Солун има много лица, пре или касније заволиш их све. Никада се то не деси на први поглед – лепота овог града је често сакривена и нестална. Али енергија из које се она обнавља стално је ту
Мирна вожња од Скопља до Ђевђелије. У пограничном градићу на празним перонима два или три човека. Један Италијан, проћелав, косе позади везане у репић, показује електронску карту на таблету – Тхессалоники. То овде не важи.
Кондуктер тражи папир. Јер њему газда тражи папир. Несрећни путник се враћа у станичну зграду. Одатле излази са службеником. Кондуктер и њих двојица већају.
Пажњу ми на себе скрену две униформисане девојке које су ушле у аутобус. На леђима им пише Полизеи. Разговарају на немачком који је обојен јаким јужнонемачким тоновима. За тренутак ме запљусне сва бизарност границе. Немачка полиција у македонској вароши надомак Грчке чува Европу.
Полицајке су изашле, Италијан ипак ушао.
Полазимо. Солун нас чека.
Возач је у Солуну морао да нас истовари иза Железничке станице – на аутобуску станицу не можемо, пошто стижемо тачно на почетак великих демонстрација. Из бочне улице већ надиру хиљаде људи са транспарентима: Сириза, синдикати, анархисти и остали. Од кобне железничке несреће на прузи Атина-Солун возови стоје на перонима. Тужан призор.
Крећемо се заједно са демонстрантима улицом Монастириу, која ће се после споменика краљу Константину Првом претворити у најпознатији градски булевар. Грци његово име изговарају као Егнатија, а ми, како ко – Егнација или чак Игњација. Овај улазак у град пружио нам је прилику да осмотримо некада чувене хотеле и продавнице. Неки су затворени, неке фасаде је начело време. Солун има много лица, заволиш га тек на други поглед.
Егнацијев друм
Заправо, корачамо трасом пута који је повезивао Јадран и Босфор, а доцније Рим и Констатинопољ. Од Драча до Босфора пут је врлудао између Кандавијских планина, да би код Солуна окренуо на исток. Римљани су назвали ову копнену
везу источног и западног дела царства по проконзулу провинције Македоније Гнеју Егнацију – Via Egnatia. Помислим на ових скоро 19 векова откако је настао овај пут и као да стојим на ивици бунара, заврти ми се у глави од дубине времена. Шта би добри проконзул помислио да нас види на свом правцу заједно са многобројним демонстрантима и малобројним туристима? Како год, ово нам је јединствена прилика да се прошетамо гурајући кофере коловозом главног солунског булевара.
Искључујемо се у попречној улици – ту нам је смештај. Пијемо кафу у комшијском кафићу, фенси окупљалишту које је уједно продавница дизајнерских ситница – слика, јастучића, симпатично обликованих термоса. Ако је овај капућино мера ствари, Солун по ценама не заостаје за Атином и другим европским метрополама.
Лепи ожиљци бурне историје
Пошли смо Егнатијом на исток и после десетак минута смо се нашли код Дикастириона – „Судског трга”, заправо великог парка. На улазу у њега се као у скоро сваком грчком граду налази споменик једном од политичких утемељитеља модерне Грчке Елефтериосу Венезелосу. Лево од споменика је Панагија Халкеон, византијска црква из 11. века окружена чемпресима, а посвећена Богородици као заштитници казанџија.
За време османске владавине је – као и већина солунских цркава – претворена у исламску богомољу – Казанџијску џамију, да би обновом грчке самосталности опет постала црква. А десно од споменика је Бегов хамам који зову и Рајским купатилом. Најбоље очувано турско купатило на територији Грчке подигнуто је за време владавине Мурата II 1444.
Трг је окружен вишеспратницама из 20. века. То је Солун. Слојеви бурне историје видљиви голим оком.
Када се Аристотеловом улицом, широком попут трга, крене према мору, имају се прећи још четири важне улице: Ерму, Ираклеју, Цимиски и Митрополеос. Солунски булевари су грађени паралелно са морем, један изнад другог, косином све до старог града Ано Поли.
Так када се на Аристотеловом тргу ухватите за ножни палац велике скулптуре која представља филозофа Аристотела, можете да кажете да сте заиста били у Солуну. Овдашњи студенти се хватају филозофског палца пре полагања испита, верују да то подстиче и памет и срећу.
Пијаца Модиано
Прва шетња солунским булеварима и уличицама потврдила је оно што сам слутио: град се у ових 15 година колико га нисам видео претворио у истинску метрополу. Чак и када је време штрајкова, чак и када пада киша, овдашњи људи су у безбројним кафеима или ресторанима. Придружујемо им се седајући под велику тенду и грејач на тротоару, у кафеу Аполо. Мокре улице и врева око нас. Потом цуњамо пасажима главне пијачне хале Модиано, старе више од једног века.
Изграђена је после великог пожара који је захватио Солун 1917. на месту изгореле синагоге. Реновирана зграда главне градске пијаце је попримила фенси карактер. Продавнице деликатеса, перуански и јапански ресторан, немачке кобасице, фалафел и хамбургери Тарантино. Коктел-бар на галерији.
Мада све лепо мирише, нећемо да по Солуну једемо белосветску храну. Глад нас тера да опет пођемо ка Аристотеловој улици, скрећемо у једну од уличица око пијаце Капани. Тамо је неколико таверни на гласу, али љубитељи прасића ће разумети зашто смо изабрали таверну Кацамака. Уз одлично домаће вино – пола литра кошта четири евра – на сто излази најбоље спремљено свињско месо Европе, после оног у португалској Коимбри. Уз разговор и сређивање првих утисака брзо нам је прошло време.
Полако смо се враћали кући. Киша је престала. Аристотелов трг, умивен и зацакљен уличном расветом, полако се празнио. Почињала је хладњикава солунска ноћ.
Солунска Аја Софија
Изнад града су се јутрос борили облаци и сунце. Када смо кренули улицом Ерму, чији је број један на двадесетак метара од улаза у нашу зграду, било је још рано за грчке прилике – град живи до касно у ноћ и јутром се споро буди.
Најпре шетамо пијачним уличицама. Када једном уђете, тешко је одмах изаћи из тог шаренила, а још теже одолети зову испреплетених мириса рибе, кафе, алве и поморанџе. Напослетку купујемо бадеме.
И већ нам је торбица за килограм тежа. Нећемо се упутити назад у апартман. Шетаћемо бадеме са Капалија кроз Солун цели дан. Сетио сам се усред тог узаврелог живота да је баш ту, насред пијаце, 1821. турска власт обесила пет најугледнијих Грка на платан, светећи се за хришћански устанак.
Пола сата смо тумарали кроз суботњу вреву на булеварима. Изашли смо опет на Ерму. Још издалека смо видели обрисе Свете Софије.
Црква је настала у 8. веку, на темељима старије богомоље из трећег века а грађевински узор је била цариградска Аја Софија. Када су крсташи освојили Ромејско царство претворили су Свету Софију у своју латинску катедралну цркву. Византија, како су Источно римско царство назвали тек после његовог краја, збацила је туђинску власт 1261. Црква у наредна два века, поново постаје најзначајнија градска сакрална грађевина. Поделила је судбину осталих солунских цркава које су под османском влашћу постајале џамије. Седимо неко време у дворишту цркве. Унаоколо је велеград, људи журе својим послом. Али гледајући Свету Софију која тихује на прољетном сунцу човек може пронаћи нешто мира. У цркви сам запалио свећу за мајку и све моје мртве.
Птичја перспектива
Кренули смо даље понекад застајкујући пред излозима. У Солуну има свега – од далекоисточног треша до скупих фирмираних ствари. Посебно нас је привукао излог кондиторске радње у којем су биле изложене – ципеле од чоколаде.
Долазимо до Беле куле, симбола града. Некада је служила као затвор и стратиште па се звала Крвава кула. Мање је познато да је иста мисао подигла и Белу кулу у Солуну и Вишеградски мост Мехмед-паше Соколовића – то су дела османског Микеланђела, Мимара Синана. Одмарамо се у парку иза куле. Са мора допире благ мирис алги. Егеј је мање слан од Јадрана, његов мирис је дискретнији.
Потом одлазимо ка нашем циљу, ОТЕ торњу код солунског сајма. Краћа вожња лифтом и већ седимо уз огромно стакло кафеа Скајлајн, високо изнад града.
Платформа кафеа кружи заједно са столовима – за цели круг јој је потребан школски час. Као да Солун са свим својим чудима ротира око нас. Уз кафу и разговор, повремено бацамо поглед према нестварном призору, као да ту кафу пијемо јашући на дрону. Истини за вољу цене су папрене. Али то су цене птичје перспективе.
Римски Солун, ирско пиво
Одлучили смо да се по све топлијем дану упутимо лепо поплочаним хиподромским шеталиштем навише. Овде је римски Солун понегде ослобођен наноса миленијума, огољен за радознале погледе. Остаци царске палате, Галеријева капија и римска кружна кула Ротонда која је наводно била грађена као несуђени царски маузолеј, па је преиначена у цркву Светог Ђорђа, османском вољом у џамију, па опет у цркву.
Поново из свега тога шапућу векови. Лепо је видети пуне баште кафића. Поред Ротонде је још увек минарет са одрубљеним шиљком. Враћамо се према центру попевши се изнад Ротонде на једну од паралелних улица – Олимпу. Солун живи на тим улицама као на терасама више него на самој обали. И као да је усмерен навише, према брежуљцима изнад града. Наилазимо на римски Форум са амфитеатром. То је најзначајнија археолошка локација у граду. Нашли смо место у башти кафића Тхе Блуес Бар, на тротоару изнад Форума. Тих дана сам пио углавном вино. Али овај пут сам себи приуштио ирско црно пиво. Био је 17. март, ирски национални празник – Дан Светог Патрика. И мој шездесети рођендан.
Богови из Уџбеника
Преломљени сунчеви зраци су црну течност у чаши обојили у махагони. Наздравио сам Солуну – за два миленијума његове историје, за оба библијска писма Солуњанима који је саставио својеручно Павле, апостол који је неко време живео ту. За Цицерона који од римских моћника бежи у Солун, за Павла који од солунских моћника бежи све до Рима, да би скончао у њему. За Победу у Тесалији, како у слободном преводу гласи име овог града, које је уједно име сестре Александра Великог – Тесалоника. За Ћирила и Методија. За један једини облак над заливом. „Дозволите, облаци људе не убијају“, сетим се стиха највећег турског песника прошлог века, прогнаника и левичара Назима Хикмета. И он је Солуњанин, као и Кемал Ататурк, отац модерне Турске, рођен једва километар од овог места. Под његовом ће влашћу Хикмет искусити робију и изгнанство.
Солун ми узвраћа здравицу сиреном огромног брода усидреног у заливу испред кулиса снегом крунисаног Олимпа, на којем дремају сви они грчки богови из давног гимназијског уџбеника.
Драгослав Дедовић
Извор: Дојче Веле
