Piše: Bela Hamvaš
Idila je analogija prisnog spokojstva večnosti, ovde i sada. Od nje se ostvaruje koliko želim. Ako neko stupi u neku kuću, po tome kako su raspoređene stolice i sto, postelja i orman zna da li ljudi koji tu stanuju žive u idili ili poremećeno. Svakome se u očima vidi šta zna o idili, i koliko je živi. Ne živeti idilu znači nesreću. Kad neko pređe preko granice, on zna šta je u toj zemlji ostvareno od idile. Ono što čoveka dvadesetog veka toliko prestravljuje jeste pomaman nasrtaj anti-idile na red i mir, na srazmere i prisnost. Životinje se bolje sećaju idile; ne poriču svoju srodnost s anđelima; ali još više ptice, cveće i zvezde.
Idila je životni poredak čistog bivstva; svejedno je kakvo je znanje čuva, tao ili hrišćanstvo.
Čovek idile se ne sme pobrkati s onim veselim (gemutlich) bićem koje, istina, isto tako ne voli da pohita, čuva se preterane aktivnosti, ne podnosi loše raspoloženje, radije sedi, raspravlja, prijatno je, smeška se i pijucka. Ovo gemutlich biće, međutim, većinom ima stomačinu. Ono je srozalo svoje zahteve, i ne živi u idili, nego u banalnosti. Ništa ne zna o intenzivnoj geometriji orfičkog poretka koji je u muzici i duši i moralu tako čist i proziran kao u brojevima. Gemutlich je karikatura čoveka idile.
Postoje neosetljivi na idilu, svađalice i brbljivci, netaktična i nametljiva bića, koja ni za trenutak nisu u stanju da sednu i zaćute i da gledaju drugima u oči. Njihov pogled skače, glas vibrira i uvek hitaju. Ništa nije tako daleko od idile kao što je žurba.
Idila je naša praslika o bivstvu; u svakome je spremna namera da ponovo preuzme osnovno stanje. Znam za osnovno stanje, znam i da sam se u početku korumpirao. Paskal piše da onaj ko nema znanja o ovoj korupciji, on ne razume ni zašto pada kamen koji je bačen u vis. Ali znam i za to da se idila može ponovo vaspostaviti. Ljudski život se može renormalizovati. I znam da je u svakom čoveku najsnažniji instinkt ponovo uspostavljanje idile u njemu samom i u svetu.
Izvor: Fenomeni
