Њему је на обали досадно,
Чамац је завера у којој нема вере,
Принудни је члан савеза с божанством.
Гледа усијану матицу мора
И хтео би да пређе преко воде.
Она се чешља у мраку шпиље
И слути његов соптав дах.
Чему тај загрљај два видика
Што један другом носе прекор
И оштре чежње?
За женског бога све је вредније
У свету смртних,
Међу богињама бити
Највећи је успон за мужа.
И оду свако својом водом
Без збогом,
Он кући, а зна се шта га чека иза врата,
Она, у већу строгост појма
Усхићена додиром смрти.
Одисеј се растаје
Као да силази са светионика.
У сну им се дисања зближе,
Око поноћи се стварно воле
На даљину, са супротних страна,
А никад се више неће срести
Ни иза видика.
О љубави те, разорне за човека!
И за богињу сувише тешке!
Миодраг Павловић