Разговор водила: Гордана Нонин
Пре три године након интервју Новом магазину режисер и писац Горан Марковић доживео је праву хајку режимских таблоида и телевизија, али и владајућих политичара који су напад градили, као и обично, на изјави истргнутој из контекста. Видимо да се за ове три године није ништа променило, готово исто се десило и новинарки Тамари Скрози ове године недавно, али и мноштву Марковићевих колегиница и колега, који осим уметничког имају и јасан друштвени ангажман.
Како сте доживели ту интензивну кампању?
То је рукопис терора. Измислиш било шта, представиш то као опасност за све и онда шириш психозу страха. Страх је оловка којом се пише тај рукопис, то је главно изражајно средство ове бандитске дружине на власти. Чим се ствар мало смири, измисли се нека нова завера, атентат или спољна опасност. Не сме се дозволити предах од стрепње.
Недавно сте били у Ријеци где је Рајко Грлић примио почасни докторат Свеучилишта. Поделили сте на друштвеним мрежама говор ректорке Сњежане Пријић Самаржије која је говорила о Грлићу у контексту „једног посве аутентичног етичког патриотизма“. Колико је важно, у јавном простору, чути тако недвосмислено истакнуте вредности на које мало ко данас упућује?
Поред страха, већ се дуго ради на ширењу атмосфере из које су избачени емпатија, солидарност и поштовање другог. Примећујем да младе генерације, одрасле и ишколоване у овом режиму, једноставно на знају да ове вредности уопште постоје. Осионост, примитивизам, лагање и насиље сматрају се нормалним, опште прихваћеним обрасцем понашања. Свако ко се понаша супротно, шири разумевање и похвалу духовним вредностима, сматра се непријатељом или, у најмању руку, будалом.
Управо сте учествовали на Регионалној књижевној конференцији „БоокТалк 2024“ у Новом Саду на којој сте представљали ваш нови роман „Завод“ који је писан у врло динамичној форми састављеној од разних докумената и сведочанстава, али истакли сте, ради се о чистој фикцији, зар не?
Ради се о причи. А она је увек производ маште, ма колико се ослањала на постојеће ствари. Прича је, макар на папиру, или на филмској траци, увек јача од живота. Јер она служи да схватимо кошмарни свет у којем се налазимо. Живот без приче је след оваквих и онаквих догађаја који, у суштини, немају нарочитог смисла. Творац Новог романа Ален Роб Грије који је, без посебног успеха, покушао да причу избаци из свог дела, каже: „Живот нити има смисла, нити је бесмислен. Он просто – је“. То је управо разлог зашто прича постоји. Због смисла.
Повод за роман „Завод“ био је један научни рад који сам пронашао на Интернету, а ради се о раду др Јелене Јовановић Симић о доктору Авраму Фаркићу који је био оснивач и власник првог Завода за физикално лечење у Србији. Пун назив те институције је заиста бизаран и гласи „Завод за лечење хладном водом, електрицитетом, шведском гимнастиком и масажом“ што је већ само по себи занимљиво. Прочитао сам тај рад и, заинтересован за све то, отишао у САНУ код председника, неуролога Владе Костића да се распитам да ли се ради о нечем озбиљном или о циркуској атракцији.
Наравно, потврдио ми је да се ради о озбиљној институцији која је почетком двадесетог века постојала у Београду. Аврам Фаркић је као Јеврејин који је завршио медицину у Бечу око себе окупио тим врсних лекара међу којима сам запазио и име Хуга Клајна, који је био наш знаменити психоаналитичар и касније наш чувени позоришни редитељ и професор режије. Ја сам на Академији предавао управо из његове књиге „Основни проблеми режије“. Онда сам почео да чепркам по његовом животу и сазнао да је био ожењен нашом чувеном пијанисткињом и музиколошкињом Станом Ђурић која му је била и пацијенткиња, а која је претходно била удата за Владислава Рибникара. Дакле, она се развела од власника „Политике“, оставила и њега, троје деце и вилу на Дедињу, удала се за Клајна и прешла да живи на Дорћол. Признаћете да то баш и није уобичајена појава. Почео сам да проучавам и Рибникара и испоставило да он, такође, није био мање интересантан од ово двоје. Као мултимилионер и наследник „Политике“, он је постао левичар и код њега у вили на Дедињу су се илегално окупљали Јосип Броз, Иво Лола Рибар и други комунисти. Наишао сам и на податак да је управо са једног таквог састанка у његовој вили кренула и наредба о Народноослободилачкој борби 4. јула 1941. године. Тако ми се тај троугао наметнуо сам по себи, увукао ми се под кожу и почео сам да конструишем ствари. Већ у претходној књизи „Београдски трио“ сам доста тога измислио, људи су ме заустављали на улици и питали ме, на пример, шта се догодило са Драгицом. Морао сам да их разочарам да је она, у ствари, потпуно измишљен лик.
Међутим, кључна ствар за личност Хуго Клајна представљао је његов дневник у ком се он самоанализирао и, претпостављам, припремао за посао позоришног редитеља. Али, тај дневник је изгорео приликом савезничког бомбардовања 1944. године. Онда сам ја сео и лепо, и са великим задовољством измислио његов дневник, уваливши му многе своје погледе на режију. Мислио сам да имам право на то, била је то лицентиа поетица у правом смислу тог израза.
Хуго Клајн је свакако специфична личност јер је он имао врло остварену каријеру. Био је директно Фројдов ученик, остварио је прво завидну каријеру психоаналитичара да би се потом потпуно посвети позоришној режији. Нешто налик Ернесту Сабату који је био доктор физике и имао остварену научну каријеру када је постао књижевник…
Да, Хуго Клајн се на почетку своје каријере најпре запослио у првој душевној болници на Балкану која се звала „Дом с’ ума сишавши“, Сама зграда се звала „Докторова кула“ што је за мене, такође, било веома занимљиво. Нисам одолео само једној ствари. Хуго Клајн, као врсни наш шекспиролог има једну одличну анализу Отела, где тврди да се све може посматрати помало изврнуто од стварности, као у сну. Поставио је питање да Отело можда и није црн, а Дездемона да није чедна. Онда сам урадио нешто што је у целости моја не баш љубазна идеја, да он живи у својој критици, да је он Јаго, Рибникар Отело, а Стана Дездемона.
Ружа ветрова као једини плагијат
Моја љубав према новим варијантама докумената или фиктивним варијантама докумената је давно почела, још у време када смо снимали „Сабирни центар“. Желео сам да прве сцене буду снимљене у пустињи јер, како другачије да покажеш други свет него у празном простору. Резервисали смо седам дана у хотелу у Тунису за малу екипу, пошао је сниматељ, асистент и мој отац који је са собом понео костим. Но, када смо дошли, око хотела је била прилично бујна зелена средина, нигде пустиње. Тада смо сазнали да је пустиња хиљаду километара јужније! Шта смо могли друго него да изнајмимо ауто и кренули смо ка југу. У граду Мата-Мата смо застали да преспавамо а тај град је једна велика стена са рупама у којима бедуини ноће. Ми смо спавали у највећој рупи у која се звала – хотел. Снимили смо сцене у пустињи и враћајући се наишли смо на феноменалан напуштени антички град Дуга. И ту смо снимили две сцене филма. На тргу у том граду је уклесана Ружа ветрова. У античко доба ветрови су били једини оријентир људима и сваки град на Медитерану је имао своју Ружу ветрова. Било је уклесано на том тргу: Трамонтана, Широко, Греко, Поненте… називи ветрова. Када смо се вратили, отишли смо у Будву где смо имали стан са великом терасом над морем испред које је био један стари зид из 14. века. Тада сам рекао тати да сам, када смо били на оној Ружи ветрова, имао сам утисак да доживљавам кристални тренутак живота. А отац ми је рекао да се и он тако осећао. То нас је толико везало, да смо имали тај наш тренутак. Одлучио сам да направим нашу Ружу ветрова. Извадио сам из мора једну камену плочу и отишао до суседа, локалног рибара да ми исцрта Ружу ветрова каква је у Будви. На тој плочи сам оловком исцртао Ружу ветрова. Почео сам да клешем, по цео дан сам клесао, али нисам успевао да више од по пола сантиметара на дан да исклешем. Отишао сам до правог клесара који ме је упутио какав ми алат треба. Такав алат је могао да се купи само у Београду и ја сам у једном дану авионом отишао да га купим и вратио се у Будву да наставим посао. Цело лето, док су се остали купали, ја сам клесао. И завршио сам моју Ружу ветрова са све натписима коју смо уградили у онај стари зид из 14. века поред наше терасе. То је мој први и једини плагијат у животу.
Када смо продали кућу, хтео сам да „извадим“ моју Ружу ветрова али нови власник није дозволио, рекао је: „Не, не, то припада кући“. И дан-данас тамо стоји уклесана моја Ружа ветрова.
У роману је у једном моменту акценат и на „Суду части“ јер Хуго Клајн у ствари ступа у недозвољени однос са својом пацијенткињом…
То сам све исконструисао. Распитао сам се и дознао да то јесте велики етички прекршај. Измаштао сам да је он управо зато напустио лекарску праксу, за шта нема доказа. Направио сам и тај Суд части, тј. Суђење Клајну у Српском лекарском друштву. Да би ствар била још занимљивија за председника етичке комисије ставио сам познатог неуропсихијатра из Суботице Николе Шугара, а они се вероватно никада у стварном животу нису ни срели. У роману, он брани Клајна стручно образлажући да у лечењу психоанализом нема успостављања било какве моћи над другим човеком, тако да он није могао, на пример, хипнотисати Стану Ђурић да остави Рибникара, зашта га је „жута штампа“ оптуживала.
На крају књиге, постоје писма које Рибникар упућује својој бившој жени и њен одговор Рибникару. Заиста се не може замислити да сте ви написали и то „женско“ писмо?
Имао сам грдне страхове како ћу то урадити. Но, када сам га написао, проверио сам то писмо. Дао сам супрузи да га прочита и да га „одобри“. Пошто сам добио позитивну оцену, био сам миран. Рекла ми је: „То личи на тебе“. Јер, све оно што стоји иза тих речи, можда је садржано у томе што је моја главна вокација филмска – режија. Када режирате, ви имате одређене идеје и замисли, онда доведете глумце и предмете пред камеру и то све треба да делује као живот, иначе нико неће томе поверовати. Филм је такав, он стално имитира живот. Не можете ви да доведете пред камеру нешто што не личи на живот. Публика мора да поверује да је то истина.
Током рада на филму сам увидео да је много интересантније оно што се не види од онога што се види. На пример, у неком хорор филму је присутна одређена мрачна сила. Она је стално присутна, не мора публика да је дословно види на екрану. Ви као редитељ можете само да им ставите до знања да је она ту и да је претња. Публика то више осети него што види. Онда гледаоци из себе црпе различите ужасе како би надокнадили оно што не виде. Често сам то користио у филмовима, да се ствари које су главне у ствари не виде. Да се дешавају ван кадра, а да се у самом кадру виде само последице. Пошто нисте видели нешто јако важно, он, што вам није директно „сервирано“, онда из себе црпите емоције како бисте надоместили оно што нисте видели. Тако сам, вероватно, и у књигама поступао. Поставио сам одређен број докумената, они су на изглед сувопарни, али иза њих се наслућује нешто. Назире се живот. Људи детектују да су иза тога стварни живот и осећања, али пошто све то није директно написано, почињу да из себе то све оживљавају.
Пре три године сте добили награду за животно дело „Живојин Павловић“. Он је, такође, као и ви, и редитељ и писац а у својим дневницима се стално жалио на чињеницу да га људи доживљавају само као редитеља и поред чињенице да је два пута добио НИН-ову награду за своје романе. Како се ви осећате?
И мени се жалио у разговорима на то, али ја се не жалим… Има једна сјајна прича о Жики Павловићу. Тек сам стигао на факултет када је почео прогон актера Црног таласа. Жика је био веома цењен професор филмске режије. Одједном, стигао је декрет декана да се он премешта на место „шефа учила“. А то значи, од тог момента је задужен да купује креде и сунђере и да се брине да не фале учила за наставу. Као паметан човек он је то прихватио и убрзо сазнао да на последњем спрату зграде постоји кабинет за шефа учила. Дакле, открио је да има свој кабинет и пошто је морао редовно да долази на посао а није имао пуно посла, донео је писаћу машину и почео је да пише. Он је тако почео своју другу, списатељску каријеру.
Објавили сте дневник „Година дана“, за овај роман сте написали дневник Хуго Клајна, пренели одређене делове аутентичног дневника Владимира Дедијера, а да ли и данас пишете дневнике?
Не, осим у књигама, у име другог. „Година дана“ је била преписка између Оклопчића и мене, то није био дневник. Када је Мика умро, било ми је жао да у гроб са њим оду и његове последње мисли. То је разлог што сам то објавио и, успут, своја писма њему.
Моја ћерка се припрема да сними филм о мени и замолила ме је да записујем своје снове. Тако сам један дужи период записивао своје снове. И у овој књизи сам писао о односу између приче и сна о убацио то у Клајнов Дневник. То и предајем докторантима у Новом Саду на Академији . Моја теза је да снови, као и приче, имају неку скривену поруку. Снови имају алегорију чије значење сневач покушава да одгонетне, као што и приче имају идеје. Јер, зашто се причају приче, па сигурно не зато да би неко препричао одређене догађаје. Када причате причу, она мора да садржи неку скривену идеју баш као што снови имају скривене алегорије. То је тај близак однос између снова и прича. У Јеванђељу по Матеју пише како Христ каже да мора да им исприча причу како би га разумели. Дакле, прича увек има скривену идеју у себи коју треба разумети. Зато ја себе не доживљавам ни као редитеља ни као књижевника. Ја сам „storyteller“. Само то.
Извор: Нови Магазин
