Piše: Miroljub Stojanović
Održan od 9. do 16. marta kao Blokadni Fest, filmski program studenata u blokadi pokazao se kao relevantan kulturni događaj prvog reda. Iako ga, najpre, treba shvatiti kao deo šire studentske akcije, u imanentno filmskom smislu ovaj odgovor na neodržani Fest ’25 plenio je izvanredno osmišljenim filmskim programom. Na drugoj strani, ovaj izbor filmova upriličen je širim društvenim i ideološkim kontekstom. Blokadni Fest je deo studentskog otpora i borbe protiv „privatizacije državnih institucija“, odnosno borbe za očuvanje kontinuiteta institucija kulture koje se „sve više stavljaju u službu privatnih interesa“.
Postavka blokadnog FEST-a
Festival je realizovan u nekoliko prostora: Studentskom kulturnom centru, Domu kulture Studentski grad, Kulturnom centru Beograda, Jugoslovenskoj kinoteci i na Filozofskom fakultetu. Što se selektora programa Blokadnog Festa tiče, u pitanju je kolektivno telo, koje je programsku strategiju zasnovalo na nekoliko programskih celina od kojih su tri temeljni programski nosači: studentski filmovi, savremeni međunarodni filmovi, filmski klasici. Apropo klasika, upravo su oni bili podsticaj da, po rečima organizatora, „pokušaju da prelome današnjicu“. Takođe, navodeći iste izvore, „ovaj festival je delom i slavljenje autora koji su doprineli našoj i svetskoj kinematografiji, a koji su neopevani“. Šta god to značilo (da su „autori neopevani“), i koliko god to bilo sporno, s obzirom na to da je veliki procenat filmova kao i njihovih autora ne samo kanonizovan nego se i s pravom ubraja u fundamente modernog filma, izbor je fascinantan. A to je ne samo pukim kompiliranjem značajnih filmskih ostvarenja nego upravo kontekstualizacijom pomenutih celina.
U duhu potpune nekomercijalizacije, ulaz na projekcije bio je za „slobodno građanstvo“ besplatan. U saopštenju organizacionog tima stoji takođe da se nisu svi autori kojima su se obratili s molbom da podrže festival ustupanjem svojih filmova odazvali pozivu, pa se program morao korigovati i prilagođavati realnim mogućnostima. Upriličeno je nekoliko razgovora s autorima, poput onog s Majom Novaković uz prikazivanje njenog izvrsnog filma A sad se spušta veče ili s Zulfikarom Filandrom, mladim sarajevskim rediteljem koji je prikazao svoj film Viktori. Bilo je i nekoliko zapaženih predavanja.
Program festivala, kao i njegov koncept, bio je prebogat i da ne bismo završili u pukom nabrajanju svih njegovih programskih sadržaja, mora se naglasiti kako je ovo, ujedno, bio i svojevrsni popravni gledalački ispit za one kojima je ponešto ili više toga promaklo, ali i kao retka prilika da svoje filmske deficite upotpune znalačkom navigacijom.
U takvoj konstelaciji, ne čudi i posve je logično oživljavanje grandioznih filmskih mitova poput Žan-Lika Godara (Mali vojnik), Pjera Paola Pazolinija (Kralj Edip) ili Žan-Marija Štrauba (Antigona). Oni, ali i još nekolicina drugih autora zastupljenih na Blokadnom Festu (Dušan Makavejev, Anjes Varda, Želimir Žilnik, Mića Popović, Đorđe Kadijević…) nisu samo stvar ličnih preferencija, no autori koji su upravo svojom ideološkom borbom, svojim beskompromisnim estetikama i sami negovali onaj duh otpora koji jedan festival ovakvog profila izrađa i neguje i kojem ovi autori u potpunosti konotiraju. Uvek u prvim borbenim redovima za očuvanje duha inovativnosti, uvek u avangardi, s upadljivo levim predznakom svojih ideoloških polazišta, ovi su autori redovno bivali u nesporazumu sa svojim društvom, s nametnutim vrednosnim sistemom, s političkim ustrojstvom ali i s duhom oportunosti svojih kolega. Opstati, za njih je značilo biti svoj po svaku cenu, bez ustupaka, s izglednim konfrontacijama, s negiranjem i u večitom sporu sa svojim vremenom. Tu, možda, za ovu generaciju leži moguće polje identifikacije. Ne samo sa rubnim estetikama, nego s obnovljenim žarom i potrebom da se eksces doživi kao podsticaj, kao prkos stagnaciji, kao otpor urušavanju. Ali, dok god se operiše evropskim filmskim kanonom, tu ne bi smelo biti iznenađenja.
Kultni filmovi iz Trećeg sveta
Za potpisnika je veličanstveno što je Blokadni Fest uvrstio u svoj program nekoliko kultnih, nezaobilaznih ostvarenja Trećeg sveta. To se, u prvom redu odnosi na filmove danas legendarnog statusa, kakvi su Sambizanga (1972), francuske rediteljke Sare Maldoror poreklom s Gvadalupe, ili De cierta manera – One Way or Another (1975) kubanske rediteljke Sare Gomes. Ove vizionarske filmove je ovdašnja filmska sredina potpuno preskočila i ignorisala, kao što je još puno toga ignorisano što dolazi sa obala Trećeg sveta. Filmu Sare Gomes, njegovoj svežini i inovativnosti, vreme ni danas nije naudilo, i ništa mu nije oduzelo na planu autohtonosti autorstva i filmskog stila. Ovaj dragoceni primer revolucionarnog filma, hibridna tvorevina u kojoj koegzistiraju dokumentarac i narativni film, s nizom svojih problemskih ravni koje se prelamaju u kubanskom društvu nakon revolucije 1959. godine – od rasnih, rodnih i klasnih pa do religioznih, Majkl Hnan je smatrao estetički superiornim i radikalnim filmom.
Sara Gomes je kubanska crnkinja i dan-danas se citira njena čuvena rečenica: „Ne želim da budem još jedna crna žena kubanske srednje klase koja svira klavir!“ Sambizanga je antikolonijalni klasik, takođe sa statusom radikalnog filma. Baveći se životom i smrću jednog angolskog revolucionara tokom godina kolonijalne portugalske vladavine u Angoli, koji umire od posledica torture u zatvoru u Sambizangi, radničkom predgrađu Luande, Sara Maldoror poručuje da borba nema alternativu. Izdržati u toj borbi znači sagoreti, ali sagoreti i onda kada se ukazuju i neke druge opcije. Na primer: izdati! Najzad, tu je i nezaobilazni klasik Mihaila Kalatozova Ja, Kuba iz 1964, koji se na nezaboravan način bavi kubanskom revolucijom. Niko drugi do Martin Skorceze pomogao je da se restaurira kopija ovog filma i ovo remek-delo složene narativne strukture spasi od zaborava.
Insistirajući na kritičkom društvenom angažmanu, kako u svojoj političkoj borbi tako i u tipu filmske estetike koju bira kao reprezentativnu, Blokadni Fest ’25 objedinio je one filmske prostore koji su prividno nespojivi i učinio ih koegzistentnim. Žija Žan Ke, iz filma u film, ništa manje ne uzurpira smernice razvoja moderne Kine i dovodi ih u pitanje, nego što to čini Anjes Varda uzurpator u Crnim panterima gde vladajuću, dominantnu optiku (belačku) zamenjuje crnim vizijama…
Ovakvi festivali uostalom tome i služe: da pokažu da ništavilo nije društveni čin, da volja za akcijom još postoji, pulsira i još uvek je u stanju da oblikuje naše živote. Verner Šreter, jedan od najvećih filmskih vizionara, govorio je: „Radikalna filmska estetika više nije moguća. Sve je konačno potonulo u dimu novca i malograđanštine, i svi kao da se spremaju za jedan novi rat!“
Izvor: Radar
