Без обзира на то што су страховито различити, корисницима су, као начин на који долазе до вести, једнако лоши или добри и алгоритми и професионални новинар, показује истраживање објављено у Годишњем дигиталном извештају Ројтерсовог института за 2023. годину
Огромна већина млађих до 35 година каже да користи друштвене мреже, претраживаче и агрегаторе као главни извор онлајн вести. Па иако друштвене мреже као извор вести стагнирају последњих година, проценат свих оваквих извора, којима су заједнички алгоритми за избор вести, расте. Баш као што се директан приступ веб-сајтовима и апликацијама све више своди на старије и заинтересованије кориснике.
У исто време, утицај оваквих дистрибутивних платформи, након почетног ентузијазма, почео је да изазива снажну забринутост – претпоставка да алгоритми изазивају поларизацију друштва излагањем корисника само информацијама и ставовима које се слажу с њиховим погледом на свет и сада изгледа логично. Подаци и истраживања, међутим, говоре другачије, па тако и Годишњи дигитални извештај Ројтерсовог института за 2023. годину (Digital News Report – DNR).
Спроведена су бројна истраживања, највише у Сједињеним Државама, о томе да ли алгоритамска селекција вести обликује поглед корисника на свет. Резултати кажу да, барем када је реч о последњих неколико година, то није тачно. Ипак, истраживачи упозоравају на то да се алгоритамске платформе мењају, а да укупан ефекат оваквог информисања на ставове и уверења корисника не разумемо још сасвим.
Страхови за утицај селективно одабраних информација на формирање ставова, одосно неетичну манипулацију публиком, заснивају се на идеји о корисницима вести као пасивним, наивно поверљивим и несклоним размишљању о садржају. Иако барем неки од корисника онлајн информисања свакако одговарају овом опису, питање је да ли је све тако једноставно – покварени манипулатори + тупави корисници = крај цивилизације? Због тога је важно питати нешто и кориснике, што ДНР23 и чини.
Све вам је то исто
Истраживачи су питали испитанике шта мисле о алгоритмима који им нуде вести на основу њихових ранијих интересовања или интересовања њихових пријатеља. Питали су их, као друго решење у понуди, шта мисле о томе да им новинари и уредници праве одабир, што је случај с медијима. Такође, ово су питања која су постављена испитаницима ДНР-а и 2016. године, па се резултати могу поредити. Природно, питање је постављено само у земљама покривеним ДНР-ом те године (26 земаља).
Одговори гласе, укратко, да су испитаници скептични према свим овим методама селекције вести (додуше највише према селекцији по критеријуму “пријатеља”), као и да је то тако било и пре седам година. Било да им вести бирају људи или машине, њихови корисници не верују ни у један постојећи метод селекције, а неки нов, прихватљивији метод, једноставно не постоји. Ову појаву су истраживачи Ројтерсовог института за проучавање новинарства назвали “уопштеном скептичношћу” и о томе се може читати у њиховом засебном истраживању из 2019. године.
Још једна јасна правилност опстаје и врло је логична – они који верују вестима и медијима генерално верују и у релативну исправност метода путем којих долазе до њих, од алгоритма до уредничке селекције. Скептични корисници информисања на интернету су такви, рекосмо, универзално и прилично систематски – према свим методама, али и много чему другом у вези с продукцијом вести.
Изражено бројевима, ствар је сасвим јасна. Само 19 одсто особа верује у избор вести својих пријатеља, односно алгоритамску селекцију која се базира на том критеријуму, а чак 42 процента се не слаже. Остали немају мишљење.
Утисак је бољи о аутоматизованој селекцији на основу понашања самог корисника, али је и ту поверење на нивоу од само 30 процената, насупрот исто толико супротстављених мишљења. Па опет, аутоматском алгоритму се верује више него уредницима и то је заиста тешко разумети, а ако сте из професије, и прихватити. Само 27 процената испитаника верује уредничкој селекцији. У свим овим подацима лежи једно значајно неслагање између новинара и уредника с једне и корисника вести с друге стране. Наиме, новинари сматрају, с добрим разлозима, да су методи алгоритамске селекције супротни методу уредничког одабира. Тим је важније да, док нам је циљ да наш рад дође до што већег броја људи, разумемо да је корисницима то све једнако добро или лоше, у зависности од размера скепсе према информисању уопште. Како ћемо то искористити и да ли је то уопште поправљива ситуација, други је проблем и на њему професионалци широм света раде из све снаге, с ограниченим успехом.
Од одобравања до неопредељености
Тврдња о ограничености успеха у раду на поверењу у медије, новинаре и уреднике складно се ослања на податке о разлици у ставовима испитаника од 2016. до ове године. Наиме, иако се у међувремену догодило необично много трауматичних догађаја релевантних за готово сваку особу на планети (наведимо само пандемију и рат у Украјини), а то значи и догађаја који су изазвали огромну потребу за вестима, то искуство није много променило ситуацију – разлике у ставовима су минималне.
Док алгоритми на основу претходних активности након седам година имају шест процентних поена мање, уредничка селекција и друштвене препоруке су такође опале као метод од поверења, али за по три процентна поена. Број оних који не верују ни у један метод је порастао између четири и шест процената.
Ово би се могло протумачити као прелазак одобравања у неопредељеност, али су то заиста минималне промене, посебно имајући у виду колико времена је прошло и шта се све у међувремену догодило. Сви ови просеци, медијане и проценти, међутим, заклањају догађаје у појединим друштвима и на индивидуалним тржиштима.
Велика Британија, Данска и Мађарска, на пример, пролазе кроз процес снажног смањења поверења у оба метода селекције вести, док се у Шпанији, Јужној Кореји и Бразилу поверење готово удвостручило. На жалост, једина земља нашег региона која је део узорка садашњег Годишњег дигиталног извештаја, Хрватска, није то била 2016. године, па ово истраживање ни сада тамо није спроведено због упоредивости података.
Ипак, Центар за медије и медијска истраживања при Факултету политичких наука у Београду, користећи управо метод Ројтерсовог института, направио је 2020. године истраживање Информисање у дигиталном окружењу у Србији, чији налази су, чини се, сасвим релевантни за поређење, па кога занима може да погледа. Наведимо само да је домаће медијско лудило довело до само 20 процената корисника вести који тим истим вестима и верују, што је неповерење које се може мерити с најскептичнијим тржиштима на свету. Европа, међутим, и даље има неколико тржишта на којима је поверење, чак и у новине (које широм света све брже нестају) умерено, али мало веће него у алгоритме. У Аустрији је то поверење на нивоу од 33 процента, Шведској 30, а у Холандији рекордних 34 посто.
Баш нас брига
Пре него што поново закључимо нешто тужно о судбини индустрије вести, погледајмо и како се креће корисничка забринутост за пропуштање важних информација и ставова другачијих од сопствених, због превелике персонализације одабира вести. Како за изостанак важних вести, тако и за различите ставове, забринутост је опала по девет процентних поена у протеклих седам година.
Може бити да смо просто прошли врхунац забринутости због персонализације вести, али и да корисници (што подаци делимично поткрепљују) сада користе више друштвених мрежа, па једноставно не могу да избегну сусрете с различитим ставовима и вестима које им не одговарају. Корисници примећују све већу улогу алгоритма у одабиру вести којима су изложени, али то не значи да су тиме задовољни, и то би можда могао бити извор малог оптимизма.
Но, суштина је у оним процентима који су најупечатљивије различити у односу на оне пре седам година, а они говоре, веома јасно, о паду поверења у новинарство, паду забринутости због алгоритамске селекције и одсуству разумевања суштинске разлике између уредничке и машинске селекције вести. Та суштина нам говори о лаганом нестанку професионалног информисања као потребе корисника, што само по себи и није претерано страшно – новинари ће морати да науче да раде нешто друго. Страшно је оно што људи конзумирају уместо професионалих вести.
Бранко Чечен
Извор: Цензоловка
