O, tebe se vrlo retko setim
I tvoja me sudbina ne draži,
Al’ ponekad snovima poletim,
Pa mi duša susret s tobom traži.
Tvoj crveni dom kao da me mami;
Crveni dom preko mutne vode,
Ali znam da u gorkoj osami
Ne smem taći sunce ti slobode
Ne daj da se sa mojih usana
Čuju reči koje ljubav mole,
Ni da budem stihom očarana –
Žudnje večne dok me pesme bole
Al’ budućnost molim tajno često
Kada noć se sećanjem zaplavi,
Naslutim nam i susreta mesto –
Susret veći neg svi zaboravi.
S ruskog preveo Anđelko Zablaćanski
Izvor: Poezija suštine
