U jednoj prostranoj i suvoj pojati gori vatra na sredini, upravo dogoreva, jer je od nje ostala samo još žerava koja tinja u polumračnoj prostoriji. Cio prostor je ispunjen dimom i kiselastim teškim zadahom mokrog odela i opanaka i isparavanjem tridesetak ljudskih telesa. Sve su to kulučari, seljaci iz okoline, hrišćanska, kmetovska sirotinja. Svi su kaljavi, pokisli, premreni i brižni.
Suše obojke pored vatre, prepliću opanke, ili prosto gledaju u žeravicu. Među njima se odnekud našao neki Crnogorac, uhvatili ga sejmeni na drumu, pa kuluči već nekoliko dana, iako neprestano svima priča i dokazuje kako je njemu vrlo mučno i neprilično i kako mu obraz ne podnosi ovo argatovanje.
Sada je oko njega okupljen najveći broj budnih seljaka, naročito mlađih. Iz dubokog džepa svog sivog gunja, Crnogorac izvlači gusle, neugledne i male kao podlanica, i kratko gudalo. Jedan od seljaka izlazi pred pojatu da čuva stražu, da ne naiđe ko od Turaka. Svi gledaju u Crnogorca kao da ga sad prvi put vide i u gusle koje iščezavaju u njegovim velikim šakama.
Crnogorac se savija; gusle su mu u krilu, a glavu od gusala pritište bradom, maže strunu smolom i huče u gudalo; sve je vlažno i odvuglo. I dok obavlja sve te sitne radnje, samosvesno i mirno kao da je sam na svetu, oni ga netremice gledaju.
Najposle jekne prvi zvuk, rezak i neravan. Uzbuđenje raste. A Crnogorac podešava i počinje kroz nos da pušta glas i da njime dopunjava zvuk gusala. Sve se slaže i sve nagoveštava čudnu priču.
U jednom trenutku, Crnogorac, pošto je kako-tako uskladio svoj glas sa guslama, zabaci odjednom glavu silovito i ponosno, da mu iskoči jabučica na mršavom vratu i blesnu oštar profil pri svetlosti, i pusti prigušen i otegnut zvuk: „Aaaa – aaaaaaa!“ i odmah nastavi razgovetno i kliktavo:
Pije vino srpski car Stevane / U Prizrenu mjestu pitomome / Do njega su starci patrijari / Četiri su starca patrijara / I do njih je do deset vladika / I dvadeset učtugli vezira / I po redu srpski gospodari / Vino služi provizur Mijajlo / A svijetli sestra Kandosija / Sa njedara dragijem kamenjem… Seljaci se sve sviše zbijaju oko gusala, ali bez najamnjeg šuma; dah im se ne čuje. Svi trepću očima, udivljeni i zablešteni. Trnci prolaze uz leđa, kičme se ispravljaju, grudi nadimaju, oči sjaju, prsti se na rukama šire i grče, i mišići na vilicama stežu.Crnogorac veze i kiti sve brže i brže, sve lepše i smelije, a mokri i rasanjeni kulučari, zaneseni i neosteljivi za sve ostalo, prate pesmu kao sopstvenu, lepšu i svetliju sudbinu.
Iz romana Na Drini ćuprija
Izvor: Sedmica.me
