Пише: Алекса Анђелић
У новом преводу Хомера Вилсонова упућује суптилну пресуду модерном Западу да је заборавио на свети закон гостопримства, где она наводи пример Брегзита као забрињујућу инстанцу пораста антиимиграционог осећаја. Колико, међутим, ово тумачење има везе са Хомером?
У очекивању Одисеје Кристофера Нолана, чини се да античка књижевност и митологија поново заузимају место у умовима шире јавности и подстичу широке дебате. Љубитељу Хомера, антике, и старе Грчке овај развој може се чинити као позитиван, јер за њега контакт са наслеђем класичне старине подразумева први корак ка комуникацији са оним што је код нас модерних изгубљено.
Уронити у свет Хомера значи ступити у једно подручје које обилује свежином и младошћу. Речима Шарла Пегија: „Хомер је и јутрос нов и свеж, а ништа, можда, није тако старо и уморно као данашње новине.“ Готово парадоксалним обртом, оно што изгледа неповратно старо јавља се нашем погледу у свој својој младалачкој свежини, оштрини, обрисима изворне, примордијалне снаге. Само по себи се подразумева да овом материјалу морамо приступити са страхопоштовањем које му доликује.
Не може се довољно инсистирати на нераздвојивој спони културе из које је мит изникао, и самог митолошког садржаја претвореног у конкретно уметничко дело. Уколико интернализујемо ово гледиште, схватићемо да Хомерова Илијада и Одисеја нису само „приче“, исто као што Косовски циклус и јуначке песме нашег народа нису за нас тек поподневна разбибрига. Оне приповедају о нашем схватању судбине и историјског задатка који нам је додељен. Као такве, оне су нераздвојиве од нашег унутарњег бића, јер из тог дубоког „резервоара слика и импресија“ (Вернер Јегер) произилазе епска песма, народна прича, и историјска поука за „далеко неко поколење.“ (Његош)
Аутентични мит
Ми можемо поседовати свест о томе да саме историјске чињенице не говоре о догађајима на исти начин на који говори мит. Деконструкција и демистификација света нужно прати демистификацију мита, те се он осуђује као бапска причa или празноверје. Одавно се говори да је Косовски мит симптом атавизма, да се то није „баш тако десило“, да је потребно гледати исправно, научно на ствари, и из тог чињеничног стања извући поуке.
Кратко речено, осмотримо себе путем рационалног погледа, и посматрајмо наше историјско искуство искључиво посредством тврдих чињеница. Гледајући са надрационалног становишта које прихвата и оне аспекте људског постојања који се не могу појаснити пуким разумом, мит увек говори о истини која своје оправдање проналази на једној вишој равни. За нас није битно да ли су се ствари догодиле како су се догодиле, већ шта мит као „ванвременска реалност која се понавља у историји“ (Ернст Јингер) говори о нама и нашој вредносној оријентацији.
С тим у вези, постојали су покушаји да се митолошко приказује као „архетипско“ или продукт „колективног несвесног“ (К. Г. Јунг). Такве тежње доприносе демистификацији мита јер опет покушавају да га објасне рационалистичким језиком. След узрока и последица прати се до прапочетка, дељеног доживљаја колективног човечанства. Архетипско је увек опште, дељено, и самим тим профано.
Уколико припада свакоме, следи да не припада никоме у целости. Самим тим, аутентични мит који произилази из унутрашњег бића једног народа увек је ексклузиван, јасно установљава разлику између оних који деле његове покретачке подстицаје, који га доживљавају као истину о себи и о своме, и оне који су способни да га цене тек површно, као причу или занимљивост. Они, пак, који су од њега одрођени, намерно или ненамерно, заузимају посебан положај који може водити ка аутодеструктивности.
Хомерове песме извиру из интерне конфигурације, резервоара слика и импресија старих Хелена, који су тим путем начинили епско посведочење о својој вредносној оријентацији према свету и судбини. На један начин, Илијада и Одисеја су тестамент виђења историјског задатка старих Хелена, успоставивши фундаментално вредносно усмерење које француски историчар Доминик Венер назива Хомерском тријадом. „Природа као закон, изврност као циљ, лепота као хоризонт“, порука је коју је Венер пронашао у Хомеровим песмама, тако давајући кохерентну експресију њиховом вредносном систему.
Аутентични мит који произилази из унутрашњег бића једног народа увек је ексклузиван
Супротно овом погледу је схватање мита као просто интересантне приче или материјала за стрип, филм, итд. Ми свакако можемо приметити вредносно сагласје различитих митолошких традиција Европе, и то разумевање је утолико лакше уколико оне произилазе из заједничког, праиндоевропског извора. Али свако од различитих посведочења, иако су заједничког порекла, имплицитно садрже диференцирано историјско искуство и израз су вредносне вертикале специфичног народа.
Небојша Поповић: Црна Гора и Хомер- пропуштена историјска лекција
Комплексна питања о фундаменталним вредностима, историјском искуству, судбини, врлини, прошлости и будућности се заобилазе у стрипском погледу. Уколико је мит само материјал, ништа не спречава овај поглед да профанише његов садржај, као што рационалистички ум профанише физичку природу и посматра је као огољену масу која чека да буде искоришћена.
Нови превод
То не мора да значи да стрипске или телевизијске експресије које су инспирисане митом морају нужно бити ниског квалитета. Велики број ових остварења макар су естетски задовољавајућа и могу заинтересовати поједине гледаоце за даље истраживање. Ипак, преостаје проблем тумачења њиховог садржаја у очима најшире публике, и поистовећења онога што се приказује на великом и малом екрану са истином о изворном материјалу.
Гледајући Ноланову Одисеју, милионска публика ће можда по први пут доћи у контакт са Хомером и његовим светом. Уколико су се пак, са Хомером срели током основног или средњег образовања, то не мора бити од претеране помоћи у овом случају с обзиром на равнодушност са којим се тај материјал представља ученицима, које по правилу не краси изражена радозналост.
Кратко речено, до умова људи дошле су измешане и непотпуне импресије о Хомеровим еповима са више различитих страна – филма, стрипа, телевизијске серије, и тек на последњем месту из изворног материјала. Уколико Нолан претендује да ту празнину испуни, или да понуди макар површно разумевање културне, религиозне, политичке, духовне позадине хомерског и микенског света, онда овај подухват већ при својим првим корацима наилази на препреке.
У једном интервјуу за Empire магазин, Нолан је управо најновији превод Одисеје издвојио као свој главни ослонац приликом стварања филма. [1] У питању је превод Емили Вилсон, професорке класичних наука са Универзитета у Пенсилванији, који је угледао светлост дана 2017. године, и од почетка био праћен контроверзама унутар академске, класичарске, и шире јавности.
Разумљиво је да Нолан у тражењу начина да се суочи са комплексним светом Хомерове епске поезије пожели да себи „олакша“ посао и да пронађе превод који је најближи његовим сензибилитетима. Проблем се јавља када појмови, слике, и интерпретације апсорбоване из тог превода буду одражене у самом филму, чије ће се импресије касније утиснути лаковерној публици.
Пре него што истражимо мотивације и предубеђења Вилсонове према Хомеру и његовој Одисеји, ваља укратко споменути пар техничких детаља око самог превода. Због препева изворног Хомеровог хексаметра у јамбски пентаметар, Вилсонова је покупила хвалоспеве за иновативност и интелектуалну храброст. Свакако, нису сви преводи Хомера урађени у оригиналној епској метрици, на шта нас подсећају бројни прозни препеви.
Један од најутицајнијих превода на енглески језик, онај Александра Поупа, више личи на какву Шекспирову трагедију него на епску песму из микенске Грчке. Ово не мора навести на закључак да је због тога превод аутоматски „лош“ или да не прати оригинал. Сасвим је могуће и, штавише, разумљиво прилагодити густи језик Хомеров потребама савременог језика. Критика посла који је Вилсонова обавила не мора нужно да се креће у том смеру. Њено кривотворење Хомера јавља се на много перфиднији, прикривенији начин.
Питање гостопримства
Срећом, Емили Вилсон је поприлично доследно писала о својим мотивацијама и начинима рада путем којих је настао нови превод Одисеје. У серији чланака пре и након објаве овог превода, она је открила са каквим предубеђењима се пустила у задатак и који резултат је желела да постигне. У свом чланку Зашто сам Хомеру дала савремени глас [2], написаном 2017. године у јеку мигрантске кризе, она поприлично слободно барата појмом xenia, античком формом гостопримства.
По Вилсоновој, „постоје разлози за бригу да је ксенофобија, непријатељски страх према туђинима у порасту, док је ксенофилија, љубав према туђинима мање учестала у садашњем свету.“ [3] Из тог разлога, „одлично је време за поновно читање овог (Одисеје) архаичног грчког епа који нуди једно од најупутнијих посведочења светске литературе о етици и психологији xenia, речи која подразумева ‘гостопримство’, ‘страност’, и ‘исправан однос’ између посетиоца и домаћина.“ [4]
Дакле, Одисеја треба да нам понуди упутне примере, поуке о значењу гостопримства каквим се јављало за времена Хомеровог. Међутим, испоставља се да Вилсонова има посебну интерпретацију Хомерове „ксенофилије“. Она исправно подсећа да у старој Грчкој Хомеровог доба гостопримство ужива место једног религиозног обреда, заснованог на части и интегритету божанског оправдања. Међутим, по Вилсоновој, када „гост прича своју причу, може се ипоставити да је он убица, изгнаник из своје домовине. То не прави разлику. Он је људско биже којем је потребна помоћ.“ [5]
Из овога произилази суптилна пресуда модерном Западу да је заборавио на свети закон гостопримства, чиме Вилсонова наводи пример Брегзита као забрињујућу инстанцу пораста антиимиграционог осећаја. Ова пресуда тиме је оштрија када произилази из пера једне професорке класичних наука, примерима из можда најзначајнијег дела античке и европске књижевности.
Како ствар ипак стоји са гостопримством у самој Одисеји? У једном од претходних текстова дотакао сам се управо Одисеје и њеног појма xenia у позадини имиграционе кризе и њених последица. Аргумент овде изложен представио је старогрчко гостопримство као једну друштвену и религиозну установу која подразумева однос реципроцитета. Уколико је странац [6] по себи светиња, људско биће којем је потребна помоћ, он ипак у складу са својим религиозним усмерењем има дужност да поступа према свом домаћину са поштовањем.
Ово је централна динамика Хомеровог епа, која је понављана изнова од првих стихова Одисеје. Просиоци Одисејеве жене Пенелопе више су уљези него гости, и њихова злоупотреба Пенелопиног и Телемаховог гостопримства пење се до апсурдности. Они црпе богатство Одисејевог имања, и планирају убиство Одисејевог сина Телемаха. Емили Вилсон пак назива Одисеја „лошим домаћином“ [7], када се заједно са сином одупре просиоцима и враћа превласт над својим домом.
Овај догађај, односно убиство просиоца, у Одисеји није описан као несрећна околност, већ као нужни след догађаја проузокован повредом сакралног гостинског права. Одисеј се овде не појављује као „лош домаћин“, већ просиоци чином злоупотребие свог гостинског права чине први корак ка изазивању одмазде. Овај пример одражава бруталност античког схватања части, али упркос томе не може се ни у једном случају рећи да Одисеја говори о гостопримству на начин на који Вилсонова жели да прикаже.
Искривљена значења
Даље у тексту, Вилсонова описује Хомера као „имигранта у нашу културу“, чију пријемчивост модерним сензибилитетима она потпомаже својим преводилачким радом. [8] У преводу, за потребе данашњег доба потребно је Хомера угурати у калуп модерних схватања до непрепознатљивости. Зачуђујућа је фасцинација Вилсонове феноменом убиства Одисејевих служавки. Чини се да је провела доста времена служећи се лингвистичком апаратуром како би ублажила поприлично јасан Хомеров језик који служавке оптужује за издају и бешћашће.
Зато што су спавале са Пенелопиним просиоцима, њихова казна од стране Телемаха и Одисеја је хитра и брутална, и заиста Хомер изгледа да испољава одређено задовољство начином извршења те казне. Приговор Вилсонове је према претерано грубом језику који су претходни преводи Одисеје користили у осуди Одисејевих служавки, који по њој прелази у поље мизогиније или сексизма.
Она инсистира да се оне не обележавају као бешчасне, већ искључиво као робиње које су посредством свог друштвеног положаја изгубиле аутономију над сопственим телом. [9] Према томе, оне нису заслужиле бруталну одмазду којој су подвргнуте. У уводном тексту за свој превод Одисеје, Вилсонова о питању казне над служавкама пише: „Ова грозна убиства нису представљена као казне за непостојећи злочин; ове жене су робиње, које претпостављамо нису имале пуно избора о третману који су трпиле од просиоца.“ [10]
Вилсонова описује Хомера као „имигранта у нашу културу“, чију пријемчивост модерним сензибилитетима она потпомаже својим преводилачким радом
Уколико пажњу усмеримо ка Одисејевим речима у Хомеровом епу, видећемо да он јасно диференцира служавке које су починиле неверство и оне које нису прекршиле морал огњишта. Према преводу Едуарда Дајча: „Него дела ти сада наброј полако све оне/ што бешчастише мене да знам које су жене/невине биле и верне, а које неверне пак!“[11]
Евриклеја, Одисејева остарела дадиља, му одговара: „Дванаест се исквари сасвим, нити поштују жене/ нит’ Пенелопу дичну поред које је твој синак,/ будући јоште млад, не наређиваше ништа.“[12] Осим тога, док је Одисеј био прерушен у сиромаха, примећује како служавке „смешећ’ се једна другој, задирикивајући се и шалећи“ иду ка одајама просиоца. [13]
Дакле, Одисеј овим стиховима имплицитно признаје служавкама одређену аутономију и слободу одлучивања, и самим тим његова пресуда је селективна. Далеко од тога да је казнио робиње које су биле насилно приморане, Одисеј их третира као особе са способношћу аутономног одлучивања, које су свесно прекршиле закон дома чије су припаднице.
Поставља се питање циља који Емили Вилсон жели да оствари путем ових суптилних искривљења оригиналног текста. Очигледно је да преводилачком раду приступа са сопственим, идеолошким предрасудама и на тај начин убацује промене које лаичко око не може лако приметити. Већина читалаца, уколико жели да приступи свету Одисеје, затражиће у књижари најдоступнији, најновији превод који ће им понудити продавац.
Разумљиво је да се просечан читалац не бави филолошким питањима, стога је њему лакше утиснути жељене импресије и предрасуде присутне у преводу. Рад Вилсонове може чак добити похвале зарад једноставне формулације и лакоће читања. Наравно, то не мора по себи бити лоше, али уколико се путем тог поједностављења врши прикривено фалсификовање Хомеровог језика, онда имамо посла са врстом корупције чији циљеви нису очигледни на први поглед.
Емили Вилсон, као професорка класичне књижевности, несумњиво поседује изврсно образовање и познавање старогрчког језика. Уколико признамо да је то случај, тим пре можемо доћи до закључка да се њене промене значења и селективне употребе Хомерових појмова теже могу оправдати.
Превод Емили Вилсон, у капацитету у којем је продукт специфичне идеолошке оријентације преводитељке, одражава те предрасуде и не дозвољава Хомеру да говори сопственим језиком. Међутим, уколико није продукт свесног кривотворења, већ подсвесне интернализације струја данашњице, онда је симбол изузетно ниског нивоа разумевања које је модерно доба свесно да пружи антици, и одражава дух времена на специфичан и упадљив начин.
Свако време суочава се са Хомером путем својих погледа, и у складу са својим капацитетима разумевања. Начин на који наше доба врши тај вечни разговор са наслеђем антике више говори о нама самима, него о Хомеру. Кривотворење Хомера је и његово затирање, његово гурање у позадину и ирелевантност, једно „обезубљивање“ импресија, слика, врлина, форми, и преображајних могућности које се код њега јављају таквом силином. Због тога, бављење филолошким питањима из педантерије прераста у инструмент културне борбе, а поштовање наслеђа антике служи сврси очувања њеног формативног потенцијала.
Извор: Нови Стандард
