Piše: Martin Vulf
Preveo: Miloš M. Milojević
Visok kineski nivo samodovoljnosti umanjuje njenu ranjivost na ekonomsku prinudu drugih država.
Živimo u epohi merkantilizma. Pod ovim podrazumevam doba u kojem donosioci političkih odluka podjednako brinu o bezbednosti koliko o blagostanju. Ovo, pokušao sam da obrazložim u kolumni Opasni trijumf neo-merkantilizma, preti i stabilnosti svetske ekonomije i odnosima između velikih sila. Kina je bolje pripremljena za merkantilizam od SAD i EU.
Merkantilisti teže ovladavanju moći i osiguravanju bezbednosti – drukčije rečeno – kroz sposobnost da zastrašivanjem nametnu svoju volju drugima i da istovremeno odole tome da sami budu zastrašeni. Kako je moguće izmeriti ove sposobnosti? Očigledan odgovor jeste da se premeri veličina ekonomije, samodovoljnost i monopolska moć. Ipak, kako je pokojni Henri Kisindžer vispreno istakao „nijedna nacija ne može ostvariti apsolutnu bezbednost. Apsolutna bezbednost jedne države znači apsolutnu nesigurnost svih drugih nacija“. Što strašniji postanete, to će se drugi više objedinjavati protiv vas.
Havijer Blas: Tramp sada ima svoju sopstvenu naftnu imperiju
Razmotrimo, primera radi, Kinu. Njena ekonomija je, otprilike, iste veličine kao američka. Ona sada već prednjači ili je blizu tome u većini značajnih tehnologija, uključujući, kako to sve više deluje, i veštačku inteligenciju. Njen napredak u ovom pogledu je zapanjujući. SAD su više energetski samodovoljne. Ali Kina ima daleko brojniju radnu snagu, i daleko veću štednju koju može investirati: 2025. bruto nacionalna štednja bila je 43 odsto bruto domaćeg proizvoda nasuprot mršavih 17 odsto u SAD. Kina takođe ima daleko veći proizvodni sektor: 2024. kineska dodata vrednost u prerađivačkoj industriji skoro je bila jednaka zbiru SAD i Evrozone. Njena tehnološka umešnost u oblastima obnovljivih izvora energije i električnih vozila postala je izuzetna.
Kako je u oktobru 2025. primetio Bridžvoter asosijejts, dobro poznati hedž fond, SAD su energetski samodovoljne zahvaljujući obilju sopstvene nafte i gasa, ali nailaze na ograničenja kada su u pitanju mogućnosti da povećaju sopstvenu proizvodnju električne energije. Kina je samodovoljna u električnoj energiji zahvaljujući uglju i obnovljivim izvorima energije. Ali ona ima slabe tačke u snabdevanju naftom i gasom. Rat sa Iranom je potcrtao ovu ranjivost.
No, Kina je ostvarila snažnu monopolsku kontrolu u svetskim lancima snabdevanja. Među njima su solarne fotoelektrične ćelije, litijum-jonske baterije, retki zemni elementi i magneti koji se od njih proizvode, galijum i germanijum i brodogradnja. Raspolaganje nekim od ovih resursa predstavlja faktička uska grla, što je Kina delotvorno demonstrirala u carinskom ratu sa Sjedinjenim Državama.
Sposobnost snabdevanja toliko toga što drugi ne mogu da obezbede predstavlja izvor moći prinude. Visok stepen kineske samodovoljnosti takođe smanjuje njenu ranjivost na prinudu drugih, dok je njena veličina čini značajnim tržištem za mnoge zemlje. Sve u svemu, kineska sposobnost ispoljavanja ekonomske moći je ogromna.
Kako je Bred Setser iz Saveta za spoljne odnose primetio u nedavnoj raspravi sa Markusom Brunermajerom sa Prinstona, ljudi sada govore o „drugom kineskom šoku“. Može se izdvojiti nekoliko ključnih tačaka, pored onih koje smo naveli ranije u tekstu.
Havijer Blas: Stari kralj ugalj ostaje svemoćan i sveprisutan
Za početak, kineske makroekonomske prilike su znatno drugačije od onih koje su vladale pre svetske finansijske krize, a još više pre okončanja buma na tržištu nekretnina. Izvoz brzo raste, ali domaća tražnja stagnira. Drugo, njen izvozni suficit u prerađivačkom sektoru sada iznosi oko 2 odsto svetskog BDP-a, što je „otprilike dvostruko više u odnosu na najviši suficit koji je Japan ikada zabeležio“. Treće i najvažnije, Kina prikazuje neobjašnjiv negativni neto prihod od investicija u inostranstvu od oko 125 milijardi dolara. A prema razumnim pretpostavkama o prihodu koji ostvaruje na svojih četiri biliona dolara neto strane imovine, ona bi morala da ima suficit od oko 100 milijardi dolara. Stoga je u ovom trenutku, tvrdi Setser, kineska valuta renminbi potcenjena nekih trideset odsto.
Drugim rečima, Kina i dalje pokazuje uobičajene odlike merkantilizma: trajni trgovinski suficit i suficit tekućeg računa.
Kao posledica navedenog, kineska politika za dobar deo sveta neizbežno deluje preteće. Ukoliko glavni trgovinski partner ostvaruje ogroman i trajan trgovinski suficit i suficit tekućeg računa, svi drugi će ostvarivati kompenzacioni deficit. Ovo vodi opadanju sektora koji su specijalizovani za proizvodnju razmenjivih dobara i usluga, kao i ogromnim unutrašnjim finansijskim deficitima. Ovo, naposletku, dovodi do protekcionističkog pritiska kakvima sada svedočimo u SAD i sve više u EU. Ipak, države visokog dohotka nisu jedine žrtve kineskog nastojanja da ostvari dominantni položaj u proizvodnji. Među žrtvama su, kako tvrde Šoumitro Čaterdži i Arvind Subramanijan, i siromašne države čiji razvoj time koči.
Upečatljivo obeležje kineskog razvoja jeste opadanje stope ekonomskog rasta od preko 10 odsto pre dvadeset godina na niskih 4,3 odsto godišnje zaključno sa drugim kvartalom 2026. godine. Čak i ova poslednja vrednost gotovo sigurno preuveličava rast tržišno vođene ponude. Nakon pucanja mehura na tržištu nekretnina, ekonomija nije generisala ponudu investicionih prilika koje su dovoljno velike da apsorbuju mastodontsku štednju. Ali, kako primećuje dugogodišnji posmatrač kineskih prilika Stiven Roač, odavno potrebno uravnoteženje povećanjem potrošnje ostaje ugušeno u začetku. Pod vlašću Si Đinpinga, važnost višeg nivoa potrošnje neće, izgleda, nikada biti prihvaćena.
Ipak, Kina je efikasna merkantilistička sila, iako čak ni ona ne može da izbegne sapetosti ovog pristupa. SAD su, takođe, sada merkantilističke, iako daleko manje koherentno. EU je isto tako prinuđena da se pomiče u istom smeru.
Brunermajer je istakao da je u ovom svetu, uporedo sa tekućim računom, važno proračunati i „bilans otpornosti“ koji bi „obračunao našu geopolitičku neto zavisnost: odnosno koliko se roba sa tekućeg računa može lako pribaviti iz drugih zemalja.“ Ova ideja je domišljata.
Ali ko onda pobeđuje?
Izvor: Fajnenšel Tajms
