Као тврдокорни рокер једне мајске ноћи крајем седамдесетих у сеоском дому културе свирао сам на гитари ужичко. Милија, творац тог лудог низа звукова, још је био жив. Са Ибарске магистрале побегао је у Чикаго
Акустичну гитару знао сам свирати сатима. „Свирати“ је можда претеран израз. Умео сам неколико акорда мењати до изнемоглости, хватао сам углавном рок и блуз ритмове. Мајка је била на послу, сестра је студирала у Брчком. То су били сати који би ме учинили господарем наших 35 квадрата на другом спрату у центру касабе.
Музика и математика
Нисам био изразито музикалан, али сам умео помало да читам ноте – сакупљао сам нотне записе са означеним хармонијама, куповао их у тузланским књижарама. Најпре бих увежбавао основни ритмични образац. А онда бих се посветио солирању – мелодија би била главни изазов.
Осећао сам се добро у друштву тонова које сам производио. Ум ми се празнио од других садржаја и почињао да се разлаже у музици, да постаје једно са њом. Моји гимназијски филозофски јунаци су били питагорејци – они су схватили да висина тона зависи од дужине жице. Питагора са Самоса је био једнако мој узор као и Хендрикс. Вероватно зато што су бројеви били моји пријатељи, а математика као игра бројева, једнако узбудљива као музика, игра тонова. За мене су одређени акорди имали боју, једнако као и бројеви. А Питагора – неки сматрају да уопште није био филозоф него шаман – довео је две ствари које су ми причињавале задовољство, математику и музику, у дубоку међуповезаност.
Напослетку, није ли узбудљива мисао да небеска тела производе звук који се слива у симфонију, коју не чујемо само зато јер је свеприсутна? Док сам вежбао грлећи гитару у својој петнаестој години имао сам утисак да постајем део те хармоније сфера.
Ужичка вежба за прсте
Међу безбројним нотним записима пронашао сам и један на којем је писало „Ужичко коло“. Нисам баш био упућен у тај жанр. Знао сам само да на свадбама, за осме мартове или нове године, у локалном мотелу Кошута, тврђави народњачког звука, у једном тренутку хармоникаш засвира општепознату мелодију, а присутни поскоче са столица, ухвате се за руке и почну да поцупкују. Има ли магије у тој мелодији, када је способна да одрасле људе натера на смешно преплитање ногама и подврискивање? Одлучио сам да проверим.
Сразмерно лако сам дошао до начина да скакутањем прстију по врату гитаре произведем мелодију ужичког кола. Што сам је дуже понављао, то су прсти постајали гипкији. То им се више свиђала та гимнастика. Уврстио сам ову вежбу за прсте у свој рокерски репертоар. Мењао сам брзину, синкопирао, импровизовао. Ужичко је постало мој приватни Summertime – ограђено стандардно поље на којем су могуће све лудорије.
Две године касније, као прекаљени гимназијалац, једне суботе сам са друштвом отишао у Осмаке. У селу смештеном на побрђу иза Спрече није било ничега што би ме привлачило. Али Поп, мој школски друг из тузланске гимназије, био је из тог села. Опсесивно је желео да у месном дому културе покрене праву дискотеку. Требало му је појачање из касабе, па ме замолио да једне суботе дођем и поведем што више равничарских становника. Чуо је за наш тек основани бенд. Рекао је да је набавио инструменте и појачало, па да дођемо и одсвирамо нешто. Аутобус је био робустан и смрдљив. Скоро нико није суботом навече ишао у Осмаке. Кондуктер је седео у свом боксу и са чуђењем посматрао нас десетак како улазимо и тражимо карту „до задње“. После десетак километара и једног успона, аутобус нас је избацио у сеоски сумрак. На брежуљку изнад станице жарили су се прозори дома културе. Поп је изашао пред нас и све нас изгрлио.
Сеоска дискотека
Ушли смо у велику просторију у чијем ћошку је био постављен комплет бубњева и појачало велико попут фрижидера. Поп је узео касетофон, прикључио га на појачало и укључио. Празном просторијом је ођекнуо Блекмуров риф. Дим на води, ватра на небу. У наредних пола сата смењивали су се класици тврдог звука, англосаксонске гитарске вратоломије.
Пијуцкали смо пиво. Поп је седео на наслаганим гајбама и отварао пивске флаше упаљачем. Сеоска омладина се окупљала. Било их је све више као да су ужарени прозори у све гушћој помрачини и тврди рок који је ођекивао све до жмиркавих светала засеока на околним брдима, измамили из кућа све што је макар закорачило у пубертет. Девојке у уским, преуским фармеркама са слободним деколтеима и на штиклама, момчићи – а неки од њих и брдски двометраши – у кожним јакнама из Турске, фармерицама са зворничке пијаце, белим спортским чарапама и „шимикама“, ципелама на шпиц. Фризуре су им биле полудуге, застале тачно на средини између војничког шишања и наших грива, које су већ увелико падале на рамена.
Поп је променио музику. Помислио сам да домаћи пастирски рок, како се од 1974. званично звао судар руралног и западног звука у сарајевској верзији, ове људе чини срећним. Они су то разумели. Њихова млада тела су се дивље бацакала уз те ритмове, а текстови су скицирали њихов свет. Као рокерски чистунац нисам тада могао да признам да ће та формула неминовно бити шампиоска, да је надмоћна над сваким Морисоновим стихом. Али сам сопственим очима гледао чисту демонстрацију надмоћи овог звука у односу на све што сам ја заиста волео.
Бенд који не уме да свира
Стајали смо по страни, пијуцкали и посматрали гужву у сали. Поп нам је пришао и рекао да ће за пола сата завршити, али да ми одсвирамо нешто за фајронт. Згледали смо се. Ми јесмо основали бенд, имали смо чак и једну пробу на којој смо закључили да не знамо да свирамо. Онда сам ја процедио – ако имаш гитару, Ћиро ће за бубњеве. Ја ћу да одсвирам нешто. Поп је хтео да зна шта. Рекао сам да ће бити изненађен.
Поп је у микрофон разочараној сеоској омладини саопштио да је време да се разилазе, али да пре тога има изненађење вечери. Прикључио је електричну гитару на појачало, лепу, нову чехословачку гитару кратког врата и бело-плавог тела. Ћиро је премештао бубњеве јер је био леворук. Изашао сам пред људе и почео да штимам гитару. Зачуло се пар звиждука. Неки су почели да добацују, а други да излазе. Ускоро је група људи у сали била мања од оне пред улазом.
Окренуо сам се према Ћири и намигнуо му. „Ајде кеца“. Упитно ме је погледао. Онда су моји прсти непогрешиво пронашли пут до мелодије ужичког кола.
Коловођа, трећак, кец
Већ после првих тактова висок, сувоњав младић се пробио кроз гужву и стао насред сале. Забацио је ногу испред ноге, у једну страну, у месту, па у другу страну. Поновио је то заплићући ногама на начин који вероватно ни он није умео поновити. Коловођа, помислих. До њега је већ била онижа девојка утегнута у црвене сомотске фармерке. Одмах се прикључио и трећи играч, онижи, кривоноги момак у вијетнамци. Савршено је пратио кораке коловође. Нисам свирао ни минут-два, а коло је нарасло на педесетак људи. Около, уз зидове, гомилали су се остали. Повремено би се неко из те масе издвајао да би се ухватио у коло и спојио се са другима као кап са потоком. Улаз се закрчио онима који су пошли кући па су се на прве звуке ужичког вратили. На лицима тих људи је била радост. Као да сам био њихов дугокоси тотем са гитаром у руци око којег су поскакивали у обреду плодности.
Неверицу, којом је вероватно одисало моје лице, прекрио сам косом, наводно гледајући прагове на врату гитаре. Убрзао сам. Убрзали су и они. Неко је подвриснуо, неке девојке одвриснуше. Опет сам убрзао, коловођа је то пратио лудим шарама стопала на бетонском поду. Ћиро ме иза бубњева забринуто погледао. Још једном сам убрзао, до границе сопствених могућности. Коловођа и трећак су ме пратили, за њима сви остали, све до кеца. Укрштени корак, поскок, ситно поцупкивање, незамисливо надметање, радост заједничког покрета.
Мисао, да би ме ови људи пратили овако и у ватру и у воду, само да не престанем свирати, била је за мене најпре забавна. Али је с временом постајала страшна. Хипнотичко понављање фраза довело је гомилу у транс који ће нерадо напустити. Поп је погледао на сат и немоћно раширио руке уз шеретски осмех.
„Два сељака из Мељака“
Тек много касније прочитао сам податак да ужичко коло, ма колико то изгледало чудно, није било одувек међу Србима. Или барем не у тој форми. Шездесетих га је „патентирао“ хармоникаш Милија Спасојевић. Он је створио цели липовички стил свирања, назван по Липовичкој шуми у шумадијској околини Београда. Сведоци веле да је, за разлику од умереног брата Илије, такође хармоникаша, он наступао као спектакуларни забављач, нека врста Хендрикса међу хармоникашима. Он је, кажу, створио ужичко коло. Или га је чуо од неког циганског виолинисте – они су уз Ибар и Мораву свирали своје лудорије, а народ је играо, много пре појаве хармонике међу Србима. Милија и Илија Спасојевић из Мељака – села које се налази нешто јужније од Железника – или „два сељака из Мељака“ како су их од миља звали – обезбедили су својим хармоникама врсту бесмртности. Тада, крајем седамдесетих, док сам свирао ужичко на гитари упркос жељи да свирам другачију музику, нисам знао да је Милија, творац тог магичног низа звукова, жив, да је у Чикагу – јер му је досадило да забавља пијане функционере дуж ибарске магистрале, па је отишао у Америку. И да ће умрети прерано, у својој педесет и петој години, 1980., негде када и врховни командант тих ибарских мераклија, Тито. Сада, после толико година, помислим да је између Осмака и Чикага те ноћи створен небески, музички мост, сав од синкопираног кола, да је Милија можда осетио да га хитри, сложни кораци младића и девојака у топлој балканској ноћи пред смрт чине бесмртним.
Ужичко на лири
Тек сам у трећем покушају успео да прекинем свирку. Први пут је Ћиро једноставно наставио да удара ритам на бубњевима. Други пут ми је једна девојка пришла и молила ме кршећи руке: „Још мало, молим те, први пут сам у колу“. Трећи пут је било лако, један од припитих младића је напољу разбио флашу. Звук ломљења стакла је за Попа био звук апсолутног фајронта.
Уживао сам у својој краткотрајној слави. Те ноћи у Осмацима схватио сам да ће овај звук победити, а да би звук о којем ја сањам окупио једва десетак људи.
Ишли смо кући десетак километара пешке јер је последњи аутобус одавно отишао. Причали смо вицеве, ковали планове за бенд. Изнад нас су се ројиле звезде, а мени се учинило да сам негде на крају
Млечног пута видео звездани нотни запис ужичког кола. И да сам унутрашњим увом чуо како га на лири свира Питагора.
Драгослав Дедовић
Извор: Дојче Веле
