Piše: Miodrag Pavlović
Kao dva nerazdvojna hrta
zađoše međ Slovene da ih love
u blizanačke mreže,
po vetru su pošli iz Soluna
dva Dioskura,
uz obronke naroda neznanih
što mnogo pevaju i psuju
a malo slave.
I lepo vide kako Balkan spava
s punim trbuhom, noktiju dugih
i sve ga nešto svrbi,
u kosi mu šumski požari i ugari,
azijski konji lete preko rebra,
u ustima frule dugačke kao koplja.
Tu kroz crni orah balkanske lobanje
prolaze braća kao senke
pod epitrahiljem i kosmopoliti,
idu kroz pećine gde se batrga
čovečja ribica,
dodiruju iznutra slepoočne žile
vrele kao konjske sapi
i čuju desno šta kuju Bugari
i levo kako se svađaju Srbi,
a oni, Grci, krotki i ćirilski,
zagrljene dve prevratne zvezde,
nose u naručju darove slova,
tamno zelena ko primorsko bilje,
anabaza golorukih,
od sela do sela nude svoje srce, –
so i kvasac za slovensko testo.
Mesečina. Odzivlju se vile u lesu,
kažu Az, i glagole broje,
svetlosni meandri idu preko granja
i prate arhisatrape znanja
kako seju znake za sanjiva plemena
i nebom otvaraju izvore mleka.
Šta li će Balkan da uzdari
ratove il fresku?
