Пише: Мирослав Стојановић
Опште је, очигледно неспорно, уверење да су немачко-руски односи досегли најнижи, а тиме и најопаснији ниво после Хладног рата. Неки ту временску границу померају чак на време (совјетско) непосредно после Другог светског рата.
Сибирски мраз у односима између Берлина и Москве усијава те односе до кључања и отвореног непријатељства. Две државе и два народа који су више пута одређивали судбину Европе, а у новијој историји имали дуге периоде добрих, чак наглашено добрих, партнерских и пријатељских односа.
Историјски заокрет учињен је у време бившег канцелара Олафа Шолца (његово „Zeitenwende“), непосредно по избијању рата у Украјини. Социјалдемократски канцелар, у чијој су политичкој крви постојали још ДНК трагови чувене источне политике Вилија Бранта, колебао се, у почетку, с уласком у украјинску ратну лаву (подсећања ради: нудио је Кијеву једну пољску болницу, не и смртоносно оружје), повукао је, очигледно изнуђен, радикалан потез.
Шолцов наследник, демохришћански канцелар Фридрих Мерц, учинио је све да немачко-руске односе врати у злослутна хладноратовска времена. И, готово, ратно стање. Искусни шеф руске дипломатије Сергеј Лавров, несклон прејаким речима, говори да је Немачка фактички већ „објавила рат Русији“.
Иако постоје спорења око непосредног појединачног утицаја и улоге лидера у обликовању актуелних прилика које с временом попримају историјски значај, хроника турбулентних немачко-руских (совјетских) односа у различитим етапама и различитим „поседницима“ канцеларског трона упечатљиво говори: појединачно сваки од немачких (најпре западних) канцелара давао је, мање или више, упечатљив персонални политички печат тим односима.
Боље пола него цело
Наравно, у складу са датим (геостратешким) околностима. Али, често њима упркос. Од Конрада Аденауера (1876-1967), првог западнонемачког канцелара (Савезне Републике Немачке), до тренутно актуелног (малерозног) Фридриха Мерца.
Заклети антикомуниста, Аденауер, који је ступио на канцеларски трон 1949. године у позним годинама (74) и са големим политичким искуством (четрнаест година: 1949-1963) готово панично је зазирао од „црвене опасности“. Тај страх је и обликовао политички однос „највећег немачког државника после Ота фон Бизмарка“ (оцена Винстона Черчила) према Совјетском Савезу (и Русима).
Одбио је, на пример, из тог страха, понуду Москве (из 1952. године) о поновном уједињењу (иако сам о томе, мимо западних ратних победника, није могао да одлучује) уз услов да „нова и уједињена Немачка“ буде демилитаризована и стриктно неутрална. О тој совјетској понуди упорно се, у јавности, ћутало. Остала је, међутим, запамћена Аденауерова лапидарна и одбијајућа реплика: „боље пола, али цело“. Боље да држи оно што има (Западну Немачку) него да изгуби све за (чинило му се: неизбежни) рачун Кремља.
Страх од Истока и његов државни резон терали су га на чврсто везивање за политички Запад. Уследило је, најпре приоритетно, за канцелара, измирење са Француском – Јелисејски уговор или Споразум о пријатељству потписали су 1963. године француски председник, генерал Шарл де Гол, и немачки канцелар Конрад Аденауер – а потом улазак у НАТО и стварање Бундесвера. С политички „обезбеђеним леђима“ могао је ући у дијалог са Совјетима, од којег је, упркос великом политичком и животном искуству, стрепео. Стигао је у Москву 1955. године, кад је у Кремљу већ столовао Стаљинов наследник Никита Хрушчов. Био је то, по Аденауеровом казивању (мемоаре је почео да пише кад му је било осамдесет осам година), веома буран и драматичан сусрет, с повишеним, претећим тоном и (само у ваздуху) – песницама.
Хрушчов је оптуживао владу у Бону да је уласком у НАТО (“створен против Совјетског Савеза“) запечатила изгледе о поновном уједињењу Немачке. Упозоравали смо вас, нисте хтели да чујете, рекао је љутито Хрушчов. Аденауер је, каже, такође љутито реаговао поводом изјаве совјетског шефа дипломатије Молотова да „Немци нису у стању да се ослободе хитлеризма“ питањем: „Ко је заиста потписао уговор са Хитлером, ви или ја?“.
Није све било тако бурно у Москви. Потписан је споразум о успостављању дипломатских односа. За Западне Немце веома деликатно. Нису могли да прихвате постојање два немачка представништва у Москви. Једно Источне Немачке, које је већ постојало, и друго Западне Немачке. Тиме би се потврдила чињеница о постојању две немачке државе, с чиме се Бон није мирио. Аденауер се очигледно надао, ако то прихвати, већим уступцима. Посебно кад је реч о (могућем) уједињењу. Уступци су, међутим, изостали.
Аденауеру је дозвољено да врати неколико хиљада немачких заробљеника. Тај „поклон“ га је спасао од „политичког распећа“. Оштро је, наиме, критикован што је омогућио успостављање дипломатских односа, а да заузврат ништа није „померио“ у битној ствари, питању уједињења. Кад је стигао на Рајну, повратак робијаша постала је прва и једина важна вест. Питање уједињења нико није споменуо.
Аденауеров наследник Лудвиг Ерхард (1897–1977), творац немачког „привредног чуда“ и социјалног тржишта (а тиме и социјалне државе), није се много „освртао на Исток“. Више га је занимало да бар за нијансу „коригује“ свог претходника и у спољној политици стави (више) нагласак на Лондон и Вашингтон, уместо Париза.
Дотадашња (пре)моћ демохришћана, Хришћанско-демократске уније (CDU) и (баварске) Хришћанско-социјалне уније (CSU) почела је већ у његово време да се круни. Ерхардов наследник Курт Георг Кисингер био је принуђен да уђе у коалицију са Социјалдемократском партијом (SPD). Такозвана „велика коалиција“, с Вилијем Брантом као министром спољних послова.
Велика коалиција се после две године распала. Брант је преузео канцеларски трон, сада у коалицији са либералима (FDP), и „окренуо лист“ немачке спољне политике и – историје. С основним циљем да се спуштањем тензија (детант) у Хладном рату – а то је значило побољшавање односа Савезне Републике Немачке са Совјетским Савезом и комунистичким земљама у источној Европи – олакша положај његових земљака у Источној Немачкој.
У тешким геополитичким условима Брант је заиста остварио готово немогуће – градио је мостове над амбисом хладноратовски подељеног света, идеолошки, политички и војно – чувеном „источном политиком“ која је пораженој земљи (по)вратила углед у свету, а њега самог 1971. године овенчала Нобеловом наградом за мир. „Тајм“ га је, у исто време, прогласио за личност године.
Уз његову неспорну славу ишло је и оно, такође чувено, клечање у Варшави, да би, како су медији прокоментарисали тај Брантов (он тврди: савим непланиран и спонтан) чин, његови земљаци, Немци, могли поново „да усправно ходају“.
Пут до свега тога није био лак. Требало је времена, стрпљења, уз политичка варничења и оспоравања, у самој Немачкој али и Совјетском Савезу (стрепело се, у почетку, да би то могла да буде „подвала реваншистичког Бона“) да се стигне до политичког циља. И потписивања споразума. Најпре са Совјетским Савезом, а потом са осталим државама комунистичког блока, укључујући „званично непризнату“ Немачку Демократску Републику.
Урош Липушчек: Нови Четврти рајх? Њемачка између дезоријентације и милитаризације
Једна или две државе
За нимало лаке преговоре (трајали су дуго) са руководством Совјетског Савеза Брант је изабрао искусног, стрпљивог и сериозног дипломату и „десну руку“, државног секретара Егона Бара. Такође чувеног „архитекту“ његове „источне политике“.
Званични Бон је, иначе, све време до тада инсистирао на становишту да је Западна Немачка искључива и једина наследница немачког Рајха, која говори о подељеној земљи као јединственој целини.
Брант је први, најпре у партијском програму (страначки конгрес у Дортмунду, јуни 1966), ставио до знања да постоје две немачке државе. Истина, без државног признања. И кад су Бон и Источни Берлин успоставили дипломатске односе, била су то такозвана „стална представништва“, а не амбасаде.
Тада је наговештено да ће се нова власт у Бону, с Брантом на челу, одрећи фамозне „Халштајнове доктрине“ (назване по Валтеру Халштајну, државном секретару у министарству спољних послова) по којој је Западна Немачка промптно раскидала дипломатске односе са државама које су признале Источну Немачку и с њом успоставиле дипломатске односе.
Прва жртва „Халштајнове доктрине“ била је управо – Југославија. Одмазда је уследила по хитном поступку. Бон је страховао да би потез Југославије могао да изазове лавину. И да тим путем крену неутралне земље у Европи и државе са афричког тла.
Само четири дана по успостављању дипломатских односа између Београда и Источног Берлина, немачки министар спољних послова Хајнрих фон Брентано предао је (19. октобар 1957.) југословенском амбасадору Душану Кведеру ноту о једностраном прекиду дипломатских односа. Истог дана учинио је то немачки амбасадор у Београду: предао је резолутну одлуку владе тадашњем шефу југословенске дипломатије Кочи Поповићу.
Дипломатски односи између Западне Немачке и Југославије су, захваљујући превасходно Бранту, успостављени (тек) десет година касније, 1968. У својим “Сећањима“ Вили Брант констатује да је „на маргинама нашег труда да нормализујемо односе са Совјетским Савезом посебну тежину имало поновно успостављање дипломатских односа са Југославијом.
„У рано лето 1968. године кренуо сам за Београд, а потом на Брионе код Тита“. Ту је пала, каже Брант, коначна одлука. „Све је потом било препуштено ‘дипломатском инжењерингу'“.
Брант у споменутим „Сећањима“, у овом контексту, каже да му је у успостављању контаката са Београдом помогао југословенски новинар, „пријатељ из Берлина“. Не спомињући му име. Ми смо у редакцији „Политике“ слутили, и знали, да је у питању наш Леон Давичо.
У „Политикину“ кућу дошао је 1952. из Радио Београда, био дописник из више земаља и први уредник тиражног (у међувремену угашеног) дневника „Политика Експрес“.
Давичо је, једном приликом, открио како је у Паризу, с тадашњим и тамошњим југословенским амбасадором Радивојем Увалићем разговарао дуго о томе како да се успоставе дипломатски односи са Западном Немачком прекинути „пренагљеним признањем Источне Немачке“.
Наш колега је, иначе, имао више сусрета са Брантом. Издваја онај из 1968. када је био домаћин великом Немцу у свом париском стану: Давичо се тада налазио на положају европског директора Унеска за информисање.
У недељнику „Време“ објавио је 12. октобра 1992. некролог поводом Брантове смрти под насловом „Отишао је човек мира“.
„Отишао је добри човек из Берлина. Човек који је у Другом светском рату спасио част своје земље. Човек који је измислио источну политику и на тај начин постао неимар светског споразумевања… Човек који је искрено волео Југославију и искрено патио због југословенске трагедије.“
Тежак задатак за ЕУ: Технолошки гигант јачи од комплетне њемачке привреде
Брантови наследници
Подсећајући да су захваљујући Бранту обновљени дипломатски односи између Југославије и Западне Немачке, Давичо закључује: „Брант је у Београду имао веома достојног и виспреног саговорника у Марку Никезићу…“
Простор предвиђен за овај текст налаже да само телеграфски споменем оно најбитније у политици канцелара који су дошли после великог Бранта према Русији. Хелмут Шмит је наставио, углавном, Брантову политику. Уз варничења и напетости с Москвом око размештања руских ракета СС-20 у средњој Европи које су „узнемиравале“ Запад. Смислио је такозвану „дуплу опцију“: до наоружавања (амерички Першинзи) да би се испословали преговори са Русима.
Хелмут Кол се брзо сагласио са вршњаком Михаилом Горбачовом (први рођен 1930, други годину касније), совјетским лидером којег је Бон (чију посету сам пратио изблиза као стални дописник „Политике“) дочекао еуфорично (француски колега је цинично извештавао: Немци су доживели „горбазам“) да су управо њих двојица, из генерације која непосредно није учествовала у рату, обавезни да све учине за – мир.
Званични Бон је из Горбачовљеве политичке доктрине – да је прошло време руских интервенција ради „спасавања социјализма“ – видео шансу: Кол је током разговора с Горбачовом схватио да стиже тренутак у којем би могло да се разговара (чак) и о поновном уједињењу. С падом Берлинског зида 1989. то је већ било очигледно: Хелмут Кол ће у историју ући као „канцелар ујединитељ…“
Круна немачко-руских односа догодиће се, иначе, у време „владавине“ социјалдемократског канцелара Герхарда Шредера. Захваљујући одличним (личним) односима с Владимиром Путином, али и геостратешким околностима: Шредер се, заједно с Путином и француским председником Жаком Шираком, одлучно успротивио америчком ратном походу на Ирак. Време кад су склопљени споразуми о Северним токовима 1 и 2…
Тиме је најјача привредна грана Старог континента, уз обезбеђене сигурне и јефтине руске енергенте, нафту и гас, могла да буде успешна и конкурентнија од осталих. И да Ангела Меркел влада пуних шеснаест година, влада безбрижно и у – благостању.
Социјалдемократа Олаф Шолц је оном „историјском прекретницом“ подвукао црту испод политике његовог великог узора. И да Фридрих Мерц коначно пребрише Брантово политичко наслеђе: вратио је немачко–руске односе у хладноратовско време. С непредвидивим, могуће опасним, последицама…
Извор: НИН
