Ана Ахматова: Тебе се врло ретко сетим

О, тебе се врло ретко сетим

И твоја ме судбина не дражи,

Ал’ понекад сновима полетим,

Па ми душа сусрет с тобом тражи.

Твој црвени дом као да ме мами;

Црвени дом преко мутне воде,

Али знам да у горкој осами

Не смем таћи сунце ти слободе

Не дај да се са мојих усана

Чују речи које љубав моле,

Ни да будем стихом очарана –

Жудње вечне док ме песме боле

Ал’ будућност молим тајно често

Када ноћ се сећањем заплави,

Наслутим нам и сусрета место –

Сусрет већи нег сви заборави.

С руског превео Анђелко Заблаћански

Ана Ахматова – Венеција

Извор: Поезија суштине