Piše: Tatjana Nježić
Godine 1958. u NIN-u je izlazio serijal tekstova sa nadnaslovom „Šest decenija istorije filma“, a koje je potpisao Dušan Pešić. U nastavku sa radnim brojem XVI, objavljenom u broju 415, od 14. decembra, nalazi se tekst s potpisom legendarnog Čarlija Čaplina!
U uvodnim redovima Pešić napominje da su tokom objavljivanja materijala iz istorije kinematografije upućena pisma mnogim filmskim umetnicima širom sveta sa molbom da u odgovoru daju, odnosno „kažu nekoliko reči o vremenu i uslovima pod kojima su snimali svoja najznačajnija dela“.
NIN broj 415 objavljen je 14. decembra 1958, a Dušan Pešić u uvodu beleži i da je tih dana stigao odgovor od Čarlija Čaplina u kome je reč i o predratnom Holivudu, „o vremenu u kome smo pisali u prošlim nastavcima, kada je zvuk već potpuno ovladao kinematografijom i kada su velike kompanije svojim sistemom rada sve više gušile individualnost i slobodu stvaranja umetnika, a najbolje su prolazili oni koji su ‹film shvatali kao unosni zanat kojim se mogu napraviti dobre pare›“, a potom je predočeno Čaplinovo pismo:
„Ni sada, a ne verujem ni u buduće ne želim da odgovorim na pitanje koji od svojih filmova smatram najboljim. Uostalom, to ne bi imalo naročitog smisla.
Postavili ste pitanje o predratnom Holivudu?
Štrajk u Holivudu – glumci odlaze sa premijera, klape utihnule
Ja ga poznajem od njegovih prvih dana. I ma koliko vas to čudilo, ne mislim da se u njemu bilo šta neobično dogodilo. To je bio jedino mogući put filmske industrije. Pioniri su odigrali svoju ulogu, pripremili teren velikim producentima koji su iz prikrajka oprezno posmatrali i kalkulisali. Kada je sve bilo uređeno, doneli su dolare i preuzeli inicijativu. Zvuk im je u tome naročito pomogao. I kada sada razmišljam o tome zašto smo bili protiv zvuka u početku, čini mi se da je jedan od razloga, iako ne javan nego više podsvesan, činjenica da smo se bojali potpunog gubljenja individualnosti, bio nam je neprijatan osećaj da tehnika sve više dominira našom umetnošću i da mi, kao stvaraoci, postajemo nekako manji. Ali to je bio neumoljivi hod vremena i ništa se nije moglo učiniti.
Ja sam već od svojih prvih filmova priželjkivao da postanem nezavisan. Imao sam neke ideje i znao sam da nijedan producent neće hteti da prihvati rizik i realizuje ih. Pored toga, nisam ni najmanje bio spreman na ustupke i kompromis. Tvrdoglavo sam želeo da ostvarim ono što sam zamislio. Znači, postojalo je samo jedno rešenje – potpuna nezavisnost.
Kada mi se učinilo da je to moguće, počeo sam da radim na ‘Modernim vremenima’. Ideju sam dobio posle razgovora sa jednim poznanikom, psihijatrom. Ispričao mi je kako na klinici sve više imaju slučajeva nervnih poremećaja kod radnika koji rade u supermodernim tvornicama, gde je njihov intelekt sveden na ulogu najobičnije svesne poluge nad kojom vlada mašina. Učinilo mi se da je to problem modernog sveta i da će, ukoliko se tehnika bude dalje razvijala, on postati sve akutniji. Ne treba zaboraviti da je ovaj film sniman i pod neposrednim impresijama velike ekonomske krize. Ja sam pokušao da filmom otkrijem paradoks: čovek je uložio napore generacija da bi usavršio tehniku i sebi omogućio lakši život i sada ga ta ista tehnika izbacuje na ulicu i ostavlja bez hleba. Umesto da on gospodari njome, postao je rob mašine.
Poslovni ljudi u Holivudu su se smejali ovom pokušaju. Rekli su: ‘Svetu je i inače dovoljno muka, to neće niko da gleda›.
A ja sam uvek mislio suprotno, bar onda kada sam razmišljao o svojoj umetnosti. Ja sam želeo da kažem istinu. Da ljudima otvoreno pokažem ono o čemu oni pričaju u barovima, na ulici, kod kuće.
‘Moderna vremena’ imala su pristojan uspeh i to me ohrabrilo da radim dalje.
Prvi put sam shvatio da imam zvaničnu Ameriku protiv sebe kada sam počeo da snimam ‘Diktatora’. Rat je tada bio vrlo aktuelna tema. Međutim, kao da su ljudi svesno želeli sami sebe da obmanu, da dokažu jednu nemogućnost da se može ostati izvan toga sukoba, da ga je moguće izbeći ako se vodi ‹pametna politika›. To je u stvari i davalo podstreka izolacionistima i njihovim idejama…
Meni je sve to izgledalo kao apsurd. Svet je srljao u katastrofu i pred tim niko nije mogao, nije imao prava da zatvori oči. Kada su napisani prvi prikazi o ‘Diktatoru’, nemačke trupe su već marširale ispred Trijumfalne kapije.
Primao sam preteća pisma. Vlasnici distributerskih kompanija odbijali su da stave film na repertoar. Tamo gde se probio na ekran sale su bile prepune. Publika je volela film i meni je to bilo dovoljno.
Razmišljao sam o ‘Gospodinu Verduu’. Tražio sam u ovoj poznatoj priči neke nove, savremenije ideje o društvenim odnosima, ljudima, njihovim malim i velikim strastima.
Tada, naravno, nisam mogao ni da naslutim kakva će se hajka podići na mene posle premijere. Očekivao sam otpor, ali ne beskompromisnu kampanju koja se na kraju, istina posle dosta godina, završila mojim odlaskom iz Amerike. Da, Holivud je već bio potpuno deformisan i zabluda je bila verovati da se bilo šta može promeniti…“
Izvor: NIN
