Пише: Соња Томовић Шундић
Немарност према смислу чему смо свједоци у нашем времену, доводи до осјећања равнодушности, отуђености од објективног свијета и сопственог бића.
Ко је човјек? Зашто човјек живи? Да ли живот има смисао, суштину, вриједност, сврху, циљ? Зашто се човјек рађа и умире све су то питања којима се баве с подједнаким жаром филозофија, религија, мит, умјетност и наука.
То је питање које човјек не само теоријски, већ свакодневно испитује, утврђује његове границе, одмјерава посљедице. Може ли се живот живјети без идеје, смисла, или доживљаја да је свијет и наше обитовање у њему смислено, може ли се живјети без сврхе, циља, вриједности, посебне мисије. Шта је смисао живота? Иако се ради о различитим појмовима сврха живота је испуњавање одређених циљева – вриједности, од рођења до смрти, његова суштина оно што је невидљиво – духовно, смисао је свеобухватност осјећања и мишљења, сврхе, циљева и вриједности у јединствени доживљај смисла који има само човјек. Немарност према смислу чему смо свједоци у нашем времену, доводи до осјећања равнодушности, отуђености од објективног свијета и сопственог бића, рађа меланхолију и разноврсне облике негирања живота, али је подстицајна за размишљање, трагање за одговором, проналажењем суштине живота, без које егзистенција нема вриједност. Да ли смисао као такав уопште постоји, или је само заблуда нашег интелекта, идеал коме ништа не одговара у стварности? Усамљеност која се јавља обеспокојева, рађа подозрење, према смислу уопште, ствара осјећај беспомоћности и узалудности. Проблем смисла нигдје није тако јасно постављен као у филозофију у поимању његове супротности са бесмислом, и схватањем да је дубоко личан и субјективан, везан за јединствена искуства свијести која је упитана пред чудом и разлогом властитог постојања.
Свијест о смислу супротна је свијести о бесмислу као разумијевању да је човјек биће које обитава у апсурдном свијету коме недостаје било какво значење. Али, ако претпоставимо, притом да постоји онострано, да ли онострано и овострано могу да комуницирају, јер уколико не постоји трансцендентно, онда смо сведени само на оно што смо у стању самостално да стварамо и оно што на нас дјелује у историји, култури, друштву, јер нас њихов утицај суштински одређује.
Соња Томовић-Шундић: Визија Светог Петра – нема слободе без јединства
Шта се јавља као посљедица наше немоћи да разумијемо стварност? Наша позиција у систему постојећег свијета, усљед недостатка смисла постојања зависи од наше способности замишљања којој недостаје било каква објективна реалност. Апсурдан човјек је изнутра празан, њега не покреће никаква тежња према сазнању, равнодушан је и изгубљен, мртав прије саме смрти, болестан од очајања и празнине. Филозофија песимизма је идејни став, произилази из принципијелног одбацивања идеје истине и њене везаности за било што можемо искусити у нашем спољашњем или унутрашњем искуству. То је губитак везе са самим собом, коначно порицање историје, културе у којој се меморише све што је вриједно створено у умјетности, науци, филозофији, људском свијету. Када не признајемо да постоји метафизичко подручје, идеално које се отјеловљује у реалном, попут платонистичких идеја, човјек је бачен у егзистенцију, усамљен и отуђен од воље за смислом, чин самоубиства је признање да нас је живот превазишао у свим аспектима, а да га притом не схватамо. Налазимо се пред амбисом ништавила у којем се гаси идеја смисла. То неразумијевање овог несхватљивог свијета, за наш разум и појмове најједноставније нас вуче до губитка разлога за индивидуално постојање. У општем бесмислу наше драматично искуство свијести креће се према откривању краја, јер само смрћу можемо да се спасавамо од бесмисла. С обзиром да у животу нема ништа за схватање, нема смисла, човјек је принуђен да живи без потребе за разумијевањем јер се не рађа добровољно и може да се ослободи свог заробљеништва, актом себе-убиства. Тај осјећај узалудности, који се јавља као притисак бесмисла уништава душевну равнотежу, рађа тежњу ка ништавилу умјесто тежњу за животом, па је једина шанса ослобађања од бесмисла живљења бјекство, унатраг у ништа.
У платонистичком еросу повезује се естетско, етичко и духовно, па наша страсна љубав према љепоти у чулном почива на љубави према натчулном. У ствари, хеленски појам ероса који се улива у хришћански појам агапе, успоставља однос између видљивог и невидљивог, вјечног и пролазног, љубав је у средишту филозофских доктрина као жудња душе према идеалном у коме пребива идеја – суштина љубави, језгро одакле све произилази. Ријеч ерос обухвата личну чежњу за смислом, радосно осјећање које нас вуче према метафизичком коријену постојања, јер је ту спона између мистичног и реалног, умјетности и живота, те креативне силе која испуњава човјекову душевну особеност. Ерос као вођа према свијету идеја, тај плотонистички налаз је средиште хеленске културе, љубав која је међу свим стварима овога и онога свијета највреднија, лична и осјећајна страна ероса и схватање улоге ероса у чину сазнања. Спој Афродите и Ероса, свједочи о снази љубави у Хелена, то је примарни основ у бићу свијета, способност непокретног покретача да ствара и енергетски покреће човјека.
Наша жудња за животом, је инстиктивна, то је први облик свијести, јер ми се навикавамо да живимо, прије него што стекнемо навику да мислимо. Ово нас наводи на мисао да би живот уопште био вриједан живљења мора имати смисао, иначе на чему би се заснивала наша жудња за животом. Човјек не пристаје да живи без смисла. Смисао, мада је чин накнадне рефлексије разума као идеја мора бити постављен у самом језгру наше емоционалне потребе да живимо, нашег осјећања смисла, и то упркос свијести о неминовности нашег индивидуалног умирања. Смисао је неопходан да би смо у складу са том изворном смисленошћу, успоставили вриједносни поредак, који нас брани од нихилистичког одрицања живота. Они који живе за велике идеје морају вјеровати у смисао, без обзира да ли ће се те њихове процјене остварити у пракси. Такав је случај са свим политичким утопијама, које су се јавиле у политичкој историји, побуњени човјек сања о промјени друштва, опире се историјској неправди, што његовом револту осигурава смисао. У оквиру филозофије егзистенције више се не поставља питање општег смисла живота, него да ли упркос његовој очигледној бесмислености треба наставити живјети.
Ту већ јасно можемо замислити фигуру Сизифа који гура свој камен знајући да га никад не може одгурати, па остаје да се види да ли је смисао у самом начину одгуравања камена до врха, са пуном свијешћу да ће ствар почети увијек испочетка. У овоме се крије и извјесна предност апсурдне свијести која ипак има слободу избора, чиме се постулира нека врста смисла, макар као смисао одлучивања о бесмисленим активностима. Наравно, могло би се кренути у другом правцу, пожељети радикалан раскид са животом и обрачун путем сопствене смрти коју ипак ни у једном случају не можемо заобићи. Каже се да су велики ствараоци нашли смисао свом животу, што можемо сматрати истинитим, али нејасно је како да свако од нас појединачно који нисмо велики ствараоци подари смисао животу по себи, такво решење нуде нам оснивачи великих монотеистичких религија, дајући нам сврху зашто треба да постојимо. Логички доказати да смисао постоји готово је подједнако тешко као и дати аргумент да такав смисао не постоји. Да ли је смисао онда, осјећај све-смисла, који је Аљоша Карамазов осјетио срцем у поглављу Кана галилејска у Браћи Карамазовима кроз усхићење пред неизмјерно великим, свеобухватним смислом, у свом религијском доживљају божанског свеприсуства који се као дрхтај душе не може објаснити нашим рационалним појмовима.
Соња Томовић Шундић: Црна Гора – хомерска земља: Мит који као да је изронио из Илијаде
Без познавања коначне тајне стварања и њене сврхе тешко се може разумјети смисао, наравно под претпоставком да стварност није (само)створена и случајна. Идеја смисла је повезана са разумијевањем дубље смислености која лежи у основи ствари, па за човјека и даље нема већег питања од тога да ли стоји пред празним небом или Богом. Ту све почиње и све се завршава. Ту лежи наше уображење да све прозиремо и све решавамо позивајући се на религију. Смисао је уско повезан са трансценденцијом, колико год се тицао нашег унутрашњег душевног бића и везивао за сумњу или вјеру у смисао. Наш напор да (о)смислимо свој живот дајући му правац – смисао, покаткад не може избјећи трагично осјећање промашености на приватном и општем плану, неминовност умирања и пролазности. Сам смисао који се не би заснивао на постојању објективно важећег система вриједности, нема смисла, човјек се утапа у непрозирну таму произвољности, неограничену слободу која се граничи са анархијом, лудилом и самоубиством. То је Сизиф који не вјерује ни у шта, усамљени појединац који води испразан живот без циља. Смисао и његово разумијевање садржи различите аспекте од онтолошких и метафизичких, гносеолошких и аксиолошких до психолошких, моралних, антрополошких, политичких, један је од оних појмова који се мијења кад год одређена култура, примијени свој главни филозофско – антрополошки свјетоназор. За полазну премису узимамо различито поимање, потешкоћу која проистиче из мијешања различитих идеја о смислу које су присутне од античког појма логоса код Хелена до савремених психолошких теорија и егзистенцијалистичког схватања његове укоријењености у наш душевни живот, јављању осјећаја смислености или пак без-смисла свијета у епохи модерне, укључујући и становиште филозофске антропологије о нашем непоновљивом мјесту у поретку природе. Управо је због тога потребно разумјети све семантичке нијансе у појму смисла, како би се са становишта нашег данашњег схватања успоставио однос са филозофском традицијом, континуитет који је важан за искуство европске филозофије, у њеном одређењу значаја овог појма за човјека.
И поред немоћи да прецизно дефинишемо појам смисла, овај рад је одбрана његовог значаја за утемељење теоријског мишљења и моралног понашања, без обзира на различита схватања у историји европске цивилизације, те упркос ничеанском открићу модерне да је истина многозначна, па су све наше вриједности и појмови подложни преиспитивању, релативизму и различитим стратегијама интерпретације. У нашој представи појам смисла остаје, без сумње, и даље важан за филозофско промишљање, и ми нисмо спремни да га жртвујемо на олтар постмодерне као псеудо – питање. Чак и збуњеност нас тјера на одговорност према разумијевању идеје смисла која претходи осјећају повезаности човјека и свијета, узајамни дијалог који се води са прећутном претпоставком да смисао постоји, и омогућава комуникацију и интеракцију.
Човјек је једино биће на планети које поставља проблем смисла. Човјек је биће које има смисао. У филозофској антропологији можемо дефинисати човјека као створење које посједује свијест о неопходности разрешења смисла властитог постојања и то у заједници. Та привилегија припада људском створу као разумној животињи чија је природа тако конципирана да може да има свијест о себи, али и само-свијест којом може бити у стању да рационално разумије сопствено постојање, има доживљај смислености свијета, и да према неком идејном концепту осмишљава свој живот. Питање смисла упућује на специфичан облик постајања, упућује на слободу и одговорност, те га је могуће поставити и као опште питање, теоретисање о значењу егзистенције и питање смисла сваког појединог човјека, па се јавља и као еминентно практично питање (самореализација). Такође, требало би имати на уму да је филозофија једина наука међу свим природним, друштвеним и хуманистичким наукама која поставља питање властитог утемељења, па је значење филозофског мишљења кроз смисао оног филео, чежња према мудрости, срж сваког филозофирања.
На почетку указујемо на дихотомију садржану у дилеми да ли је човјек извор смисла, или је смисао онтолошка датост, према чему можемо закључивати да мора постојати онтологија вриједности у платонистичком кључу или једно (персонално) савршено створење као извор идеје смисла, у хришћанском агапе, тако да је смисао истовремено иманентан и трансцендентан у односу на људско биће. У теолошком тумачењу смисао је нужно повезан са есхатолошком надом и нашим изласком из коначности у постојану бесконачност, те се протеже изван временских координата, и представља бескрајну могућност усавршавања у модусу вјечног живота. Но, не само да религија оперише са појмом бесмртности, и филозофи, попут Платона у Федону покушавају да докажу да је душа неуништива чиме људски живот добија есхатолошку мјеру смисла. Питање смисла на свој начин постављају мит и умјетност, настојећи да језиком, сликом и симболима расвијетле зашто човјек постоји и чему служи људски живот, баш као што је чинио и пјесник Његош у Посвети, свог великог спјева Луча микрокозма, запитан да ли је земља двострука човјекова колијевка, физичка и духовна, или се његово духовно поријекло налази у метафизичким регијама. Ако све не може бити смисао, јер недостаје циљ и критеријум за досезање смисла, онда је бесмислено поставити питање смисла на различитим нивоима, што је за теолошку антропологију рјешавано постојањем Бога као извором смисла.
У сваком случају, питање смислености људске егзистенције се поставља увијек испочетка у миту, филозофији, религији и умјетности, с циљем да се осигура утјеха, посредством симболичних представа пронађе умирујући налаз да смисао мора постојати, без обзира на противрјечности, парадоксе људске ситуације и нелагодности коју осјећамо на личном и друштвеном плану јер над свом овом грдном мјешавином опет умна сила торжествује, не пушта се да је зло побиједи, како о томе говори пјеснички гениј Његошев.
Филозофи су се у свим епохама прилично потрудили да оправдају идеју смисла, сврху и циљ постојања, лавирајући између аргумената који садрже оптимистичко повјерење у чврсти поредак у природи који је логичан јер у њему пребива умна сила, или снажну дозу скептицизма, према чему о смислу није могуће (смислено) говорити нашим језиком. Смисао је неизрецив. Смисао је доживљај све-јединства свијета. Смисао је неисказив. Смисао обухвата наш разум и срце. Смисао је везан за цијелу личност и њену психо-физичку динамику. Неки од филозофа деветнаестог вијека у европском маниру мишљења су посумњали, попут Ничеа и Шопренхауера у смисао истине, смисао вриједности као онтолошки заснованих категорија и прогласили смрт Бога – као смрт смисла. То је онај свијет који је Иван Карамазов осуђивао, резонујући да је у свијету без Бога све дозвољено, утолико што се ауторитет истине оспорава бројним примјерима безразложне дјечје патње. Из овог начина мишљења рађају се различите нихилистичке тенденције које су захватиле филозофску мисао и бруталну политичку праксу у двије тоталитарне идеологије, нацизму и стаљинизму које су се јавиле у другој половини двадесетог вијека. Човјек без идеје смисла постаје странац себи и другим људима. Зашто уопште дјеловати у свијету који нема дубљи смисао, у свијету кога су напустили богови, раскинуло античко јединство између љепоте правде и истине, без икаквог унутрашњег подстицаја који нас тјера на дјелатност, или присуство у свијету.
Извор: Вијести
