Пише: Небојша Јовановић
Снагу хиљадугодишње Римске државе (753. пре н. е – 476 н. е.) чинили су владавина институција и римско право. Правна држава са строгом владавином институција показала се трајнијом тековином од демократије: Атинска држава пропала је пре нове ере, а Римска неколико векова касније, 476. н. е, мада је у потпуном смислу она нестала тек с падом друге престонице, Цариграда, 1453.
Већина институција и магистратура (положаја, функција) у Риму основана је још у доба краљевине (753 г. пре н. е – 509 г. пре н. е.), али су оне у време републике усавршаване, усклађиване и коначно кодификовне од 449. до 287 г. пре н. е. у оно што данас зовемо “римско право”. Град на Тибру водио је ратове са суседним градовима у Лацију, па са суседним племенима на простору Италије и на крају, са суседним земљама, изван Апенина, које су претваране у римске провинције. Институција која је вршила освајања била је војска, а њену попуну и политичко вођење давали су искључиво органи власти у Риму (сенат, конзул, народна скупштина). Импресивна је била корелација између цивилне и војне хијерархије, римска администрација и потпуна транспарентност пред грађанима, који су законе могли да читају на улици и главном тргу (Форуму), да их прате у службеним новинама које су често биле дневне, а обавезно недељне, и које су такође биле изложене на тргу, на јавном увиду. Политика није смела бити тајни посао, јер су у њој сви морали да учествују и да знају шта се тачно дешава у сваком тренутку. Поверење између грађана и институција било је потпуно.
Али није само војска утицала на изградњу поретка у Риму, утицале су пре свега унутрашње политичке борбе.
У најстаријој историји тог града-државе његови становници били су подељени на две основне друштвене групе, на патриције и плебејце. Патрицији су били аристократе, јер су водили порекло од три стотине најстаријих градских породица које су учествовале и у оснивању града. Као староседеоци, патрицији (“они који потичу од познатих очева”) су у време краљева присвојили за себе сва политичка права и љубоморно су их чували од плебејаца, каснијих досељеника. Сматрали су да се једино они могу назвати римским народом у правом смислу речи (“популус Романус”). Једино они су имали право да учествују у раду народне скупштине, сената и других институција власти, краљеви и касније (у време републике) конзули – као шефови државе, затим сенатори, претори, квестори, цензори и сви други чиновници, укључујући свештенике римске религије, као и војне старешине били су искључиво из редова те три стотине породица.
Управо зато је и римски сенат бројао три стотине чланова, јер је сваки сенатор (“старац”) био представник своје породице. Све политичке (магистратуре) и војне дужности (команде) припадале су искључиво патрицијима, док су обичну војску чинили плебејци.
Насупрот племству стајали су плебејци као “мноштво које је касније напунило град”. Пристизали су по благослову римских краљева или којекако из оближњих села Лација и Етрурије у Рим да се, као слободни људи, баве различитим занимањима (занатима, трговином и сл) потребним граду. Али били су без права да се на било који начин уплићу у политику или да ступају у брак са патрицијима. Број дошљака с временом је премашио број староседелаца. Они су практично представљали готово све радно становништво града и чинили су основу његове привреде. Међу плебејцима, природно, било је много више сиротиње (“пролетариуса”), која је западала у дужничко ропство и могла бити продавана као робље у друге земље, али је ипак један број предузимљивих, сналажљивих и способних плебејаца с временом стекао богатство па је пожелео да се бави политиком или, макар, да се у политичким стварима ишта пита.
Борба плебејаца за изједначавање у политичким правима са патрицијима почела је у време републике и трајала је скоро двеста година. Осниване су трибутске скупштине на којима се гласало и одлучивало пленумски, вршене су блокаде институција или у крајњем случају проглашаване су сецесије – одлуке о масовном или потпуном напуштању града док се не испуне одређени захтеви. Најпре, кад су најмудрији међу племићима схватили да би без енергичних дошљака и у рату и у миру били као “људско тело без органа који прибављају храну желуцу, да би без њих омршавели и умрли”, смирена је једна велика побуна плебејаца, која је претила да угрози град сецесијом (потпуном сеобом плебејаца из града), те им је дато право да имају свог политичког представника – народног трибуна. Они су имали дужност да бране интересе плебејаца (обичног народа) од самовоље патриција и да стављају забрану (“вето”) на сваку одлуку конзула, сената, народне скупштине и других органа власти ако она није била у складу с њиховим интересима.
Потом је заједничким радом донет Законик дванаест таблица, који је постао основа римског права (449. г. пре н. е, допуњен 287. г. пре н. е). То је била прва кодификација (попис) свих закона, институција и служби у Риму, начин вршења државне администрације и права свих грађана, нека врста уставног акта. Закони су урезани на дванаест великих бронзаних табли и изложени на главном римском тргу (Форуму), па су другачије називани и “закони бронзаних таблица”.
На крају су се плебејци изборили да један од двојице конзула, шефова државе, обавезно буде плебејац, да равноправно заузимају и све друге положаје, у цивилном животу и у војсци и да, коначно, слободно склапају бракове са патрицијима (Хортензијев закон, 287 г. пре н. е). Измене и допуне су редовно уношене и на бронзане табле на тргу.
После тога су, уместо родовске аристократије (“аристократије по пореклу”), нову аристократију чинили најбогатији патрицији и плебејци. Названи су богаташком аристократијом – нобилитетом (нобилитас).
Бављење било којом политичком функцијом било је бесплатно. Зато је то остала дужност и привилегија само најбогатијих људи у држави, који нису тражили да се на положају обогате већ да они, са своје позиције, помогну да се обогати држава, као заједничко јавно добро.
Многи сиромашни грађани су после Маријевих реформи војске, у другом веку пре нове ере, трчали у војску која је постала професионална а не кадровска (по општој војној обавези), јер су после 12 година служења добијали статус “ветерана” и велики земљишни посед, са свим државним привилегијама. Ти поседи су дељени углавном изван Италије, у провинцијама, па је то условљавало сталну потребу за новим освајањима и ширењем државе. Официри су такође од самих почетака уместо стана добијали земљишни посед, па је то постао модел за све будуће империје и уводило је Европу у феудалне, уместо робовласничких односа, јер су на земљишним поседима уместо робова радили зависни сељаци.
Најважније институције римске републике почеле су да слабе већ са проглашењем царства (31. г. пре н. е). Разлог је био једноставан. Цезаров наследник Октавијан Август, уплашен за живот будући да је Цезар најављивао обнову монархије – што је и сам чин одређивања наследника – није никад званично проглашавао монархију. На власт је дошао после за себе победе у грађанском рату над Цезаровим противницима, али је узео само звање “првог сенатора” (принцепс сенатус), које је до тада било протоколарно и припадало је најстаријем човеку по годинама у сенату. Потом је свом имену додао име “Цезар”, што је постало синоним за нови облик монархије (цезарство-царство), потом звање врховног команданта војске – император (такође синоним за царство), и на крају је постао и патријарх римске религије (понтифекс максимус). Пред крај живота је одредио и наследника – Тиберија, који ће такође владати помоћу свих ових републиканских функција, као нови Цезар и император.
Институције у време Царства нису биле укинуте, али су оне најважније с временом злоупотребљене и обесмишљене од стране врховне власти.
Извор: Време
