Razgovor urednice i voditeljke emisije Ane Tomašević, u okoviru emisije SEDMICA Radio Beograd 1, vođen 22. januara 2017. godine sa Sinišom Pavićem.
AT: Dobar dan i mnogo vam hvala što ste nas primili i što govorite za Radio Beograd.
SP: Drago mi je da govorim za Radio Beograd. To je u sušini, ne u suštini, nego zapravo jedina radio stanica koju ja slušam i uvek je namešteno na RTS 1 u mojim kolima. I kad sedam u kola, upalim prvo radio, onda upalim i kola, motor. Tako da uvek putujem, vozim se, slušajući naročito govorne emisije.
AT: Od Vaše serije prošlo je 30 godina, a mi ne samo da smo i dalje u potrazi za boljim životom, nego smo sve dalje od njega. Da li ste tako nešto uopšte mogli da pretpostavite stvarajući onakve likove, replike i priču?
SP: Nisam ja imao nameru sa „Boljim životom“ da kroz seriju otkrijem šta je bolji život. To je za mene i dan danas zapravo enigma i pitanje nad kojim treba da se zamisli svaki čovek. Niti serija može, pa čak ni knjiga i to vrlo dobra knjiga, ne može da da odgovare na takva pitanja. Ono zbog čega smo mi dali naslov „Bolji život“ je zapravo želja da, ne samo kroz naslov, nego kroz način na koji je plasirana tema već u prvoj epizodi – a to je testament, pokažemo, prođemo kroz strukturu društva. Zato je serija zamišljena… govori se porodična serija, zašto se govori porodična – da li zato što je porodica temelj dramaturgije ili je porodična zato što može da je gleda cela porodica? Ima i jednog drugog razloga, ali međutim, ja mislim da je to bila prva velika društvena serija kod nas, dakle serija koja je govorila o društvu, ali naravno, kroz pojedinca. U ovom slučaju, nama je trebalo pet pojedinaca, to jest pet članova porodice. Troje od njih su bili korisnici testamenta. Šta je testament u ovom slučaju? Testament je zahtev pokojne tetke da deca koja je nisu slušala dok je bila živa, jer niko od nje ništa nije očekivao ni da ima pare ni da će išta naslediti, posluša je sada da bi dobili novac. Dakle, deco, potrudite se da budete ono što dosad niste uspeli, a to je da se jedan zaposli i da radi kao čovek; da se ova uda i zasnuje porodicu, da se mane, kako tetka kaže, pozorišta i skakanja po sceni; a ovaj treći, mali, bar da završi razred, odnosno gimnaziju, sa vrlodobrim uspehom. Dakle, postavljena su tri uslova koja su apsolutno jednostavna i nešto što u normalnom društvu ne bi trebalo da bude nikakav problem.
AT: Međutim..
SP: Međutim, pošto je to porodica koja u sebe upija društvene probleme toga doba, tako je zamišljena, ti se problemi, ti se ciljevi, sve više udaljavaju. Odnosno, želja da se dođe do novca, kao trka zečeva za šargarepom, se pretvara u neprekidnu trku u kojoj šargarepa stalno ostaje van dometa jer je život zapravo nepredvidiv i mi nikad ne znamo koje će sve zamke život da postavi pred nas. Da li će to biti neke ocene koje treba i smuvati nekako bez poštenog rada; da li će to biti neka udaja iz računa, pa se sukobljava sa ljubavlju; da li će to biti tanak karakter, pa ne može da dođe do posla ili je društvo takvo da je već stvorilo za ljude takav ambijent da je u tom društvu vrlo teško ostvariti vrlo jednostavne ciljeve. Roditelji su postavljeni kao dva antipoda tog društva. Jedno je stara građanska klasa kojoj pripada Emilija Popadić, koja je lišena svojih materijalnih atributa, a drugo je ovaj ruralni naš Giga koji je prosto takav da tu građansku klasu šarmira svojom vitalnošću, silinom i tako.. jednostavnoštću. Ali, pritom su stalno u jednom latentnom sukobu, onoliko koliko su ta dva sloja društvena u sukobu. E sad, kako serija ide dalje, ja se sećam kad je počelo emitovanje kada su govorili pa dobro kad će to.. testament.. jer ljude interesuje ta šargarepa, a ne interesuje ih sve ono…
AT: Ljude interesuje kad će pare. (smeh)
SP: Da, a ne interesuje ih sve ono što serija nosi. Trebalo je otrpeti jedan period tog nesporazuma sa gledaocima dok njih sama priča nije uvukla u sopstvene vrednosti. Dakle, ne nešto što je novac, nego u vrednosti međusobnih odnosa. I onaj put do finala „Boljeg života“ odgovara refrenu pesme da život traži bolje ljude. Dakle, ne možemo mi tražiti bolji život ako nemamo bolje ljude. I zapravo je put svakog od ovih likova ispunjen borbom za bolji život koji se ne ostvaruje, ali šta se dešava do kraja? Oni postaju.. sazrevaju, postaju zreliji, postaju plemenitiji i postaju osobe sa više razumevanja za druge. To je ključ boljih života.
AT: Da li je to bila u stvari Vaša praideja, praideja boljeg života?
SP: Da Vam kažem, ja ne pravim priče po šemi. Dakle, zadate, unapred konstruisane. Ja puštam, ja prvo postavljam likove, postavljam temu, a onda puštam da me likovi vode. Dakle, da sam znao gde će me sve voditi.. Zamišljeno je da bude 52 epizode. Mi smo napravili 55, pa je onda traženo još ovih 35 naknadnih, a u stvari oni su tražili još 100. Jer to je tako kod televizije, oni kad nešto uspe oni nemaju granice. Ja opet samtram da treba praviti onoliko koliko ima potencijal ta tema, i mislim da je ona zaokružena do kraja.
AT: Sada možemo da kažemo da je to bila i zabava i ogledalo društva, satira i kritika, ali zbog čega je stekla toliku popularnost? Kako je i čime kupila pubiliku ili, eto, kako ju je prosečan gledalac doživljavao, šta mislite?
SP: Vi ste, možda, prva, ajde neću da kažem jedina, ali možda ste i jedina koja je postavila takvo pitanje. Jer, godinama se emitovanje „Boljeg života“ repriziralo i svaki put sa reprizom novom se on.. obnavljala se njegova popularnost, jer su ljudi ponovo gledali, ponovo im se dopadalo, a dolazile su i nove generacije koje su gledale prvi put. I ja se sećam kad je posle 2000., posle promena oktobarskih, petooktobarskih, televizija bila u velikim previranjima, promenama. Onda, postavlja se pitanje, sećam se: „Ajde dobro, informativni program je promenjen, formiran; šta ćemo sa igranim, šta publika, šta gledaoci u stvari žele od televizije?“ I onda je bio jedan okrugli sto na televiziji, koji su tu bili sociolozi, ne znam.. neki ljudi koji se bave medijima, a jedna žena među njima je rekla: „Pa evo šta, ljudi, pogledajte šta ide na Trećem kanalu.“ U to vreme došao je ovaj Igor Miklja, bio je sa ocem u inostranstvu koji je bio dopisnik i došao je ovde, postavljen za urednika glavnog Trećeg kanala. Onda je pitao direktora marketinga Bobana Veljkovića šta da pusti da bi zaživeo kanal.
– „Imamo“, kaže, „te kontakte, emisije, ali šta da pustim ovako?“
– Kaže: „Uzmi i pusti „Bolji život“.“ I on je pustio.
– „Šta je to?“
– „Videćeš“, kaže, „samo pusti „Bolji život“ i rešio si problem Trećeg kanala.“ I on je posle pete epizode bio najgledaniji program, RTS je potpuno pao u drugi.. sa premijernim svojim stvarima, pao je u drugi plan. I znam da je to tada komentarisano kao.., a ta žena je prva to rekla – „Treba nam nešto kao „Bolji život“.“ Zašto je bio on toliko..? Zato što, ja sam pisao onako kako sam pisao i svoj roman „Višnja na Tašmajdanu“. Dakle, ja samtram da pisac ima izvesnu obavezu prema čitaocu. Ne mora da je ima, ali je dobro da je ima ako hoće da ono što on priča čovek lakše konzumira. Vi možete njega zasipati filozofskim tretmanom jednim, a to nije prava živa literatura. Ona uvek se bavi čovekom živim, zato i jeste umetnost različita od nauke – što ona ide, ne samo.., ona ide na emocije, ide na razum, ali kroz čovekovo iskustvo. Dakle, ja se obraćam ljudima koji imaju neko svoje životno iskustvo, koji imaju neke velike životne, ili male probleme – ljubavne, porodične, egzistencijalne. I kroz ovakvu priču oni vide taj život, ali vide kao tuđi. Pošto čoveka jako interesuje tuđi život, možda ponekad više nego svoj, jer to je ta vrsta radoznalosti koja ga hrani, onda se on nekako… Ako je to dobro zamišljeno i ispričano da bude zanimljivo, da ga vuče dalje, da se računa na njegovu radoznalost, onda je tu već jedan od razloga te popularnosti.
AT: A dok pišete, stvarate priču i karaktere, pre svega šta imate u vidu? Koliko, u stvari, uvažavate potrebe prosečnog gledaoca?
SP: Ja sam tu skoro i napisao da prosečan gledalac ne postoji. Televizija je jedini, zapravo jedina scena u koju čovek gleda sam. To je paradoksalno jer on je masovni medij, reč je uvek o milionima gledalaca ako je nešto popularno, ali niko od njih ne sedi u ambijentu u kome drugi utiče na njega. Dakle, Vi u pozorištu, ili kad odete u pozorište, Vi pristajete na jednu konvenciju. Vi pristajete na to da će škripati daske na pozornici, da će neko kašljati u ovome, pristajete.. platili ste ulaznicu, rezervisali vreme, obukli se pristojnije malo nego što ste kod kuće. I Vi već za taj svoj novac, ne samo da osećate da treba da dobijete nešto, nego da ste i Vi obavezni prema drugima koji su tu i počinje da deluje atmosfera zajedničkog gledanja. Dovoljno je da se to dopadne dvadesetorici, ako je komedija da oni počnu da se smeju, to će zahvatiti druge, čak i ako im nije naročito zanimljivo. Dakle, postoj jedan.. tu postoji neki zajednički imenitelj, ali kod televizije ne postoji. Da li ste Vi neraspoloženi u kući kad gledate seriju, da li imate problem sa ženom ili mužem, da li ste u svađi, da li ste imali neki sukob, da li ste imali neki problem, novčani.. Vi sedate pred televizor i ta serija treba prvo da Vas oslobodi Vaših frustracija. Jer Vi kad idete u pozorište, Vi se sami oslobađate toga, idete za nešto što ste platili da doživite, a ovde treba da Vas uhvati. E sad, pošto ne postoji zajednički imenitelj, televiziju gledaju ljudi bez obrazovanja, i bez škole čak, pa čak i nedovoljne pismenosti, ali je ogroman broj onih koji nikad ništa nisu pročitali, koji nemaju predznanje. Morate računati na to da mora da postoji ako hoćete i on da bude uvučen u priču, mora da postoji jedna jednostavnost pripovedanja, zanimljivost, koja će i njega privući. On ne mora da konzumira 70-80% Vašeg teksta i onoga što mu saopštavate, dovoljno je, za mene.. pa neka takav čovek koji ništa ne zna, neka konzumira 20-30%, to je opet za njega nekakav plus.
AT: A dobro da li postoji recept?
SP: Samo da dovršim. Ja onda pišem prema jednom gledaocu, ali ga ja sam formiram. Dakle, on ima neke osobine, ali ne moje, zato što ja ne mogu za sebe da pišem. Ja samo proveravam. Ali on, recimo, ima osobine mog sina koji je danas već doktor prava, profesor na fakultetu; pa mog kuma, pa mog dobrog prijatelja, pa mog prvog komšije.. koji imaju obrazovanje i imaju jedan vrlo otvoren odnos prema tome. Ja ne mogu da računam na ovog ko je kivan zbog nečeg na mene, ko misli da ja mlatim neke pare, pa je već u startu nešto protiv mene. Ja na njega ne računam, ali na ove ljude otvorene i dobronamerne računam i gledam da li će se to ovo što se meni dopalo, što sam napisao da li će se to njima dopasti. Tu mi je i žena koja je vrlo jedan važan faktor u formiranju te ličnosti, jer ona meni daje neke sugestije, daje mi.. Neću da kažem inspiriše me, ali rukovodi me kod ženskih likova, kod tih emotvnih odnosa, ona ima tu žensku percepciju i pogled na svet. Ima neke svoje ideje i vrlo je kritična u nekim stvarima koje su se meni, recimo, dopale, a njoj ne. I tu onda izbijaju neke svađe, i tu onda ja nalazim da li je ona u pravu ili ja. I vrlo često je ona u pravu.
AT: Mhm. Pretpostavljam da je stvaraocu teško da pretpostavi šta će biti hit. Je l’ Vi to znate dok pišete?
SP: Ja to osećam. Nije tu stvar u znanju, to je prosto.. Ja sam, otkad znam za sebe, čitao knjige, učio se pisanju na dobrim piscima. Ja i dan danas čitam klasike i vraćam se i čitam, i po treći, četvrti put „Rat i mir“; čitam Dostojevskog po dva-tri puta; čitam, ne samo te velike pisce, čitam i one koji su na neki način bili.. nisu u fokusu recimo Lardnera američkog, O. Henrija, Samerseta Moma, Čehova obavezno, Iljfa i Pertova, Marka Tvena… Dakle, ljudi vrlo različitih koncepcija. A onda sam se odlučio da idem u tu avanturu sa televizijom. Ja sam pre toga gledao stotine i stotine filmova. Ja sam išao po dvaput dnevno u bioskop. Takvo je onda vreme bilo, nije bilo televizije i onda ono što mi se dopalo, ja proveravam recimo posle 20 godina, 30 i ono što mi se dopadalo kad sam imao recimo 18 godina, dopalo mi se i tad. Znači ti filmovi su imali jedan klasičan obrazac, imali su priču, imali su jasne likove i imali su misao, i imali su duha. A drugo, rađeni su jednim tempom dramatrurškim koji čoveku ne daje da se odvoji od priče. „Bolji život“ je imao taj neverovatan dramaturški tempo. Tamo nema u 90 sati programa serije, nema minuta praznog hoda. Uvek se nešto dešava i uvek se pojavljuje nova neka iznenađujuća ili ličnost, ili ta ličnost doživljava neki, od početka do kraja scene, neki mali obrt, ima neku poentu na kraju. To je serija koja.. kako da Vam kažem.. Možete je početi da gledate odakle god hoćete, ona će vas odmah uhvatiti.
AT: Sad ću malo da Vas udaljim od „Boljeg života“ i da Vas približim nekim drugim Vašim likovima, a što smo dalje od „Boljeg života“, to smo bliži politici.
SP: Da.
AT: Tako da znate šta Vas čeka u nastavku razgovora. Recite mi kako su nastali neki od vaših najupečatljivijih likova ili, da kažem ponovo reč hitova – Šurda ili Šojić. Obojica su u potrazi za boljim životom, ali ogromna je razlika u njihovim putevima.
SP: Da, u svakom od nas ima i Šurde i Šojića. Nisu oni toliko daleko jedan od drugog. Oni potiču iz ovog plemena, naroda, kako god hoćete, i oni nose osobine i jedan i drugi. Samo što je jedan džukac, a drugi je… Kod nekog je preovladalo to što nema karaktera, i što sve ono što želi, hoće da ostvari podvalom, lažju, foliranjem, šarmirajem i tako dalje. Dok je Šurda jedna iskrena duša, čovek koji hoće to što zovemo bolji život, ali on je svestan da neće doći do njega ako nema posao koji voli. On je nezadovoljan suštinom svog života, a to je – nezadovoljan je poslom koji ima.
AT: A on je našao rešenje posle mnogo pokušaja jednim malim iskorakom.
SP: Tako je.
AT: Šta nam to govori o tom čoveku uopšte?
SP: Govori da je mnogo ljudi, čak i uspešnih, nezadovoljno životom, jer nisu uglavljeni u taj zglob koji vas čini da Vi osećate da ste, kako kažu Amerikanci u sedlu, ili da ste svoji. Dakle, ja znam.. meni je moj brat rekao, on je vrhunski, kako da vam kažem.. matematičar bio. Stariji od mene, on je bio najbolji matematičar verovatno u Beogradu u gimnaziji, posle je postao i doktor tehničkih nauka i vrlo cenjeni elektroinženjer. I on kaže: „Ja potpuno razumem Šurdu.“ E, njemu je falilo nešto u tom poslu. Kaže: „Ja bih, na primer, ja bih bio dobar sudija.“, on meni kaže. I ja sam bio sudija. Ja ne mislim da bi on bio dobar sudija, jer je veoma.. kako da vam kažem, strastven u donošenju svojih zaključaka, ali ima jedno ogromno poštenje i to bi ga verovatno korigovalo i smestilo u ono da on daje sada mišljenje o tome šta je pravo šta ne. To mu je falilo u životu i stalno je bio u sukobu sa pretpostavljenima. Jer je i on osećao da ti ljudi koji su iznad njega po položaju su šuplji, da nemaju dovoljno znanja.
AT: Pa kako čovek da se s tim miri?
SP: Pa ne može da se pomiri, on se nikad nije mirio. On je uvek prolazio u životu lošije nego što je zasluživao. On je bio veliki radnik i njega su poštovali svi radnici tamo u fabrici, ali šefovi nisu. Jer on kad ga izaberu za tehničkog direktora, on neće da ide u Ripanj kolima, nego ide i dalje autobusom. Onda oni kažu:
– „Čekaj šta smo mi koji koristimo kola znači neki..“
– A on kaže: „Pa, idite vi kolima, meni to ne odgovara. Ja sutra možda neću biti tehnički direktor.“
– A on kaže: „Pa, onda idi autobusom, a sad ti pripada.“
– „Ali, ne pripada mi. Meni pripada samo ono što treba da radim, a kako ću ja da radim, to je moja stvar.“ Dakle, imao je neku tu žicu korčaginovsku od… Jer je to generacija koja je rasla u sasvim danas gotovo neshvatljivim uslovima. Danas se govori o represiji, jednoumlju i tako dalje. Međutim, on je recimo bio otišao sa 15 godina, bio je u Partizane otišao. Kad je oslobođen Beograd, prijavio se tamo i otišao. Bio je godinu dana. Izgubio je školsku godinu, bio je tad šesti razred gimnazije. Njima su dali za 3 meseca da mogu da polažu ispite i da im se prizna razred posle demobilizacije. On je to položio onda je došao kući i rekao: „Ovo ne valja ništa, oni su nama gledali kroz prste, to nije nikakvo znanje. Ja ću da ponovim šesti razred.“ I ponovio je šesti razred, ponovo išao, na užas roditelja. Ali je on takav čovek bio.
AT: Dobro, to su u nama male Šurde. Ali, da pređemo na Šojića. Šurda je na neki način ipak našao sreću, završio je filmsku priču. Ali Srećko Šojić se kao lik pokazao mnogo vitalniji, kao da svakog dana može da se pojavi u nekoj novoj epizodi. Zašto?
SP: Zato što je zlo vitalnije od dobra. I što dobro zahteva od čoveka mnoge ustupke, naročito spostvenoj udobnosti, sopstvenom standardu, sopstvenom egu. Dobro zahteva da čovek ne smatra sebe centrom vasione, da postoje drugi ljudi i da postoji taj senzibilitet za druge. Odnosno, Vi znate da postoje ljudi koji se ne osećaju dobro ako su okruženi onima koji žive bedno i nije mu prijatno. A ima i onih koji uživaju u tome. Tu je razlika što čovek koji je bogat karakterom, koji ima svoj princip, koji će da ispravi kičmu, koji će da kaže, koji će da pomogne onom, naročito u moralnim dilemama kad pomoć drugome dovodi u opasnost svoju egzistenciju. Takvi ljudi su retki. Da se ne lažemo, tu je potrebno i moralna čvrstina i nekakvi principi za koje se zna da neće biti plaćeni. To je.. dobro se ne ne može platiti. Dobro proizvodi kod čoveka samo dobro osećanje. I Vi imate.. ako ste dobar čovek, ako ste plemenit, ako pomažete neće Vam se to vratiti. Kažu: „Učiniš dobro, pa ćeš se kajati.“ Nećeš. Učini dobro, može on i da ti to ne vrati, ali ti ćeš imati neku svoju unutrašnju ravnotežu koja te čuva od raznih mrakova. To onaj ko shvati, njemu će biti lakše da bude dobar. A Šojić ne, on je čovek malo primitivan, ali ima on lukavost ovog podneblja, onu sklonost ka da se preživi, da se prevari, da izigra. Njegov put do uspeha.. On zna – da on uči da se obrazuje.. Ništa. On će da izigra svakog, jer on kaže lepo i za ove strance i za ove kaže: „Imaju oni neke fakultete, ali ja sam pokvaren.“ Znači on je.. to je povezano kod njega, ne sa znanjem, nego sa lukavošću i sposobnošću…
AT: Da, mada on uprkos svim negativnim osobinama ipak nekako ima neke simpatije. Gotovo da je postao pozitivan lik u narodu. Kako je došlo do toga da nam „zlo“ postane… Je l’ to puko vaše umeće ili igra, igra osećanjima?
SP: To je varka mala. Nije on simpatičan zato što je loš, nego zato što ima šarma. Jer to je komedija, Vi morate komediju.. Vaš glavni lik ne može da bude zao u tom smislu da izaziva odbojnost. Onda niste ništa postigli. Ali ako on bude jedan od nas, dakle razumljiv, a Vi se srećete sa mnogim ljudima koji su vrlo slični Šojiću, onda je on prihvatljiv kao čovek koga će oni pratiti kroz priču, a to ne znači da će oni o njemu dobro da misle. Niko ne misli dobro o Šojiću ali mu je zabavan, jer kako ćete drukčije ispirčati tu priču, jer ko će to da gleda ako imate jednog mrtvozornika koji svakog živog prevari? Onda je to drama, to je krimić, to je neka druga priča, neki drugi žanr.
AT: Šojić se na filmu pojavio ’81. u filmu „Laf u srcu“ sa istim karakterom i malom epizodnom ulogom. Šta se tu u međuvremenu desilo u društvu, pa da on postane glavni lik naše svakodnevice?
SP: Pad kriterijuma. Srozavanje vrednosti. Jedna opšta.. ja bih rekao.. kad propada država, propada i društvo koje je ta država formirala. A kad propada društvo, propada i pojedinac, ali on propada.. naravno, najviše oseća tu propast i gleda da se nekako spasava. On kao pojedinac, kad nema oslonca u društvenim institucijama i poretku, kad oseća da se sve ljulja i da to sve klizi nekuda, on gleda da stane na čvrst oslonac. Tu mogućnost manipulacije, prevare, brzog bogaćenja je neograničena. Mi smo olako ušli u jedan raspad države, a da niko nije bio toga tada svestan, dok nije đavo odneo šalu. Ali onda je bilo kasno, jer se raspalo ono što je do tada postojalo. Mi smo sve moguće što je bilo stvoreno ispljuvali, ništa nije valjalo nama.
AT: Pa nije nam to ni prvi put bilo.
SP: Pa jeste, ali mi smo ipak bili jedna država koja je.. ona je ideološki bila prevaziđena, način upravljanja državom, ali je izgradila mnoge institucije i mnoge tekovine koje je trebalo sačuvati. Da ne govorim o tome i da je izgrađena i nekakva privreda koja je mogla da se obnovi, modernizuje na jedan savremen način. Na kraju krajeva, to što je Jugoslavija bila kao zajednica naroda, to je Evropa tek pokušavala za Evrpsku Uniju, a mi smo ono što je već bilo stvoreno – rasturili. Gde je tu pamet bila, Bog sveti zna.
AT: Rekli smo društvo je degradirlo i moralno i ekonomski i socijalno, ali svi smo mi, eto, od njegove pojave na ovamo verovali u politički izlaz za bolji život. A umesto toga, politika nas je sve vreme vodila u razne krize, promene sistema, ideologija.. Promenili smo i sistem i ideologiju, ali je način vladanja nekako uvek ostajao isti.
SP: Pa to je istina, da je ovde uvek popularniji bio autoritarni način vladanja, a s druge strane u politiku se ovde lakše odlazilo nego u nekim drugim, bogatijim zemljama. Jer Vi u drugim, bogatijim zemljama mogli ste, da kažem uslovno, da se obogatite. U stvari, mogli ste da živite ljudski, dostojno i tako dalje, i sa radom običnim, stručnim, svojim znanjem. Ovde je to vrlo teško bilo. Uvek i uvek je bilo lakše ući u vlast, biti prilepak vlasti, biti čovek koji će govoriti one fraze koje su potrebne da bi neko vladao i da na taj način dobijete neke privilegije. A to, naravno, privlači one koji su najtanji, koji najlošije mogu to da rade. Tako da je to jedan razlog koji ja mislim da je potpuno razumljiv. Mi nismo imali, ako rasturamo državu, mi nismo imali drugog načina nego da uđemo u politiku na najgori mogući način.
AT: A u vezi sa Šojićem, je li vam se čini da ga i dalje tražimo na isti način, pratimo, učestvujemo u političkim debatama, glasamo, navijamo za ovu ili onu opciju, a dobijamo samo ova obećanja koja ste sad spomenuli?
SP: Pazite, mi kad kažemo Šojić, mi mislimo da je s jedne strane Šojić a sa druge strane ostali ljudi. Nema..
AT: A često su u debatama dva Šojića.
SP: Pa ne, ta dva Šojića.. Pa imam ja u „Beloj Lađi“ Hadžizdravkovića, Ejdus kaže Oliveri Kovačević: „Doći ćete jednog dana na posao, pa ćete videti da vam je šef Šojić. Sad ste se lecnuli, a doći će on svuda, on će biti u žiriju za Oktobarsku, za Ninovu nagradu. On će sam sebi dodeliti nagradu za arhitekturu, jer će biti i u tom žiriju.“ On hoće da kaže šojićizam će preplaviti Srbiju, ali to nije ni zato što će se množiti Šojići, nego zato što u svakom od nas postoji Šojić. Ako mu dozvolite da napreduje sa negativnim osobinama, on će ih koristiti. Slabiji čovek će koristiti… U svakom od nas ima tih nekakvih osnova, imate element da želite da se obogatite, imate element da živite lepo i da imate lepu ženu, a ona hoće lepo da živi – i eto Vam razlog da budete Šojić, ako nemate drugog načina.
AT: A dobro, kad pogledate Vi Srbiju danas, dokle je došao taj šojićizam? Je l’ došao do kulturnih nagrada… direktora pozorišta.. medija…?
SP: Kako da ne.. Svuda je. Ja to neću da imenujem nikoga, ali nema razloga ni da prećutkujem. Sve je nagriženo, nagriženo je sve. I gde god pipnete naći ćete nekog takvog.
AT: Kakva su vaša politička i ideološka ubeđenja?
SP: Moje ubeđenje je da se politike klonim po svaku cenu. Nije mi to teško, jer ja uopšte nemam dara za političara. To što političar radi je velika veština, ako je dobar političar. Za to je potrebno izuzetno i znanje i erudicija po meni. A kod nas to po pravilu nije. Tako da, morate biti čovek koji je „ja, pa ja“, koji ponavlja neke rečenice o kojima ne treba mnogo razmišljati, koji uvek kao čovek zavisite od nekakve vrste.. to nije vojnička disciplina, ali jeste disciplina jedna u kojoj Vi se povinujete mišljenju većine. Da li ste u okviru partije, poslaničkog kluba i tako dalje. A čovek koji hoće da bude samostalan, da bude, na kraju krajeva, intelektualac i da misli, on neće prihvatiti to nikad. I on će se uvek kloniti politike kao jedne delatnosti u kojoj je vrlo teško ostati ispravan i moralan čovek. I to je moje mišljenje o bilo kakvoj politici.
AT: Dobro, a gde onda, u kakvoj politici vidite neku mogućnost, nekog boljeg života? Da li je to možda ova politika ka EU kako nam se sada svakodnevno sugeriše?
SP: Ja ne mislim.. EU je dobra zamisao, ali ja mislim da je to, kao i mnoge stvari, te institucije, izvitoperene i izgubilo je svoj unutrašnji sadržaj i smisao. To se svelo na to da Nemačka upravlja Evropom preko jedne briselske garniture, činovničke u suštini, koje niko ne bira, i koja nikom ne odgovara. Tako da Vi danas imate jedan paradol da oni vama nameću kao neke uslove. Šta ćete Vi, recimo, da izreknete sankcije Rusima ili… Mislim, neke besmislice koje jednostavno vidite da to on hoće da vas utera u svoju političku globalnu sferu, a ne da vas približi onim evropskim vrednostima na kojima je počivala Evropska Unija. To se dešava sa Amerikom. Amerika ima najbolje zamišljem institucionalni sistem, očevi američke demokratije su to jako dobro zamislili, i vrlo je teško da ona upadne u neku vrstu teške autokratije ili diktature. Međutim, te institucije s obzirom da je novac postao sve u Americi, su iznutra izgrižene i mi smo imali, mi smo na delu videli kako, recimo, kod njih sloboda medija pada u vodu, čim je potreba nekog njihovog interesa, ratnog ovog onog… To je gomila laži jedna koja ide i to je došlo dotle da Vi vidite da tu nema više pameti. I zato je došlo do promene u Americi. Ne zato što je Tramp neki idealan političar, ima on bezbroj mana, ali on je počeo da govori suprotno od onoga što su tamo govorile institucije koje su već potpuno bile iznutra ispražnjene.
AT: Ako Vas mogu sada nazvati, na osnovu onoga što ste rekli, evroskeptikom, koji su razlozi zbog čega imate otklon u odnosu na Evropsku Uniju? Da li je to istrošenost neoliberalnog modela, Bregzit, neprincipijelnost i licemerje velikih prema malima.. Šta Vam od toga najviše smeta?
SP: Smeta mi sve zajedno. Zato što, to je sve skup posledica koje idu za uzrocima i kad Vi uzmete sve na jednu.. Vi kad hoćete da vidite šta je u Evropskoj Uniji dobro. Dobro je kako su oni uredili svoj život, a kako uređuju odnose sa nama nije dobro. Ne samo sa nama, nego sa slabijim i manjim državama. Sa Grčkom, sa ne znam.. s kim god hoćete. I onda gledate posledice: paradiraju SS-ovci u Estoniji i Letoniji, a Poljaci sprovode rigorozan nacionalizam, čak neki verski fundamentalizam, kako god hoćete; crtaju se kukasti krstevi… Prosto fašistički ispadi nisu dozvoljeni u Nemačkoj, ali se tolerišu u ostalim.. da ne govorimo o Kijevu i Ukrajini i tamo šta sve rade.
AT: Gde biste Vi eventualno videli alternativu?
SP: Pa da vam kažem nešto, ja ono što sam pokušao da kažem o politici rekao sam u onom što sam pisao. Koliko je to nedovoljno, naravno, ne može jedan čovek, čak i.. Mnogi odgovori su dati na ta pitanja u knjigama mudrih i pametnih ljudi. Ko hoće da pročita „Rat i mir“ biće mu mnogo štošta rečeno i zašto izbijaju revolucije i zašto izbijaju ratovi, ali to malo ko shvata. I onda, naravno, šta će čovek koji piše danas, kad su toliki pametni ljudi pisali od Tomasa Mana pa nadalje, a da to nikog nije sprečilo da glasa za Hitlera. On je na izborima dobio.
AT: Jugoslavija je bila politički projekat duboko ukorenjen u 19. vek u smislu bratstva, ali i jednakosti, slobode i pravde. U jednom trenutku se, ipak, taj projekat čak činio prilično uspešan. Čak i vi ste o tome govorili. Šta mislite šta su razlozi zašto se on…?
SP: Raspao? Pa, mislim da su razlozi vrlo kompleksni, ali ima tu mnogo.. Jugoslavija je nastala ne samo zbog želje naroda da žive zajedno, da se ujedine, ona je bila veoma jaka. Ja znam da je srpsku vojsku 1918., u Splitu su stajali ljudi na buri da dočekaju. Sedam sati su čekali da dođe srpska vojska da ih pozdave. Postojalo je neki osećaj da je zajedništvo dobro. I jeste dobro to zajedništvo, a druga stvar što mi ne možemo da organizujemo jednu mesnu zajednicu, ne možemo kontejnere da postavimo kako treba, ne možemo čišćenje đubreta da postavimo, a hoćemo da formiramo državu kako treba. Sve što je pokušano i ono što je uspelo, uspeli smo da rasturimo. Mi nemamo tu sposobnost organizacije koju imaju Švajcarci i Nemci. Nemce ostavite bez Vlade, oni će raditi na svom mestu kao da ima šefa, kao da ima predsednika Vlade. Pa imali su.. Belgija nije imala po osam meseci Vladu, sve je funkcionisalo.
AT: Vi ste rođeni u Sinju, u hrvatskoj porodici, od pete godine ste u Beogradu. Ranije ste se izjašnjavali kao Jugosloven, zato sam Vas ovo prethodno i pitala. Kako se danas osećate i izjašnjavate?
SP: Pa izjašnjavam se.. Da Vam kažem, pošto je postalo, kažu da je postalo besmisleno verovatno, izjašnjavati se Jugosloven jer to je već neka vrsta nostalgije, da tako kažemo. Mi žalimo, većina ljudi u Jugoslaviji žali za Jugoslavijom. Ona je bila dobra zemlja, trebalo je popravljati, ali ne rasturati. Ali danas ja se izjašnjavam… Ja sam odrastao u Srbiji. Moj otac je došao u Beograd zato što je on poštovao Srbe, još od Prvog Svetskog Rata, što je imao taj osećaj da je Srbija jedna dobra zemlja u kojoj nema mnogo mržnje i to je tačno. I mi smo ovde živeli kao Hrvati za vreme okupacije, dok se znalo za klanje u Jasenovcu, a da mi nikakvih problema nismo imali ni sa komšijama, ni sa kim. Dakle, postoji jedna dobrota u srpskom narodu i postoji jedna iracionalnost koju treba razumeti. Ali, to šta je sve snašlo Srbe u poslednje vreme je bila takva jedna gomila svega i svačega da čovek mora da oseti simpatiju, bez obzira da li empatiju, kako god hoćete. Više empatiju. Prosto morate da želite da tom narodu bude bolje nego što jeste i to je taj osećaj koji mene vezuje za Srbiju. Posebno što sam tu odrastao, što sam taj duh upio u sebe i što sam, na kraju krajeva, srpski pisac.
AT: Vaši najupečatljiviji likovi su razuđeni, ali su i beskompromisni i uporni, bilo kakvom idejom da su opsednuti. Koliko u tome liče na Vas?
SP: Jeste, liče na mene, ja ne volim.. Ovde imaju izraz blanjav. To je za onog koji ne može da se odredi i nema svoj stav. Ja imam stav koji je ponekad i tvrdoglav i isključiv. Mnogo puta nisam bio u pravu, ali sam to iskreno zastupao, a to je – što sam iskreno zastupao pogrešan neki stav – to je zato što nisam imao dovoljno znanja. A tamo gde imam dovoljno znanja i gde mislim da sam na dobrom putu, tu sam malo isključiv. Malo.
AT: I poslednje pitanje. Sinj, Beograd, pa Vlasotince gde ovaj razgovor i snimamo. Kakav je to put bio, jeste li ovde na jugu našli bolji život i svoj srećni dom?
SP: Ovde sam našao ženu i ona je moj život učinila boljim, sadržajnijim. Naučila me je mnogim stvarima za koje sam ja mislio da su nevažne u životu, ona me je naučila da jesu važne, da to nisu sitnice, da te sitnice čine život. Drugo, ovde sam među ljudima koje smatram dobrim i zanimljivim, bez obzira što da li je to u pitanju advokat, profesor, lekar ili običan čovek ovde koji mi pomaže u bašti. I mislim da se ovde osećam kao kod kuće. Kao što sam se osećao u Beogradu. A Sinj je jedna uspomena na detinjstvo, to je nezamenljivo.
AT: Mnogo Vam hvala što ste govorili za „Sedmicu“.
SP: Hvala Vama što ste obratili pažnju na mene.
Izvor: RTS
