Piše: Miroslav Stojanović
Opšte je, očigledno nesporno, uverenje da su nemačko-ruski odnosi dosegli najniži, a time i najopasniji nivo posle Hladnog rata. Neki tu vremensku granicu pomeraju čak na vreme (sovjetsko) neposredno posle Drugog svetskog rata.
Sibirski mraz u odnosima između Berlina i Moskve usijava te odnose do ključanja i otvorenog neprijateljstva. Dve države i dva naroda koji su više puta određivali sudbinu Evrope, a u novijoj istoriji imali duge periode dobrih, čak naglašeno dobrih, partnerskih i prijateljskih odnosa.
Istorijski zaokret učinjen je u vreme bivšeg kancelara Olafa Šolca (njegovo „Zeitenwende“), neposredno po izbijanju rata u Ukrajini. Socijaldemokratski kancelar, u čijoj su političkoj krvi postojali još DNK tragovi čuvene istočne politike Vilija Branta, kolebao se, u početku, s ulaskom u ukrajinsku ratnu lavu (podsećanja radi: nudio je Kijevu jednu poljsku bolnicu, ne i smrtonosno oružje), povukao je, očigledno iznuđen, radikalan potez.
Šolcov naslednik, demohrišćanski kancelar Fridrih Merc, učinio je sve da nemačko-ruske odnose vrati u zloslutna hladnoratovska vremena. I, gotovo, ratno stanje. Iskusni šef ruske diplomatije Sergej Lavrov, nesklon prejakim rečima, govori da je Nemačka faktički već „objavila rat Rusiji“.
Iako postoje sporenja oko neposrednog pojedinačnog uticaja i uloge lidera u oblikovanju aktuelnih prilika koje s vremenom poprimaju istorijski značaj, hronika turbulentnih nemačko-ruskih (sovjetskih) odnosa u različitim etapama i različitim „posednicima“ kancelarskog trona upečatljivo govori: pojedinačno svaki od nemačkih (najpre zapadnih) kancelara davao je, manje ili više, upečatljiv personalni politički pečat tim odnosima.
Tarik Siril Amar: Evo zašto je Iran suveren, a Njemačka nije
Bolje pola nego celo
Naravno, u skladu sa datim (geostrateškim) okolnostima. Ali, često njima uprkos. Od Konrada Adenauera (1876-1967), prvog zapadnonemačkog kancelara (Savezne Republike Nemačke), do trenutno aktuelnog (maleroznog) Fridriha Merca.
Zakleti antikomunista, Adenauer, koji je stupio na kancelarski tron 1949. godine u poznim godinama (74) i sa golemim političkim iskustvom (četrnaest godina: 1949-1963) gotovo panično je zazirao od „crvene opasnosti“. Taj strah je i oblikovao politički odnos „najvećeg nemačkog državnika posle Ota fon Bizmarka“ (ocena Vinstona Čerčila) prema Sovjetskom Savezu (i Rusima).
Odbio je, na primer, iz tog straha, ponudu Moskve (iz 1952. godine) o ponovnom ujedinjenju (iako sam o tome, mimo zapadnih ratnih pobednika, nije mogao da odlučuje) uz uslov da „nova i ujedinjena Nemačka“ bude demilitarizovana i striktno neutralna. O toj sovjetskoj ponudi uporno se, u javnosti, ćutalo. Ostala je, međutim, zapamćena Adenauerova lapidarna i odbijajuća replika: „bolje pola, ali celo“. Bolje da drži ono što ima (Zapadnu Nemačku) nego da izgubi sve za (činilo mu se: neizbežni) račun Kremlja.
Strah od Istoka i njegov državni rezon terali su ga na čvrsto vezivanje za politički Zapad. Usledilo je, najpre prioritetno, za kancelara, izmirenje sa Francuskom – Jelisejski ugovor ili Sporazum o prijateljstvu potpisali su 1963. godine francuski predsednik, general Šarl de Gol, i nemački kancelar Konrad Adenauer – a potom ulazak u NATO i stvaranje Bundesvera. S politički „obezbeđenim leđima“ mogao je ući u dijalog sa Sovjetima, od kojeg je, uprkos velikom političkom i životnom iskustvu, strepeo. Stigao je u Moskvu 1955. godine, kad je u Kremlju već stolovao Staljinov naslednik Nikita Hruščov. Bio je to, po Adenauerovom kazivanju (memoare je počeo da piše kad mu je bilo osamdeset osam godina), veoma buran i dramatičan susret, s povišenim, pretećim tonom i (samo u vazduhu) – pesnicama.
Hruščov je optuživao vladu u Bonu da je ulaskom u NATO (“stvoren protiv Sovjetskog Saveza“) zapečatila izglede o ponovnom ujedinjenju Nemačke. Upozoravali smo vas, niste hteli da čujete, rekao je ljutito Hruščov. Adenauer je, kaže, takođe ljutito reagovao povodom izjave sovjetskog šefa diplomatije Molotova da „Nemci nisu u stanju da se oslobode hitlerizma“ pitanjem: „Ko je zaista potpisao ugovor sa Hitlerom, vi ili ja?“.
Nije sve bilo tako burno u Moskvi. Potpisan je sporazum o uspostavljanju diplomatskih odnosa. Za Zapadne Nemce veoma delikatno. Nisu mogli da prihvate postojanje dva nemačka predstavništva u Moskvi. Jedno Istočne Nemačke, koje je već postojalo, i drugo Zapadne Nemačke. Time bi se potvrdila činjenica o postojanju dve nemačke države, s čime se Bon nije mirio. Adenauer se očigledno nadao, ako to prihvati, većim ustupcima. Posebno kad je reč o (mogućem) ujedinjenju. Ustupci su, međutim, izostali.
Adenaueru je dozvoljeno da vrati nekoliko hiljada nemačkih zarobljenika. Taj „poklon“ ga je spasao od „političkog raspeća“. Oštro je, naime, kritikovan što je omogućio uspostavljanje diplomatskih odnosa, a da zauzvrat ništa nije „pomerio“ u bitnoj stvari, pitanju ujedinjenja. Kad je stigao na Rajnu, povratak robijaša postala je prva i jedina važna vest. Pitanje ujedinjenja niko nije spomenuo.
Adenauerov naslednik Ludvig Erhard (1897–1977), tvorac nemačkog „privrednog čuda“ i socijalnog tržišta (a time i socijalne države), nije se mnogo „osvrtao na Istok“. Više ga je zanimalo da bar za nijansu „koriguje“ svog prethodnika i u spoljnoj politici stavi (više) naglasak na London i Vašington, umesto Pariza.
Dotadašnja (pre)moć demohrišćana, Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i (bavarske) Hrišćansko-socijalne unije (CSU) počela je već u njegovo vreme da se kruni. Erhardov naslednik Kurt Georg Kisinger bio je prinuđen da uđe u koaliciju sa Socijaldemokratskom partijom (SPD). Takozvana „velika koalicija“, s Vilijem Brantom kao ministrom spoljnih poslova.
Velika koalicija se posle dve godine raspala. Brant je preuzeo kancelarski tron, sada u koaliciji sa liberalima (FDP), i „okrenuo list“ nemačke spoljne politike i – istorije. S osnovnim ciljem da se spuštanjem tenzija (detant) u Hladnom ratu – a to je značilo poboljšavanje odnosa Savezne Republike Nemačke sa Sovjetskim Savezom i komunističkim zemljama u istočnoj Evropi – olakša položaj njegovih zemljaka u Istočnoj Nemačkoj.
U teškim geopolitičkim uslovima Brant je zaista ostvario gotovo nemoguće – gradio je mostove nad ambisom hladnoratovski podeljenog sveta, ideološki, politički i vojno – čuvenom „istočnom politikom“ koja je poraženoj zemlji (po)vratila ugled u svetu, a njega samog 1971. godine ovenčala Nobelovom nagradom za mir. „Tajm“ ga je, u isto vreme, proglasio za ličnost godine.
Uz njegovu nespornu slavu išlo je i ono, takođe čuveno, klečanje u Varšavi, da bi, kako su mediji prokomentarisali taj Brantov (on tvrdi: savim neplaniran i spontan) čin, njegovi zemljaci, Nemci, mogli ponovo „da uspravno hodaju“.
Put do svega toga nije bio lak. Trebalo je vremena, strpljenja, uz politička varničenja i osporavanja, u samoj Nemačkoj ali i Sovjetskom Savezu (strepelo se, u početku, da bi to mogla da bude „podvala revanšističkog Bona“) da se stigne do političkog cilja. I potpisivanja sporazuma. Najpre sa Sovjetskim Savezom, a potom sa ostalim državama komunističkog bloka, uključujući „zvanično nepriznatu“ Nemačku Demokratsku Republiku.
Uroš Lipušček: Novi Četvrti rajh? Njemačka između dezorijentacije i militarizacije
Jedna ili dve države
Za nimalo lake pregovore (trajali su dugo) sa rukovodstvom Sovjetskog Saveza Brant je izabrao iskusnog, strpljivog i serioznog diplomatu i „desnu ruku“, državnog sekretara Egona Bara. Takođe čuvenog „arhitektu“ njegove „istočne politike“.
Zvanični Bon je, inače, sve vreme do tada insistirao na stanovištu da je Zapadna Nemačka isključiva i jedina naslednica nemačkog Rajha, koja govori o podeljenoj zemlji kao jedinstvenoj celini.
Brant je prvi, najpre u partijskom programu (stranački kongres u Dortmundu, juni 1966), stavio do znanja da postoje dve nemačke države. Istina, bez državnog priznanja. I kad su Bon i Istočni Berlin uspostavili diplomatske odnose, bila su to takozvana „stalna predstavništva“, a ne ambasade.
Tada je nagovešteno da će se nova vlast u Bonu, s Brantom na čelu, odreći famozne „Halštajnove doktrine“ (nazvane po Valteru Halštajnu, državnom sekretaru u ministarstvu spoljnih poslova) po kojoj je Zapadna Nemačka promptno raskidala diplomatske odnose sa državama koje su priznale Istočnu Nemačku i s njom uspostavile diplomatske odnose.
Prva žrtva „Halštajnove doktrine“ bila je upravo – Jugoslavija. Odmazda je usledila po hitnom postupku. Bon je strahovao da bi potez Jugoslavije mogao da izazove lavinu. I da tim putem krenu neutralne zemlje u Evropi i države sa afričkog tla.
Samo četiri dana po uspostavljanju diplomatskih odnosa između Beograda i Istočnog Berlina, nemački ministar spoljnih poslova Hajnrih fon Brentano predao je (19. oktobar 1957.) jugoslovenskom ambasadoru Dušanu Kvederu notu o jednostranom prekidu diplomatskih odnosa. Istog dana učinio je to nemački ambasador u Beogradu: predao je rezolutnu odluku vlade tadašnjem šefu jugoslovenske diplomatije Koči Popoviću.
Diplomatski odnosi između Zapadne Nemačke i Jugoslavije su, zahvaljujući prevashodno Brantu, uspostavljeni (tek) deset godina kasnije, 1968. U svojim “Sećanjima“ Vili Brant konstatuje da je „na marginama našeg truda da normalizujemo odnose sa Sovjetskim Savezom posebnu težinu imalo ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Jugoslavijom.
Feliks Helberg: Kako se postratna Njemačka zaljubila u Izrael
„U rano leto 1968. godine krenuo sam za Beograd, a potom na Brione kod Tita“. Tu je pala, kaže Brant, konačna odluka. „Sve je potom bilo prepušteno ‘diplomatskom inženjeringu'“.
Brant u spomenutim „Sećanjima“, u ovom kontekstu, kaže da mu je u uspostavljanju kontakata sa Beogradom pomogao jugoslovenski novinar, „prijatelj iz Berlina“. Ne spominjući mu ime. Mi smo u redakciji „Politike“ slutili, i znali, da je u pitanju naš Leon Davičo.
U „Politikinu“ kuću došao je 1952. iz Radio Beograda, bio dopisnik iz više zemalja i prvi urednik tiražnog (u međuvremenu ugašenog) dnevnika „Politika Ekspres“.
Davičo je, jednom prilikom, otkrio kako je u Parizu, s tadašnjim i tamošnjim jugoslovenskim ambasadorom Radivojem Uvalićem razgovarao dugo o tome kako da se uspostave diplomatski odnosi sa Zapadnom Nemačkom prekinuti „prenagljenim priznanjem Istočne Nemačke“.
Naš kolega je, inače, imao više susreta sa Brantom. Izdvaja onaj iz 1968. kada je bio domaćin velikom Nemcu u svom pariskom stanu: Davičo se tada nalazio na položaju evropskog direktora Uneska za informisanje.
U nedeljniku „Vreme“ objavio je 12. oktobra 1992. nekrolog povodom Brantove smrti pod naslovom „Otišao je čovek mira“.
„Otišao je dobri čovek iz Berlina. Čovek koji je u Drugom svetskom ratu spasio čast svoje zemlje. Čovek koji je izmislio istočnu politiku i na taj način postao neimar svetskog sporazumevanja… Čovek koji je iskreno voleo Jugoslaviju i iskreno patio zbog jugoslovenske tragedije.“
Težak zadatak za EU: Tehnološki gigant jači od kompletne njemačke privrede
Brantovi naslednici
Podsećajući da su zahvaljujući Brantu obnovljeni diplomatski odnosi između Jugoslavije i Zapadne Nemačke, Davičo zaključuje: „Brant je u Beogradu imao veoma dostojnog i visprenog sagovornika u Marku Nikeziću…“
Prostor predviđen za ovaj tekst nalaže da samo telegrafski spomenem ono najbitnije u politici kancelara koji su došli posle velikog Branta prema Rusiji. Helmut Šmit je nastavio, uglavnom, Brantovu politiku. Uz varničenja i napetosti s Moskvom oko razmeštanja ruskih raketa SS-20 u srednjoj Evropi koje su „uznemiravale“ Zapad. Smislio je takozvanu „duplu opciju“: do naoružavanja (američki Peršinzi) da bi se isposlovali pregovori sa Rusima.
Helmut Kol se brzo saglasio sa vršnjakom Mihailom Gorbačovom (prvi rođen 1930, drugi godinu kasnije), sovjetskim liderom kojeg je Bon (čiju posetu sam pratio izbliza kao stalni dopisnik „Politike“) dočekao euforično (francuski kolega je cinično izveštavao: Nemci su doživeli „gorbazam“) da su upravo njih dvojica, iz generacije koja neposredno nije učestvovala u ratu, obavezni da sve učine za – mir.
Zvanični Bon je iz Gorbačovljeve političke doktrine – da je prošlo vreme ruskih intervencija radi „spasavanja socijalizma“ – video šansu: Kol je tokom razgovora s Gorbačovom shvatio da stiže trenutak u kojem bi moglo da se razgovara (čak) i o ponovnom ujedinjenju. S padom Berlinskog zida 1989. to je već bilo očigledno: Helmut Kol će u istoriju ući kao „kancelar ujedinitelj…“
Kruna nemačko-ruskih odnosa dogodiće se, inače, u vreme „vladavine“ socijaldemokratskog kancelara Gerharda Šredera. Zahvaljujući odličnim (ličnim) odnosima s Vladimirom Putinom, ali i geostrateškim okolnostima: Šreder se, zajedno s Putinom i francuskim predsednikom Žakom Širakom, odlučno usprotivio američkom ratnom pohodu na Irak. Vreme kad su sklopljeni sporazumi o Severnim tokovima 1 i 2…
Time je najjača privredna grana Starog kontinenta, uz obezbeđene sigurne i jeftine ruske energente, naftu i gas, mogla da bude uspešna i konkurentnija od ostalih. I da Angela Merkel vlada punih šesnaest godina, vlada bezbrižno i u – blagostanju.
Socijaldemokrata Olaf Šolc je onom „istorijskom prekretnicom“ podvukao crtu ispod politike njegovog velikog uzora. I da Fridrih Merc konačno prebriše Brantovo političko nasleđe: vratio je nemačko–ruske odnose u hladnoratovsko vreme. S nepredvidivim, moguće opasnim, posledicama…
Izvor: NIN
