Пише: Џеф Колган
Превод: Милош М. Милојевић
Да би се разумело оно што се управо десило у Венецуели, потребно је погледати на ширу нафтну и америчку спољну политику
Напад Трампове администрације 3. јануара 2026. на Венецуелу представља огољени повратак петроимперијализму. Овај начин вођења спољне политике предност даје корпоративном профиту и хегемонистичкој контроли спрам добробити потрошача и међународној легитимности. На својој конференцији за штампу након изведеног америчког напада, председник Доналд Трамп поновио је реч „нафта“ двадесет пута. Према Трамповим речима:
„Венецуела је унилатерално запосела и продавала америчку нафту, америчку имовину и америчке платформе што нас је коштало милијарде и милијарде долара. Доста је прошло од када су то урадили али ниједан председник ништа у вези са тим није учинио“.
Често делује да су америчке војне акције усмерене према државама које производе нафту: попут Ирана, Либије и Ирака – а то није случајно. Рат и нафта, иду заједно, образлагао сам у својим истраживањима. Без обзира на то, напад на Венецуелу у понечему важном се разликује од пређашњих напада.
Постоје, у основи, два различита начина да се води светско нафтно тржиште: петроимперијализам и петроконзумеризам. Историјски, Сједињене Државе су у различито време примењивале оба ова модела. Разумети како ово тржиште функционише је кључно да би се разумео смисао онога што се управо сада дешава у Каракасу, и шта америчко скорашње деловање значи за будућу америчку спољну политику.
Кратка историја нафтне политике
Петроимперијализам карактерише идеја да би одлуке о производњи нафте и профиту требало да доносе они који могу да прибегну употреби силе. Јасни историјски примери овога приступа по којем „моћ утемељује право“ јесте англо-амерички картел који је контролисао светску нафту отприлике између двадесетих и седамдесетих година 20. века. Картел који је чинило седам сестара, седам америчких и британских нафтних компанија Ексон, Мобајл, Шеврон, Текако, Гулф, Шел и Бритиш петролиум нису доминирале нафтним тржиштем само захваљујући надмоћној пословној пракси. Њихово пословне интересе подупирала је војна моћ њихових домаћих влада, и често је то чињено огољено насилно. Државе произвођачи које су покушавале да остваре контролу над сопственим ресурсима суочавале су се са економским претњама, политичким принудама или чак нечим горим од тога.
Подсетимо шта се десило када је Иран покушао да национализује свој нафтни сектор 1951. године. Одлука премијера Мохамеда Мосадека непосредно је угрозила интересе Седам сестара, посебно Англо-иранске нафтне компаније (која је касније постала Бритиш петролиум). Одговор је био брз и безобзиран: ЦИА и Ем-Ај 6 су удесили спровођење Операције Ајакс, у којој је 1953. године збачена демократски изабрана иранска влада. Ово је био чист петроимперијализам – коришћење америчке и британске моћи како би се заштитио приватни профит нафтних компанија и одржала западна контрола над блискоисточном нафтом.
Хавијер Блас: Трамп сада има своју сопствену нафтну империју
Петроимперијализам одржава доток профита
Овај модел је изванредан за власнике нафтних компанија. Одржава се висок ниво профита пошто је могуће користити владину снагу да се потисне конкуренција, врше изнуде држава произвођача и одржава олигополистичка контрола над глобалним снабдевањем. Историјски, највећи део ових профита кретао се ка америчким деоничарима и ка америчкој економији, помажући остварење америчког просперитета половином двадесетог века.
Али петроимперијализам има и озбиљних мањкавости – посебно уколико чување овог модела захтева насилне интервенције против несарадљивих страних лидера и номинално суверених држава. Пучеви, окупационе управе и подршка суровим диктатурама су изазов за међународни легитимитет и поткопавају уверљивост тврдњи о подржавању демократије и поштовању људских права. Ове интервенције такође подстичу настајање дугорочне нестабилности и озлојеђености што на крају има неповољне последице по америчке интересе. Један добар пример јесте иранска Исламска револуција 1979. године.
Петроимперијализам такође има тенденцију да доприноси вештачком увећању цена нафте, што је лоше за потрошаче и у САД и другде. Картел који контролише снабдевање може да ограничи производњу како би увећао профит пре него да ефикасно задовољава потражњу. Ово користи руководиоцима и деоничарима нафтних компанија али штети обичним људима који плаћају више цене на бензинским пумпама. Високе цене нафте такође спутавају економски раст и несразмерно снажно погађају домаћинства која слабије доходовно стоје. А срдачни, корумпирани односи између пословних интереса и политичког вођства могу да воде настанку олигопола, што је готово за свакога лоша и економска и политичка вест.
Петроконзумеризам је усмерен ка ширењу економских добитака
Алтернативни начин управљања нафтним тржиштем је петроконзумеризам. Основна поставка овде је да би нафта требало да се црпи и продаје по ценама блиским цени коштања под конкурентним тржишним условима, на начин који одговара широкој потрошачкој бази пре него корпоративним деоничарима или доносиоцима одлука геополитичких чинилаца. Циљ је приступачност енергије која отвара економске могућности.
Цене нафте просечно су ниже у време петроконзумеризма, што подстиче личну покретљивост, економски раст и ширу редистрибуцију друштвеног богатства. Када је енергија јефтина и обилна, лакше је да људи оду до посла, пословима да превозе робу и економијама да се шире. Користи се распростиру преко друштва уместо да су концентрисане код нафтне елите.
Нафтно тржиште се не саморегулише. Стога владе често интервенишу у складу са једним од ова два модела – или држећи се петроконзумеризма или држећи се петроимперијализма. Интерес фирми стално усмерава тржиште према концентрацији моћи и профита, што њима доноси корист. Под режимом петроконзумеризма, владе узвраћају разбијањем приватних олигола и усмеравају кретање профита према јавним добрима. Ово може да обухвати мере против картелизације, стварање стратешких нафтних резерви, одговарајуће регулаторне оквире о заштити животне средине и конкурентне аукције за права на црпљење нафте.
Важно је потцртати да националне нафтне компаније могу да делују у складу са оба ова приступа. Саудијски Арамко, на пример, повремено је деловао и на један и на други начин. Оно што је важно није сама структура власништва, већ да ли је систем устројен тако да корист доноси произвођачима и деоничарима кроз њихову тржишну моћ и принуду, или да користи потрошачима кроз конкурентно формирање цена и поуздано извршење уговорених обавеза.
И америчка влада је деловала у складу са оба модела
Након 1970. године Сједињене Државе су биле склоне да предност дају петроконзумеризму, барем начелно,. Када је Ирак напао Кувајт 1991. године – настојећи да запоседне контролу над кувајтским нафтним пољима и тако консолудује своју регионалну тржишну моћ – САД су одговориле војном интервеницој која је служила, углавном, петроконзумеризму. САД су настојале да спрече Садама Хусеина да задобије контролу над онолико великим уделом у снабдевању нафтом колики би му омогућио да манипулише ценама на светском тржишту. САД циљ није био да запоседну ирачку нафту за америчке компаније.
У унутрашњој политици, када је америчка влада разбила Стандард Ојл на више компанија попут Ексона, Мобајла и Шеврона 1911. године, мотив њеног деловања је био петроконзумеризам. Влада је признала да је монополска контрола била лоша за потрошаче и за ширу америчку економију. Начелно, исти приступ тржишном такмичењу наставља се до сада. Али када је влада касније допустила реконсолидацију нафтних компанија кроз спајања попут ЕксонМобајла, то је представљало потез у супротном смеру, натраг према олигополу. Године 2023. био је допуштен још један талас консолидација нафтних компанија. Упозоравао сам да ће то имати неповољне последице.
Чак и контроверзни рат у Ираку 2003. године пружа драгоцене увиде о нафтној политици. Упркос бројним ратним проблемима и обманама, Сједињене Државе су се уздржале од заплене ирачке нафте. Ирачка нафта на крају је остала под ирачком контролом, чак и у време док су америчке снаге окупирале земљу. Ова уздржаност – колико год била мањкава и колико год мотивисана практичним бригама око легитимности установљеног поретка – представља одбацивање чистог петроимперијализма у америчком политичком врху.
То нас враћа на Венецуелу
Војна интервенција Трампове администрација отворено је мотивисана жељом да се запоседну венецуеланска нафтна добра, што представља поновно прихватање петроимперијализма (оно што су Стејси Годар и Ејбрахам Њуман назвали неоројализмом). Порука Трампове администрације недвосмислено је јасна: венецуеланска нафта би требало да служи америчким интересима. А уколико венецуеланска влада не жели да сарађује, америчка влада ће поставити ону која жели.
Овај приступ са собом носи озбиљне ризике. Као што је Елизабет Сондерс указала, напад на Венецуелу штети уверљивости америчке спољне политике. Дугорочна стабилност Латинске Америке може бити поткопана америчком интервенцијом, која би заправо могла да изазове снажни узвратни националистички талас и регионални отпор који су нарушавали стање успостављено ранијим америчким интервенцијама. Када је посреди сама Венецуела, уклањање вођства државе страном интервенцијом ствара додатни ризик за изазивање хоатичног метежа и дугорочних економских потешкоћа.
У светским оквирима америчка интервенција делигитимизује међународно право и подстиче онај облик геополитичког одмеравања великих сила каквом већ дуго теже Русија и Кина, образложио је у свом чланку Сева Гунитски.
Избор између петроимперијализма и петроконзумеризма увек је био избор између онога какав свет Америка жели да предводи и какав свет заговара. Трампов тим начинио је јасан избор. Пуне последице ове спољнополитичке одлуке, међутим, тек ћемо сагледавати.
Џеф Д. Колган је професор политичких наука на катедри Ричард Холбрук на Универзитету Браун; аутор је књига Partial Hegemony: Oil Politics and International Order (Делимична хегемонија: нафтна политика и међународни поредак, Оксфорд јуниверсити прес, 2021) и Petro Aggression: When Oil Causes War (Нафтна агресија: Када нафта изазива рат, Кембриџ јуниверсити прес, 2013).
Извор: Good Authority
