Piše: Žaneta Đukić Perišić
Andrić je često spominjao ključne uticaje na svoje intelektualno oblikovanje: boravak u Krakovu tokom 1914. godine, život u Francuskoj, vreme provedeno u Španiji 1928. godine, a jednako tako, ako ne i više, nekoliko boravaka dvadesetih godina u Italiji ostavili su jasan i snažan trag ne samo u piščevoj ličnosti nego, u velikoj meri, i u njegovom delu. U godini obeležavanja 50-godišnjice smrti Ive Andrića, Državni arhiv Srbije u saradnji sa Arhivom Republike Srpske i Srpskom pravoslavnom crkvenom opštinom u Trstu priredio je izložbu pod naslovom „Ivo Andrić i Italija – dokumenta“, koja će biti otvorena u Sali „Škuljević“ Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu, 17. oktobra 2025. Povodom Andrićevog rođendana, donosimo tekst iz kataloga ove izložbe, uz nekoliko odlomaka iz Andrićevih tekstova o rađanju fašizma u Italiji.
Ivo Andrić najverovatnije bi se složio sa poljskim piscem Henrikom Sjenkjevičem, dobitnikom Nobelove nagrade za književnost 1905. godine, da svaki čovek ima dve domovine: jedna je ona u kojoj je rođen, a druga je – Italija. Ta zemlja i njena raskošna kultura, bogata istorija, neprolazna umetnost, gradovi čudesne lepote, prijatna klima, topla mora i raznolika priroda, čini se da su, kroz literaturu, bili bliski našem piscu i pre nego što je 16. februara 1920. godine raspoređen na rad u poslanstvu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pri Svetoj Stolici.
Koliko je Andrićev boravak u Italiji za njega bio inspirativan, u kojoj se meri ogledao u njegovim lektirama i prevodima, izboru tema književnih prikaza, eseja i pripovedaka, vidi se i u njegovoj prepisci i beležnicama kao i uvidom u njegovu bibliografiju.
Italijanske teme, pitanja fašističkog pokreta, legenda o Svetom Francisku iz Asizija, rodonačelniku franjevačkog reda čijim je poslenicima Andrić posvetio dobar deo svoje proze, iščitavanje dela Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Makijavelija, Gvičardinija, Leopardija, Manconija, Pirandela, Petrarke, nekih manje poznatih pesnika ili izveštaja venecijanskih ambasadora pri Porti, kao i savremene umetnosti futurizma, svakako su bili jedan poseban korpus znanja, ideja i, slobodno se može reći, osećajnosti koji su trasirali put jednom delu Andrićevog stvaralaštva. O nekima od njih Andrić je docnije pisao ili je prevodio njihova dela.
Pored uticaja Leopardijeve misli na Andrićevu ranu poeziju, u njegovom delu možemo pronaći i druge neposredne dokaze, čak i direktne inspiracije italijanskim piscima. Tako je sam Andrić posvedočio da je početni pasus romana Na Drini ćuprija inspirisan početkom Manconijevih Verenika. Andrićev opis Drine s početka njegovog romana podseća na Manconijevu sliku jezera Komo u Verenicima:
„Onaj ogranak jezera Komo koji se okreće ka jugu između dva neprekidna planinska lanca, s obe strane sa zatonima i zalivima, prema tome kako se planinske kose ističu ili uzmiču, odjednom se sužava i dobija oblik i tok reke, između jednog grebena s desne strane i prostrane obale s leve; i most koji tu spaja te dve obale izgleda da čini još osetnijim taj preobražaj, i da obeležava tačku gde jezero prestaje, a reka Ada počinje dok ponovo ne uzme ime jezera onde gde se dve obale opet razmiču, te se voda razliva i usporava po novim zalivima i novim zatonima.“
Početak romana Na Drini ćuprija pak glasi:
„Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala. Samo na nekoliko mesta rečnog toka njene se obale proširuju u otvorene doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke, župne, delimično ravne, delimično talasaste predele, podesne za obrađivanje i naselja. Takvo jedno proširenje nastaje i ovde, kod Višegrada, na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog i uskog tesnaca koji stvaraju Butkove stijene i Uzavničke planine. Zaokret koji tu pravi Drina neobično je oštar, a planine sa obe strane tako su strme i toliko ublizu da izgledaju kao zatvoren masiv iz kojeg reka izvire pravo, kao iz mrkog zida. Ali tu se planine odjednom razmiču u nepravilan amfiteatar čiji promer na najširem mestu nije veći od petnaestak kilometara vazdušne linije.“
Andrić u Rimu
Prema „večnom gradu“, u koji je stigao februara 1920, pisac je imao ambivalentan odnos. Iz pisama prijateljima vidimo usamljenog pesnika koji se trudi da razume rad vekova na lepoti na kojoj leži „užas stoleća“. U klimi „melanholičnog i nezdravog Rima“, kako docnije veli u eseju „Njegoš u Italiji“, koja mu se čini „preslatka“ i sa kojom je „na ratnoj nozi“, gde sve je „tužno, prašno i bolesno od mnogih stoleća“, Andrić ipak uspeva da sagleda nemerljivu lepotu prohujalih vremena zatočenih u kamen.
Polako se navikavajući na italijansku prestonicu, posle početnih nesnalaženja on postepeno otkriva zanosno bogatstvo grada sa ostacima raskoši drevne antičke prestonice, sa začuđujućim i kolosalnim građevinama i slikarstvom renesanse i svih potonjih epoha koje su ostavljale pečat na njegovoj veličini. Odlazi pokatkad na kraća putovanja u Napulj („lijep, neopisivo i neizrecivo lijep“), Roku di Papa („okrepio sam se malko šumom i otvorenim vidikom“), Ostiju („vidio ruševine rimskih kuća, hramove i pozorišta, kupao se – nakon toliko – opet u moru“), Arbuco, Pizu, Subijako…
Jerkov na predavanju u Nikšiću: Andrić je bio preširok za nas
Na tim prvim koracima u Italiji Andrić evocira i misao na Njegoša, trudeći se da prepozna znakove koje je o velikom pesniku ostavio Ljuba Nenadović u Pismima iz Italije: „Kad god sam dolazio u koju od tih varoši, ja sam uvek, na stalnim mestima, pomišljao na vladiku“, piše Andrić u svom prvom eseju o Njegošu iz 1925. godine.
„Koliko sam ljepote vidio u ovo kratko vreme, ne da se kazati“, piše Andrić prijateljici već aprila 1920. godine. „Antički mramori obogaćuju čoveka za sav život; otvaraju nam oči, ali oduzimaju reč, da nam duša biva mudra, i lepa i šutljiva kao što su i oni.“
Juna 1920. godine Andrić svome profesoru i dobrotvoru Tugomiru Alaupoviću iz Rima piše: „I najbolji istoričari, filozofi i arheolozi ne mogu nego samo naslutiti veličinu antike i očajni napor renesanse, jer se svi zaključci stvaraju samo po fragmentima (odprilike kao kad bi neko po izlomljenom kosturu htio rekonstruisati ljepotu toga čovjeka dok je bio živ). Samo jedno znam: da me iz svakog komadića kamena gleda takva ljepota i takav mir i snaga, da sam često srećan i ponosan što je u ljudskoj svijesti moglo biti tolike ljepote i što su ruke čovjekove imale snage da joj daju oblik.“
Kad nije zauzet radom u Poslanstvu, na čijem je čelu pravnik i publicista Lujo Bakotić, Dalmatinac jugoslovenske orijentacije, on ima vremena da čita, stiče nova znanja i da se druži: viđa se sa kraljevskim vojnim izaslanikom Mihajlom Jovanovićem, njegovom ženom Danicom i ćerkom Marom, druži se sa don Antom Anićem, sekretarom Poslanstva sa kojim se zna još iz vremena tamnovanja u Mariboru. S njima je u društvu, naročito na kraćim izletima, i Milan Ristić, koji radi pri Poslanstvu, te slikari Ignjat Job i Nikola Bešević.
Povremeno mu navraćaju i stari prijatelji: dr Đuro Dimović dolazi iz Zagreba, a u kasno proleće 1921, na povratku iz Pariza, posećuje ga Crnjanski. Zajedno putuju po Toskani iz koje će Crnjanski docnije, 1930. godine, svoje utiske pretočiti u Ljubav u Toskani.
„Prvo sam bio kod Andrića, u Rimu, u poseti (…) a zatim sam, sa Andrićem, otišao u Fiorencu“, veli Miloš Crnjanski u tekstu „Uz poemu Stražilovo“, koju je napisao u toskanskom mestu Fjezole, 1921. godine.
Gotovo pola veka docnije, u zimu 1964. godine, sa ženom Milicom Babić ponovo uživa u Rimu, šeta sa zadovoljstvom Forumom Romanumom, oko Crkve sv. Petra ili Španskim stepenicama, hoda po Via Apia, odlazi i u Roku di Papa i Fjezole, da se priseti mladosti. Potom posećuje Napulj, Herkulanum i Milano, susreće se sa piscima Albertom Moravijom i Salvatoreom Kvazimodom, koji je Nobelovu nagradu za književnost dobio 1959. godine, i sa slikarom Renatom Karuzom.
„Rimske studije“
U vreme svojih ranih takozvanih „rimskih studija“ Andrić prevodi „Himnu suncu“ Svetog Franciska iz Asizija koju je Ernst Renan smatrao „najboljom religioznom poezijom posle evanđelja“, a Žak le Gof „biserom rane italijanske poezije“.
Franciskova himna suncu
Svevišnji, svemoćni, dobri Gospode, Tebi pripada hvala i slava i čast, i svaki blagoslov;
Tebi jedinom dolikuju oni, i nijedan čovek nije dostojan da Te pomene;
Slava Ti, Bože moj, sa svim Tvojim stvorenjima;
Naročito gospodarom bratom Suncem koje osviće i obasjava nas svetlom dana,
I lepo je i zrači velikim sjajem, i Tvoja je, Svevišnji, slika i prilika,
Slava Ti, Bože moj, rad sestre naše Mesečine i rad zvezda koje si stvorio sjajne i dragocene i krasne.
Slava Ti, Bože moj, rad brata Vetra i rad vazduha, vedra i oblačna, i rad svakog vremena kojim Ti krepiš svoja stvorenja.
Slava Ti, Bože moj, rad sestre Vode, koja je mnogo korisna i ponizna i dragocena i čista.
Slava Ti, Bože moj, rad brata Ognja kojim rasvetljuješ noć, i koji je lep i prijatan, i moćan i jak.
Slava Ti, Bože moj, rad majke naše Zemlje, koja nas drži i vodi, i koja rađa svakojakim rodom, sa šarenim cvećem i biljem.
Slava Ti, Bože moj, za one koji praštaju radi ljubavi Tvoje i podnose uvrede i nevolje.
Blaženi oni koji ih podnesu u miru, jer ćeš ih Ti, Svevišnji, okruniti.
Slava Ti, Bože moj, rad sestre naše Smrti telesne kojoj niko živ ne može izbeći.
Teško onima koji umru u smrtnim gresima, blaženi oni koji su po Tvojoj svetoj volji, jer im druga smrt neće nauditi (misli na smrt duhovnu).
Hvalite i blagosiljajte Gospoda, i blagodarige mu i služite u velikoj poniznosti.
Ovo je čuvena Franciskova himna suncu. Ona predstavlja sumu njegova života. U njoj je najočitije „uklonjen drevni jaz između religije i prirode“ i „sve živo sjedinjeno u jedan usklik blagoslova i hvale“. On, koji je celog svog veka bio daleko od knjiga i knjiškog znanja i veština, „homo simplex et illiteratus“, dao je u ovoj pesmi na jedinstveno prost i uzvišen način pun izraz i svojoj dubokoj veri i svojoj gotovo paganskoj ljubavi za prirodu.
(Ivo Andrić, „Legenda o sv. Francisku iz Asizija“)
Još su tri pesme italijanskih autora (jednog nepoznatog pesnika iz 14. veka, Napolitanca Jakoba Sanacara s kraja 15. veka, te Florentinca Sanuča del Benea iz sredine 14. veka) zainteresovale Andrića u vreme diplomatske misije pri Svetoj Stolici. Prevode tih pesama objavio je 1923. godine.
Za boravka u Rimu Ivo Andrić živo se zanima i za savremeni trenutak u Italiji. Osim što upoznaje i nastoji da razume antički Rim, uz dela klasične italijanske književnosti, njega zanimaju i problemi modernog stvaranja. Piše o futurizmu kao književnom pravcu, kao snažnom avangardnom pokretu koji uzburkava italijansku literarnu scenu.
U tekstovima o Marinetiju, tom „pozorišnom prevratniku“, Andrić daje kratku sliku novog pokreta opisujući ga kao „buku i bes“, sa zaglušujućom reakcijom publike.
U tekstu „Pozorište iznenađenja“, sa podnaslovom „Pismo iz Rima“ iz 1921. godine, Andrić opisuje samu Marinetijevu predstavu u rimskom varijeteu „Salone Margerita“ i uočava tragove opšte psihoze i histerije koje polako zahvataju sve oblasti života u Italiji, nagoveštavajući polako rađanje fašizma.
Jednako kritički Andrić je pisao i o Marinetijevom romanu Alkoven od čelika, smatrajući da roman kompromituje svoga autora, toga propovednika rata kao „higijene sveta“.
I pored svih izazova koji su ga mamili i sveg bogatstva istorije što su mu se u Italiji nudili, Andrić se u Rimu, ipak, ne oseća prijatno jer ga društvena klima plaši i onespokojava. Traži da ga premeste, bilo kuda. Ukazom kralja Aleksandra, početkom oktobra 1921, on dobija zvanje vicekonzula II klase sa mestom u Kraljevskom generalnom konzulatu u Bukureštu.
Posle oko godinu dana u Rumuniji, pisac ponovo pakuje kofere i novembra 1922. godine odlazi na mesto vicekonzula druge klase u Konzulatu Kraljevine SHS u Trstu.
Tu ga dočekuje jedan od prvih tragičnih prizora kakvi će ubrzo postati uobičajena praksa fašističkih divljanja: jula 1920. godine fašistički crnokošuljaši spalili su tršćanski Slovenski dom, odnevši kao ratni plen zastavu Kraljevine SHS. O tom vandalskom činu izvestile su mnoge svetske novine.
Svedok rađanja fašizma
Posle prvih tekstova o Marinetiju Andrić nakon povratka u Italiju nastavlja da piše o fašizmu. Tokom 1922. godine štampa i prikaz romana Nokturno Gabrijela D’Anuncija pod nazivom „Jedna ratna knjiga Gabriela Danuncia“. Taj tekst jedan je u nizu publicističkih članaka koji se bave aktuelnom italijanskom političkom stvarnošću o kojoj je Andrić znao iz prve ruke, zbog svojih diplomatskih boravaka u Italiji. Objavljuje potom i tekstove „Fašistička revolucija“ (1923), „Benito Musolini“ (1923), „Slučaj Mateoti“ (1924), „Kriza fašizma – kriza Italije“ (1925), „Stanje u Italiji“ (1925), „Đovani Amendola“ (1926).
Nepogrešivim političkim instinktom, Andrić već u članku o D’Anunciju iz 1922. uočava i demistifikuje deformacije i iskorake u italijanskom društvu. Kritički oštro i nepotkupljivo osvrće se na raskorak između D’Anuncijeve umetničke superiornosti i inferiornosti njegovog stava o opravdanosti rata, smatrajući nedostojnim piščevo estetizovanje rata koje se kosi sa elementarnom humanošću.
Andrić je bio i svedok „marša na Rim“ Musolinijevih pristalica: on jasno vidi kuda ide italijanska stvarnost, osećajući opasnost od fašizma koji se širi Apeninskim poluostrvom. Sa svešću intelektualca koji sagledava svu brutalnost nadolazeće katastrofe, sa iskustvom i osetljivošću borca koji je, spoznavši već jednu krvavu golgotu Velikog rata, video u kakav bezdan vodi krajnost ideološke i političke koncepcije fašizma, Andrić upozorava na bezumlje i violentnost ideje koja će raskomadati Evropu.
Boraveći, kao što smo videli, u diplomatskoj misiji u Rimu od 1920. do 1921. godine, te u Trstu krajem 1922, početkom 1923. i, docnije, nakratko, u leto 1926. godine, Andrić je morao biti neposredni svedok i očevidac kolektivne histerije i masovne ideološke zaraze koja je harala Italijom.
„Ko je u novembru 1921, za fašističkog kongresa u Rimu, vidio njihove povorke kako, u crnim košuljama sa mrtvačkim glavama, razbarušene kose i paradna koraka, prolaze mirnim rimskim ulicama, taj je u njima mogao da čita poreklo i put fašizma“, beleži pisac u tekstu „Fašistička revolucija“.
Posluživši se trima Musolinijevim biografijama, odbacujući, pritom, propagandističke ukrase, u tekstu „Benito Musolini“, već udaljen iz italijanskog fašističkog pakla, Andrić ipak, živo i angažovano, analizira istorijat fašizma i pojavu, ličnost i delovanje Musolinija na putu do neupitne pozicije diktatora.
Andrić o Musoliniju 1923.
(…) Vreme od kongresa u Rimu pa do pohoda na Rim u oktobru 1922, značilo je za fašizam besprekidno pristizanje snaga. Uporedo s tim i Musolini je sve više uzimao alire diktatora, kao da se vršeći partijsku diktaturu vežbao za državnu koja ga je čekala. On pokazuje sve atribute diktatora: bezobzirnost, pronicavost i organizatorsku sposobnost. Njegova surova bezobzirnost privlači umesto da odbija. On proniče dušu masa kojima hoće da se nametne i iskorišćuje vešto njihovo časovito raspoloženje. On unosi u javan život dekor i ceremoniju, proskribovanu od demokratskih vremena a tako voljenu od italijanskih masa, vraća frazi njeno mesto, otvara nova polja lokalnim strastima i taštinama i ličnim ambicijama. U isto vreme on, protivno od socijalista, prilazi masama s idejom žrtve, podvrgavanja redu, odricanja i slepe pokornosti. On ume da ih dirne u to mesto koje je večno u ljudskoj duši i koje samo treba umeti pronaći. Kao nagradu za borbu i odricanje on im ne obećaje ništa do taj isti zanos odricanja. „Fašista je dužan da sve dade za otadžbinu a da za nagradu ne traži ništa.“
Naravno da se tim sredstvom moglo uspevati samo kod manjina, dela inteligencije, omladine. Ali on ima i manje idealnih sredstava, za najšire mase. On osniva fašističke sindikate, koji su isprva slabi i ismejavani ali u kojima se docnije radnici hiljade, jer su ti sindikati bliže vlasti i već usled toga respektovani od poslodavaca.
Posedujućim klasama, obogaćenim ratom ali ozlovoljenim i iznurenim poratnim haosom, on stavlja u izgled osigurano i mirno uživanje njihova poseda; patriotima: red u zemlji i ugled prema vani; onima koji su se borili, naročito oficirima: respektovanje i priznanje ratnih zasluga; mladeži zaraženoj poratnom psihozom sporta i avanture: nekažnjiv razmah strasti, bučan ceremonijal, crne košulje, jeftinu slavu. A za sve one kojima nema šta da stavi u izgled ili koji njegovih darova neće, on ima također načina: on ih hladnokrvno prepušta „akcijama“ svojih squadra, tj. toljagi, ricinusu, ognju, progonstvu i pogrdama svake vrste.
Tako je Musolini razorio i u zemlju saterao Socijalističku partiju i socijal-komuniste svih nijansa i u isto vreme dokraja uništio i onako posrnuli ugled demokratskog državnog uređenja.
Pobednik u toj krvavoj i ogorčenoj borbi, on nije više imao šta da okleva. Država je klečala pred njim kao kraljevska kći pred svetim Đorđem, vitezom. Trebalo je samo da ruku položi na nju. I on je to i učinio: u beskrvnom i dosta teatralnom pohodu na Rim, za koji je organizovao 50.000 crnokošuljaša, Musolini je oteo vlast iz ruku dobričine Fakte a zatim, onako u crnoj košulji i još zadihan od pohoda, izišao pred kralja i iz njegovih ruku primio (zapravo uzeo) vladu nad Italijom.
Ovde se, taktom trijumfalnih marševa, završuju biografije koje su pred nama. Tu ćemo se zaustaviti i mi, jer sve što bi se dalje reklo bilo bi kritika Musolinijeva dela, a to nije zadatak ovog prikaza; možda jednog od narednih.
Pokazujući fašizam kao dominaciju bezakonja na primeru ubistva socijalističkog poslanika Mateotija, u tekstu „Slučaj Mateoti“ Andrić upravo u tom ključnom momentu predominacije sile i ignorisanja prava, uočava uvod u krizu fašizma o kojoj će nešto više reći u članku „Kriza Italije – kriza fašizma“.
U opštem metežu i silovitim pogromima koji se obrušavaju na neistomišljenike, u zloslutnoj grmljavini fašističkog terora, polako se izdvaja opozicija, sa jasnim glasom moralnog revolta. Strelovitom brzinom umnožavajući broj protivnika, fašizam „sve više pokazuje da nit ume da se svlada ni da vlada“.
Andrić o slučaju Mateoti 1924.
(…) Sa dolaskom Musolinija na vlast došao je i čitav roj mladih ljudi iz provincije, advokatskih kandidata ili često samo rezervnih potporučnika po zanimanju, koji su stekli zasluga za fašizam. Oni su zapremili najviša mesta u najvažnijim ministarstvima i počeli da dele između sebe blagodeti vlasti koja im je brzo udarila u glavu. Davani su najviši ordeni i odličja, podeljivane baronske titule (uz oprost taksa); neke od njih je Musolini sam poženio damama iz aristokracije.
A za tim mladim ljudima, koji su preko noći došli do vlasti i ugleda, pojurio je opet nov roj satelita, njihovih partizana i siromašnih rođaka iz provincije. I mnogi koji je donedavno bio općinski činovnik ili sekretar mesnog odbora fašističke stranke u Kozenci ili negde u Abrucima, našao se sada kao načelnik celog jednog odeljenja, zadenuo monokl i počeo da i oseća i pokazuje šta znači vlast. Ceo taj svet novajlija je, uglavnom, pripadao ratnoj generaciji, odrasloj u kultu sile, ličnog podviga, vratolomnog rizika, generaciji koja je gledala kako se ubija, rasipa, troši, ali koja nije nikad videla kako se sporo i teško stvara i gradi, sa odricanjem, bez bučnog i brzog uspeha. To je naraštaj iznimnih mera, iznimnih u dobrom i u rđavom smislu.
Dovedeni na vlast u ime zakonitosti, prava i reda, oni su trebali da otpočnu sa saveznim primenjivanjem posgojećih zakona i mudrim uvođenjem novih. Umesto toga je nastalo jedno nesrećno i nadasve antipatično mešanje revolucionarnih sredstava i zakonskih mera. Gde je partiji ili partijskim veličinama bilo zgodno i korisno, tu se primenjivao postojeći zakon sa punom snagom i sankcijom državne vlasti, a gde nije bilo zgodno ni moguće, tu se ostalo pri fašističkim metodama od pre dolaska na vlast: mučkom premlaćivanju pojedinih lica, razbijanju pokućstva, paljenju redakcija.
U toj pometnji se, naravno, lako desilo da su do uticaja došli najbezobzirniji i najgrlatiji, neodgovorni elementi s kriminalnim instinktima i bez neke ideologije. Tako je u kratko vreme nastalo ono što danas opoziciona štampa neprikriveno naziva „banda del Viminale“ (palača Viminale je Ministarsgvo unutrašnjih dela) ili fašistička Čeka.
Posve je prirodno da ni ti mladi ljudi s velikim titulama i malim iskustvom, s velikom vlasti a slabo razvijenim osećanjem odgovornosti, omamljeni tamjanom društva i štampe, nisu mogli, sve i kad su lično bili blagorodni i čestiti, da drže na uzdi one mračne elemente koji su se sve više oko njih skupljali, što su se oni više penjali, i koji su im sve potrebniji bivali.
I u senci Musolinijeva neprikosnovena lika, u ime fašizma-spasioca, počela je bezglava hajka za novcem i častima, iskorišćavanje položaja, ucenjivanje industrijalaca, jedan odvratan kankan skorojevića i probisveta.
Jednom okusivši slast pobede i plodove vlasti, svi ti krupni i sitni prvaci fašizma su postali još osetljiviji na kritiku i podozriviji na protivnike. A navikli na kratka razračunavanja, lišeni osećanja za zakon i duh zakona, počeli su, razumljivo, da se sve češće laćaju već oprobanih prekih sredstava koja su bila tako zamamljivo jednostavna i tako uspešna. Umesto da odgovara na dosadne i sitničave interpelacije socijalista, liberala i sličnih cepidlaka, koje svaki pravi fašista mora da prezire kao tužne preostatke „kopilanskih vremena“ pre velike godine 1922, Ministarstvo unutrašnjih dela je počelo da organizuje napade na poslanike koji takve interpelacije donose – ili bi ih mogli doneti. Krvava fašistička toljaga je iz prostorija partijskih organizacija prenesena u državna nadleštva i odgovorna ministarstva. A kad se već jednom pošlo tim putem, onda nije bilo lako zaustaviti se na kosini. To je bilo tim teže što ta klika arivista nije imala ni mogla da ima ono osećanje mere, onu vlast nad sopstvenim apetitima i onaj trezven pogled na stvari, koji daje samo radom i iskustvom stečena kultura. Nego je ta šaka desperadosa gomilala nasilje na nasilje, dok nije u svom besu konačno počela da misli da su rimski trgovi isto što i uske ulice njihovih rodnih varošica u kojima se uzajamno premlaćuje bez suda i svedoka, da je sva Italija konačno samo jedan fašistički pašaluk, a Evropa potpuno bez savesti.
Tako je moglo doći i do umorstva poslanika Mateotija. I baš ono je bilo kap koja je učinila da se čaša prelije (…)
U vidu nekrologa italijanskom antifašističkom, demokratskom borcu i državniku-filozofu Đovaniju Amendoli koji se žestoko suprotstavio vođi fašista Musoliniju, Andrić daje profil jedne hrabre ličnosti unutarnjeg plemstva, koja spada u red onih tragičnih boraca koji su do kraja života izgarali za svoju ideju.
Međutim, fašizam, iako se „spotakao o Mateotijev leš“, nažalost, nije bio pobeđen, konstatuje Andrić u tekstu „Stanje u Italiji“. Naglašavajući da je 1925. godina vreme potpune fašizacije Italije, kada se, u sadejstvu sa futurističkom borbenom doktrinom i vokabularom, radi na ustanovljavanju jednog novog, superiornog fašističkog „nadčoveka“, Andrić ipak uočava podzemni rad i duh opozicije koji se „širi sašaptavanjem, tim drevnim sredstvom nezadovoljnih i gonjenih“.
I zato, „onaj ko vlada Italijom, neće ove godine imati letnjeg odmora“, uzvikuje pisac na kraju teksta, sluteći dugu borbu sa ozbiljnim i tragičnim posledicama na svetskoj sceni.
Tršćanski dani
Ni sâm pisac, sudeći prema pismima koja piše prijateljima, nije imao mnogo odmora niti prijatnih dana u Trstu. Bio je to jedan od gradova koji nisu prijali njegovom osetljivom zdravlju. Vlažna klima, sumorni, vetroviti zimski dani, uz veliku skupoću na koju se žali, učinili su Andriću tršćanske dane nepodnošljivim: „Mastilo mi se smrzlo od ‘bore’ i zlovolje. Napatio sam se dovoljno u ova dva meseca. Lekar mi je savetovao da odmah napustim Trst. Srećom premestiše me u Grac“, piše Andrić u januaru 1923. godine.
Posle boravka u Gracu gde je stekao i doktorat, Andrić ponovo, nakratko, dolazi u Trst avgusta 1926. godine. Tri nedelje u Trstu radi u komisiji pri Konzulatu, suočavajući se sa mnogo glavobolje i posla oko utvrđivanja nepravilnosti u radu osoblja.
O ovom Andrićevom boravku u Trstu može se saznati samo iz njegovih pisama prijateljima, dočim o tome nema tragova u dokumentaciji o Andrićevoj diplomatskoj službi pri Ministarstvu spoljnih poslova. Na osnovu uvida u studiju Aljoše Fonda Il Consolato del regno di Jugoslavia a Trieste iz 2005. godine, pisanom na osnovu italijanskih arhivskih i novinskih izvora, izlazi da je Andrić ovog puta kratko boravio u Trstu.
Tu saznajemo i da je konzul Dušan Stepanović jula 1926. nestao iz Trsta, sa sobom odnevši i 1.200.000 dinara (što je u to vreme iznosilo oko 200.000 lira). Nikada nije pronađen, smatra se da je otišao u Južnu Ameriku. O ovom slučaju nema tragova u arhivima u Srbiji, ali ih ima u lokalnim, kako tršćanskim, tako i beogradskim novinama.
Trag Italije u Andrićevim pričama
Pored nekoliko pesama ozarenih duhom Mediterana i kultom svetlosti i sunca, a svakako inspirisanih Andrićevim boravkom u Italiji, ta zemlja sa svojom prestonicom Rimom i velikom jadranskom lukom Trstom ušla je i u Andrićevu umetničku prozu.
Na samom početku boravka u glavnom gradu Italije, Andrić 1920. piše i objavljuje priču „Dan u Rimu“. Vrlo precizno sledeći topografiju tog grada („Mene je, ipak, najviše oduševio jedan park, Pinčio, velik i već sav zelen, pun i mirisnih staza i velikih rondoa s djecom.“), radnja priče vezana je za čudesnu i bujnu atmosferu italijanske prestonice.
U priči „Prvi dan u radosnom gradu“ (1926), jedan bezimeni Andrićev junak, koji neodoljivo podseća na svoga tvorca, proživljava vesele dane u italijanskoj prestonici. Sva u zagrcnutom tonu kratkih, himničnih rečenica, napisana u formi pisma prijatelju iz Italije, ta priča data je kao svojevrstan putopisni esej o posebnostima italijanskog mentaliteta.
U pripoveci „Zanos i stradanje Tome Galusa“ (1931), Andrić ovako opisuje Trst, taj veliki lučki grad, godine 1914, u osvit Prvog svetskog rata:
„I sada, dok se pred njim pružao Trst, u velu dima i prašine, prožete sjajem sunca koje je zašlo, sa svetlima koja se pale kao neočekivane girlande, sa muzikama koje se ukrštavaju, iščezavaju, pa opet javljaju, kao po planu neke igre, njemu dođe sve to prosto i razumljivo, kao posve prirodan nastavak svega što mu se dosada dešavalo. I gledajući s palube kako se pale svetla u nizovima, cele ulice odjednom, on se još samo pitao: kakva mu radosna iznenađenja sprema ova varoš.“
Međutim, Trst neće prijateljski dočekati Andrićevog junaka: bez pravog razloga i dokaza o bilo kakvoj krivici, on biva uhapšen i sproveden do zatvora u ulici Koroneo: taj zatvor i danas postoji u Trstu.
Mnogobrojni su likovi Italijana prodefilovali Andrićevim delom: bezimeni neimar iz priče „Most na Žepi“ („U Carigradu je tada živeo jedan Italijan, neimar, koji je gradio nekoliko mostova u okolini Carigrada i po njima se pročuo“); majstor Pjetro Sola iz romana Na Drini ćuprija (posle atentata Luiđija Lukenija na caricu Elizabetu Austrijsku 1898. godine u Ženevi, višegradska deca zadirkuju mesnog Italijana Pjetra Sola, trčeći za njim i nazivajući ga imenom anarhiste Lukenija); prevodioci i tumači zamršenog porekla Kolonja, Davna i Nikolo Rota iz Travničke hronike; mladići Maks Levenfeld i Paolo iz priče „Pismo iz 1920. godine“; Paolo iz „Razgovora sa Gojom“; porodica Salcer iz okoline Trsta u nedovršenoj prozi Na sunčanoj strani i mnogi drugi Andrićevi junaci pripadaju italijanskom krugu i raznolikom tršćanskom miljeu, sa svim njegovim nacionalnim i kulturološkim razlikama.
Andrić je često spominjao ključne uticaje na svoje intelektualno oblikovanje: uz kratkotrajni boravak u Krakovu tokom 1914. godine, koji je umnogome obeležio godine duhovnog formiranja mladog pisca, život u Francuskoj, čiju je literaturu dobro poznavao i voleo, vreme provedeno u Španiji 1928. godine značilo je za Andrića obogaćivanje već uvedene i zrele duhovnosti. Jednako tako, ako ne i više, nekoliko boravaka dvadesetih godina u Italiji ostavili su jasan i snažan trag ne samo u piščevoj ličnosti nego, u velikoj meri, i u njegovom delu.
Izvor : RTS OKO
