О, тебе се врло ретко сетим
И твоја ме судбина не дражи,
Ал’ понекад сновима полетим,
Па ми душа сусрет с тобом тражи.
Твој црвени дом као да ме мами;
Црвени дом преко мутне воде,
Али знам да у горкој осами
Не смем таћи сунце ти слободе
Не дај да се са мојих усана
Чују речи које љубав моле,
Ни да будем стихом очарана –
Жудње вечне док ме песме боле
Ал’ будућност молим тајно често
Када ноћ се сећањем заплави,
Наслутим нам и сусрета место –
Сусрет већи нег сви заборави.
С руског превео Анђелко Заблаћански
Извор: Поезија суштине
