Пише: Далибор Рохац
Превод: Милош М. Милојевић
Морамо престати да понављамо исте грешку
Погрешна процена Доналда Трампа о Ирану има сасвим прецизне узроке, укључујући безобзирно уништавање нормалног политичког процеса током његове владе. Америчка историја, међутим, пуна је примера озбиљних погрешних процена како стоје амерички непријатељи. Понекад су нам деловали да су дивовски високи, док смо понекад били несвесни њихове праве снаге.
Процењивање релативне снаге је тешко зато што оно што је важно често измиче званичним статистика и објективно мерљивим индикаторима. На пример, током неколико деценија током Хладног рата, сукцесивна издања познатог уџбеника Economics Пола Самјуелсона садржавала су исти график који је приказивао совјетски раст по двоструко бржој стопи у односу на амерички, иако креће са ниже базе. Претицање, које је Самјуелсон самоуверено најављивао за неки тренутак између 1984. и 1997. године, никада се није остварило. График је без обзира на то изнова штампан. Чак је и америчка обавештајна заједница прихватала здраво за готову званичну совјетску статистику производње – у време када је Совјетски Савез притисла економска стагнација, ретроспективно препозната као најслабији показатељ раста на свету.
Уочи руске опште инвазије на Украјину учтиви западни консензус држао је да Кијев нема никакве шансе у сукобу са много већим непријатељем – такве анализе занемаривале су обим руског расипништва, корупције и крађе. У статистици националног дохотка, долар је долар. Али, док се руски бруто домаћи производ удвостручио између 2000. и 2023. године, са 780 милијарди долара на 1,5 билион долара (изражено у доларима из 2015. године), овај раст је одражавао издашне приходе од продаје природних добара који су се сливали у коруптиве шеме, а не одрживи раст продуктивности, и на крају је раст уступио место хроничној стагнацији, почевши од око 2012. године.
У међувремену, мало ко би оспоравао да је кинески економски успон био стваран и огроман, од угрубо билион (хиљаду милијарди) долара стварног бруто домаћег производа 1990. године до око 16 билиона 2022. године, иако доста тога остаје несигурно о поузданости кинеских статистичких показатеља. Једна проницљива студија, на пример, користи се сателитским подацима о расту ноћног светла који је уско повезан са економским растом и открива да су Кина (и Индија) вероватно расле спорије између 1993. и 2013. године него што сугерише званична статистика.
Оно што је важније од пуког обима производње је много теже измерити: институционална каквоћа и отпорност. И код куће и „укупно“, требало би да покушамо да разумемо колико је добро наше друштво и његова управа, и са каквим се подстицајима суочавају кључни актери у нашем политичком и економском животу, јер они имају тенденцију да одређују дугорочни успех и неуспех у геополитичким такмичењима.
У мојој новој књизи, Unshackled, нашироко сам расправљао о раду Стефана Посоњија (Possony), углавном заборављеног хладноратовског мислиоца који је изнео своја запажања тридесетих година 20. века, оспоравајући идеје нацистичких теоретичара који су се припремали за наредни рат. Командна, аутархична економија нема шанси да победи у модерно, економски и индустријски интензивном рату, образлагао је Посоњи. Само земља са довољно великим резервама продуктивног капитала, укључена у међународну поделу рада, имаће потребну стратешку дубину да се обржи у сукобу великог обима.
Капитал је залиха радне снаге, које ће мањкати у великом рату. Све што умањује акумулацију продуктивног капитала, укључујући царине и друге економске поремећаје, тиме доводи економију у слабији положај уочи сукоба. Штавише, тврдио је Посоњи, ратови су по својој природи непредвидиви – што значи да флексибилне тржишне економије које се могу брло прилагодити новонасталој реалности на терену уживају природну предност у односу на индустријске системе којима се руководи одозго надоле.
Џеф Колган: Трамп је начинио јасан избор – повратак на петроимперијализам
Очигледна је опасност потцењивања свог непријатеља. Практичан ризик преувеличавања противника, на пример прихватањем његових најповољнијих економских бројки уместо процене суштинске снаге њихових институција, није ништа мање реалан и своди се на имитирање. Убедите себе да је пекиншки модел победнички и почећете да га копирате. Од тешке индустријске политике у потрази за остварењем илузије самодовољности, преко трговинских и инвестиционих баријера, до имиграционе политике која је подозрива према страним талентима. Покушај да се поразе аутократе у њиховој сопственој игри неће успети. Уместо тога, то ће поткопати саме темеље онога што чини Америку – и колективни Запад – јаким.
То се одражава и код куће. Ако су насловне стране могле да прикрију совјетско економско труљење деценијама, оне могу да сакрију и америчко труљење, и то је заиста тако. Сједињене Државе нису остале без новца, инжењера и амбиција; судећи по неугодној статистици, развијени свет им и даље на много чему завиди. Али може се слободно рећи да је нешто страшно пошло по злу са америчком политиком, политичком културом и процесом стварања политичких решења – и да ће тај пад имати последице и у другим областима живота.
У књизи Unshackled указао сам на америчку парализу, од скупе и троме одбрамбено-индустријске базе до нaше хроничне политике под слоганом „не у мом дворишту“ и ветократије, што паралише развој инфраструктуре, енергетике и стамбених пројеката. Тридесетих година 20. века мост Голден гејт је саграђен за мање од четири и по године, пре рока и са мање средстава него што је предвиђено буџетом; калифорнијска брза железница, која се развија тридесет година, није до сада превезла ниједног јединог путника.
Затим је ту и један изолационистички заокрет који су Сједињене Државе предузеле – највидљивији у њиховим трговинским односима, где се према америчким савезницима поступа горе него према америчким противницима. Па ипак, ускогрудост се протеже и на друге области, не само на трговину робом, што поткопава кључну геополитичку снагу Америке као места окупљања за међународне таленте.
Национална фондација за науку је 2025. године преполовила број стипендиста. Током неколико недеља у априлу 2025. поништене су визе око 1.500 страних студената, обично из нејасних разлога, у земљи која уобичајено више годишње заради од образовних услуга него од природног гаса или нафте .
Чињеница да је удео Запада у светској економији мањи него у доба Хладног рата не осуђује га на неуспех. Међутим, смањује простор за грешке и истиче императив економског раста. Наш институционални капацитет да наставимо да увећавамо пословични економски колач, кроз домаћу динамичну економију, отвореност према имиграцији и способност да образујемо коалиције истомишљеника, наша је најважнија стратешка предност – и управо се она сада уништава без било каквог разлога.
„Уколико наша унутарња снага не порасте, пребезима ће се неизоставно проредити редови наших савезника. Наша сопствена снага је најубедљивији разлог лојалности пријатеља и савезника“, написали су Посоњи и његови коаутори 1961. године. Њихово упозорење звучи још уверљивије шездесет пет година касније, док Сједињене Државе чине све што је у њиховој моћи да поткопају изворе своје унутрашње снаге и најуре партнере који највише желе да са њима сарађују.
Док се та основна чињеница не промени, на путу смо да изгубимо нови Хладни рат са Кином – и, као што показује пример Ирана, многе мање битке са далеко мање снажним противницима. Ако се то деси, то неће бити зато што су наши непријатељи одједном порасли попут дивова. То ће бити зато што нисмо у стању, или нисмо вољни, да стојимо усправно.
Аутор је директор истраживања у Глобсеку и сарадник уредника у часопису American Purpose. Недавно је објављена његова књига Unshackled: How Economic Growth Can Defeat the World’s Dictators.
Извор: Persuasion
