Превела: Владислава Гордић
Октавио, ви сте рођени 1914, усред мексичке револуције и уочи Првог светског рата. Живите у веку безмало непрестаног ратовања. Можете ли ишта лепо рећи о двадесетом веку?
Преживео сам, и мислим да је то сасвим довољно. Видите, историја је једно, а наши животи нешто сасвим друго. Век у коме живимо је ужасан, један од најтужнијих у историји света, али наши животи су увек текли мање-више исто. Приватан живот нема у себи ничег историјског. Током француске или америчке револуције, током грчко-персијских ратова, током свих великих светских догађаја историја се без престанка мењала. Људи, међутим, живе, раде, заљубљују се, умиру, разбољевају се, друже се, проживљавају тренутке сјаја и очаја, а све то има мало или нимало везе са историјом.
Значи, ми смо и у историји и изван ње?
Да, историја је наше окружење или амбијент, и ми је проживљавамо. Али права драма, каогод и права комедија, одиграва се у нама, и мислим да исто важи и за оног ко је живео у петом веку и за човека будућности. Живот нема у себи ничег историјског, он је више налик природи.
У Благодетима вида, књизи која говори о вашем односу према визуелним уметностима, кажете следеће: »Ни моји пријатељи ни ја никад нисмо видели Тицијанове, Веласкесове ни Сезанове слике. . . а ипак смо били окружени многим уметничким делима.« Ту говорите о Миксоаку, где сте у детињству живели, и о мексичкој уметности с почетка двадесетог века.
Миксоак је данас једно прилично ружно предграђе Мексико Ситија, а кад сам ја био мали то је било сеоце, и то врло старо, још од пре колумбијских времена. Име је добило по богу Мискоатлу, што је и назив племена Науатла за Млечни пут. То је значило и »змија од облака«. У Миксоаку је било много кућа из осамнаестог и деветнаестог века, а неке од њих су имале огромне баште, зато што је ово место под крај деветнаестог века било летовиште мексичке буржоазије. Моја породица је ту имала летњиковац. Кад је избила револуција, били смо присиљени да се ту преселимо, на срећу, рекао бих. Били смо окружени малим успоменама на два прошла раздобља која су још увек била жива, преколумбијско и колонијално.
Чини се да осећате носталгију за Миксоаком, а ипак сте један од малобројних мексичких писаца који живе у самом срцу Мексико Ситија. Он ће ускоро бити највећи град на свету; динамичан је, али, с обзиром на загађење, пренасељеност и сиромаштво, представља прави кошмар. Је ли живот у њему надахнуће или осуђење?
Живети у срцу Мексико Ситија не представља ни надахнуће ни препреку, него изазов. Једини начин борбе са изазовима јесте суочавање с њима. Живео сам у другим мексичким градовима и местима, али ма како да су били пријатни, чинили су се некако нестварнима. Ако већ живите у Мексику, треба живети у Мексико Ситију.
Реците нам нешто о својој породици.
Отац ми је био Мексиканац, а мати Шпањолка. С нама је живела и једна тетка, прилично ексцентрична, какве већ тетке умеју да буду, и на нски свој апсурдни начин постижна. Мој деда, по занимању адвокат, био је чувени романсијер. Једно време смо живели од прихода једне његове књиге која је била бестселер. Кућа у Миксоаку је била његова.
А књиге? Пада ми на памет Борхесова тврдња да он уствари никад није изашао из очеве библиотеке.
Занимљива подударност. Мој деда је имао дивну библиотеку у кући у Миксоаку од шест или седам хиљада књига, и могао сам слободно да читам. Као дете прождирао сам књиге, чак и оне »забрањене«, пошто нико није водио рачуна о томе шта читам. Кад сам читао Волтера, био сам врло млад. Можда ме је то и навело да престанем да верујем у Бога. Читао сам и вруће књиге, не баш порнографске, али…
Кад сте напунили шеснаест година, око 1930, уписали сте се у Народну школу. Шта сте тамо учили?
Школа је била дивна. Саграђена под крај седамнаестог века, у време пуног замаха барока у мексичкој архитектури, поред величанствених каменова, стубова и ходника, имала је још једну естетску атракцију: двадесетих година у њој су мурале радили Ороско и Рибера. Био је то први Риберин мурал. Школски програм је био мешавина француске традиције и америчке теорије о образовању.
Јесу ли учитељи из Народне школе имали неког утицаја на Вас?
Свакако. Имао сам срећу да студирам са мексичким песником Карлосом Пелисером. Преко њега сам упознао и друге песнике његове генерације. Они су ми отворили очи кад је модерна поезија у питању.
Морам да напоменем да у библиотеци мога деде није било књига објављиваних у овом веку. Тек у Народној школи открио сам да су књиге штампане и после 1910. Пруст је за мене представљао право откровење — мислио сам да се писање романа завршава са Золом. Открио сам и шпанске песнике из генерације 1927. — Лорку, Рафаела Албертија и Хорхе Гилиена. Читао сам и Антонија Мачада и ондашњег песника над песницима, Хуана Рамона Хименеса. Читао сам и Борхеса: у то време он још није писао кратке приче, него песме и есеје. И, наравно, највеће откровење у првом периоду мог књижевног живота био је Пабло Неруда.
Уписали сте се на универзитет, али сте 1937. изненада донели другачију одлуку.
Напустио сам факултет пре него што сам дипломирао, јер нисам желео да будем адвокат. Као све породице из средњег слоја, и моја је желела да њен потомак постане доктор и адвокат.
Ја сам само желео да будем песник и, на неки начин, револуционар.
Одлучили сте да се прикључите шпанском грађанском рату. Шта је за вас представљало то путовање у Шпанију, ако изузмемо политику и одбрану Републике Шпаније?
Открио сам још један део свог наслеђа. Шпанска књижевна традиција била ми је добро позната, и увек сам је сматрао својом. Међутим, једно је познавати литературу, а видети људе, споменике и пределе сопственим очима је нешто сасвим друго. Моја политичка и интелектуална уверења била су у тесној вези са идејом о братству. Сви смо читали романе Андре Малроа у којима је осликано трагање за братством кроз револуционарно делање. Моје шпанско искуство није учврстило моја политичка уверења, али је унело неочекиван преокрет у моју идеју братства.
Једног дана отишао сам са Стивенсом Спендером на мадридски фронт, који се налазио у студентском граду. Тамо је било бојно поље. Понекад је у једној згради лојалисте и фашисте делио само зид. Могли смо чути разговор војника са друге стране. Био је то чудан осећај: ти људи са којима сам суочен — нисам их могао видети, само сам их чуо — били су моји непријатељи. А имали су људске гласове, попут мог, били су исти као ја. Помислио сам да је сва ова борба апсурдна, али то, наравно, никоме нисам могао рећи. Помислили би да сам издајица, а ја то нисам био. Тада, или нешто касније кад сам дубоко размишљао о овом узнемирујућем искуству, схватио сам да право братство подразумева и схватање чињенице да је и твој непријатељ људско биће. Нећу да кажем да треба бити пријатељ своме непријатељу. Не, разлике ће и даље постојати, али и непријатељ је људско биће, и оног тренутка кад то схватимо, насиље постаје неприхватљиво. За мене је ово искуство било страшно. Оно је развејало нека од мојих најдубљих убеђења.
Живот и поетика Марине Цветајеве између Ероса и Танатоса (други дио)
У Мексико сте се вратили 1938. Исто су учинили Андре Бретон и Троцки. Да ли вам је њихово присуство нешто значило?
Свакако да јесте. Ја сам био њихов политички противник: мислио сам да је фашизам наш велики непријатељ, и да је Стаљин у праву, да се морамо ујединити у борби против њега. Иако Бретон и Троцки нису били нацистички агенти, био сам против њих. С друге стране, Троцки ме је фасцинирао. У потаји сам читао његове књиге; у дубини душе био сам јеретик. А дивио сам се Бретону. Читао сам Дивљу љубав и та је књига оставила дубок утисак на мене.
Значи, поред шпанске и хиспаноамеричке поезије повукао вас је и европски модернизам.
На мене су у том периоду битно утицала три дела. Прво од њих је Елиотова Пуста земља, коју сам читао у Мексику око 1931. Имао сам тек седамнаест година и та ме је поема потпуно збунила. Нисам разумео ни реч. Отада сам је безброј пута прочитао, и још увек мислим да је то једно од највећих песничких остварења овог века. Друга књига била је Сен-Џон Персова Анабаза, а трећа Бретонова књижица у славу слободне љубави, поезије и бунта.
Упркос своме дивљењу према Бретону, нисте хтели да се упознате с њим?
Једном ме је наш заједнички пријатељ позвао да га видим, говорећи ми да грешим кад су у питању Бретонови политички ставови. Одбио сам. Много година доцније, упознао сам га и постали смо добри пријатељи. У оно доба сам, упркос критикама од стране мојих другова, с одушевљењем читао Манифест за независну револуционарну уметност од Бретона и Троцког који је потписао Дијего Рибера. Ту Троцки оспорава контролу политике над уметношћу, и каже да једина политика револуционарне државе према уметницима и писцима може бити давање потпуне слободе.
Био сам противник соцреализма, и ту је почео мој спор са комунистима. Никад нисам био члан Комунистичке партије, али сам јој био наклоњен. Први наш раздор био је у вези с уметношћу.
Упркос чињеници да сте песник и есејиста, ви сте, чини се, били у искушењу да пишете прозу. Ту имам на уму »Дневник сањалице« објављен 1938. у часопису »Таљер« који сте ви уређивали, и књигу Мајмун граматичар (1970).
Не бих тај дневник сматрао прозом. Била је то нека врста бележења медитација. Вероватно сам био под утицајем Рилкеових Дневника Малтеа Лауридса Бригеа. Истина је да је за мене писање романа одувек представљало искушење, али изгледа да ми то не одговара.
Уметност писања романа уједињује две различите ствари. Роман је као епска поезија, то је свет настањен личностима чије делање чини суштину дела. Међутим, за разлику од епа, роман је аналитичан. Он у исто време приповеда о делима јунака и процењује их. Том Џонс, Одета де Креси, Иван Карамазов и Дон Кихот су ликови прожети критиком. Тога нема код Хомера или Вергилија, чак ни код Дантеа. Еп слави или осуђује; роман анализира и критикује. Епски јунаци су стамени ликови из једног комада; јунаци романа су неодређени. Те две супротности, критичко и епско, прожимају се у роману.
Кад год дођем у искушење да напишем роман, кажем себи: »Песници нису романсијери«. Неки су песници, попут Гетеа, написали романе — поприлично досадне. Мислим да је дух поезије синтетички. Песник ствара синтезе а романсијер анализира.
Живот и поетика Марине Цветајеве између ероса и танатоса (1. дио)
Вратимо се у Мексико, у ратне године. Кажите нам нешто о вашем односу са Паблом Нерудом, који је 1940. дошао у Мексико у својству генералног конзула Чилеа.
Као што сам већ рекао, Нерудина поезија је за мене представљала откровење кад сам тридесетих година почео да читам модерне песнике. Послао сам му примерак своје прве књиге. Није ми одговорио, али ме је позвао на конгрес писаца у Шпанији. Кад сам 1937. дошао у Париз, где никог нисам познавао, он ме је чекао на станици вичући: »Октавио Пас! Октавио Пас!«. »Па ви сте тако млади!« рекао је и загрлио ме. Одвео ме је у хотел, и постали смо добри пријатељи. Он је први обратио пажњу на моју поезију и читао је с разумевањем. И у Мексику смо се доста дружили, али појавиле су се тешкоће. Најпре на личном плану — Неруда је био веома племенит, али и прилично ауторитативан. Можда сам ја био побуњеник и жељан независности. Он је волео да буде окружен људима који га воле као каквом дворском свитом. Било је ту и паметних људи, али чешће се радило о медиокритетима. Други проблем био је политичке природе: он је постајао све већи стаљиниста, док сам ја бивао све мање и мање опчињен Стаљином. На крају смо се сукобили, замало и физички, и престали да контактирамо. Двадесет година нисмо говорили. Он баш и није писао лепо о мени, чак је написао и једну погрдну песму. Ни ја му нисам остао дужан. Називао ме је издајником и заједничке пријатеље наговарао да се више не друже са мном.
Међутим, кад је обелодањен извештај Никите Хрушчова о ужасима стаљинизма, Нерудина веровања су се распршила. Након тога срели смо се у Лондону на једном фестивалу поезије. Кратко смо разговарали пред његов полазак у Чиле. После ми је послао књигу, као и ја њему. Умро је након неколико година. То је било жалосно, али то је била и једна од најбољих ствари која ми се икад догодила — била је то могућност да се поново спријатељим са човеком коме сам се толико дивио и кога сам волео.
Почетком четрдесетих за вас је наступио очито тежак период, али ипак се чини да вас је то нагнало да одредите свој интелектуални положај.
Тако је. Имао сам политичких проблема, раскидао сам са старим пријатељима. Дошао сам до закључка да треба да напустим земљу, да одем у изгнанство. Срећа те сам добио стипендију фондације Гугенхајм за боравак у САД. У својој другој посети тој земљи био сам најпре на Берклију, па у Њујорку. Никог нисам познавао, нисам имао новца, био сам дословце сиромах. Али био сам срећан, и то је једно од најлепших раздобља мог живота.
Крајем четрдесетих објавили сте два велика дела — збирку песама Условна слобода и Лавиринт самоће. Увек сам се питао има ли овај први назив неке везе са сличном синтагмом футуристе Маринетија?
Мислим да нема. Маринети је желео да речи ослободи окова синтаксе и граматике, био је то некакав естетски нихилизам. Условна слобода има више везе са моралом него са естетиком. Само сам желео да кажем да је људска слобода релативна. А услов слободе јесте језик, људска свест.
Значи, за вас је слобода говора више од права да се изрази своје мишљење?
Апсолутно. Још од младости сам заокупљен мистеријом слободе. Јер, она јесте мистерија. Слобода зависи управо од оног што је ограничава или пориче, од судбине, Бога, биолошког или социјалног детерминизма, чега већ. Да би остварила свој задатак, судбина рачуна на помоћ слободе, а да бисмо били слободни, морамо превазићи судбину. Дијалектика слободе и судбине тема је грчке трагедије и Шекспирових драма, премда се код Шекспира судбина јавља у виду страсти (љубави, љубоморе, амбиције, зависти) и среће. У шпанском позоришту, поготово код Калдерона и Тирса де Молине, мистерија слободе изражава се језиком хришћанске теологије — божанског провиђења и слободне воље. Идеја условљене слободе подразумева појам личне одговорности. Свако од нас буквално ствара или разара своју слободу, слободу која је увек неизвесна. А то призива поетско или естетско значење наслова моје књиге: песма слобода уздиже се изнад реда језика.
Условну слободу писали сте између 1935. и 1957, више од двадесет година. Је ли то аутобиографско дело?
И јесте и није. Оно изражава моја естетска и лична искуства од најраније младости па до зрелог доба. Прве сам песме написао у двадесет првој години, а последње у четрдесет трећој. Међутим, стварни јунак ових песама није Октавио Пас, већ неко допала стварно, а отпола митско биће — песник. Иако је тај песник мојих година, говорио мојим језиком, има исту физичку конституцију као ја, он је неко други, једна фигура, један лик изведен из традиције. Сваки је песник тренутна инкарнација те фигуре.
Има ли и Лавиринт самоће аутобиографску димензију?
Исто — и има и нема. Ту сам књигу писао у Паризу. На идеју сам дошао у САД, кад сам покушао да анализирам положај Мексиканаца који живе у Лос Анђелесу, паћукоса или Чиканоса. Они су ми вероватно били огледало, аутобиографска димензија коју волите да видите. С друге стране, ту је и однос САД и Мексика. Не постоје две различите земље, а осуђени смо да довека живимо заједно.
Како године проведене у иностранству посматрате у односу на своју каријеру песника?
У иностранству сам провео девет година. Било је то као девет месеци у материци времена. Године мог живота у Сан Франциску, Њујорку и Паризу биле су период трудноће. Родио сам се поново, и човек који се крајем 1952. вратио у Мексико био је другачији песник и писац. Да сам остао у Мексику, вероватно бих се утопио у новинарству, бирократији или алкохолу. Побегао сам од тог света, а можда и од себе.
Мексико сте поново напустили 1959.
И нисам се враћао до 1971. Дванаестогодишње одсуство — још један симболичан број. Вратио сам се стога што је Мексико одувек био магнет коме се не могу одупрети, једна права страст, неизменично лепа и зла, попут свих страсти.
Реците нам нешто о тих дванаест година. Прво сте били у Паризу, потом у Индији као мексички амбасадор, а доцније у Енглеској и САД.
Кад сам завршио коначну верзију Условне слободе, осетио сам да могу да кренем из почетка. Истраживао сам нове песничке светове, упознао друге земље, живео према другим назорима, имао другачија убеђења. Моје прво и највеће међу тим новим искуствима била је Индија. Друго поднебље, други људи, други богови — једна другачија цивилизација. Живео сам тамо нешто дуже од шест година. Ако бих морао да изразим своју визију Индије у једној слици, била би то огромна равница са белим, рушевним грађевинама у даљини, моћном реком, огромним дрветом и неким предметом у његовој сенци. Био би то просјак, Буда или гомила камења. Међу чворовима и рашљама дрвета уздиже се лик жене. . . У Индији сам се заљубио и оженио.
Кад сте се озбиљно заинтересовали за азијску филозофију?
Током моје прве посете Истоку 1952. године, кад сам у Индији и Јапану провео око годину дана, правио сам мале излете у филозофску и уметничку традицију ових земаља. Током свог другог боравка у Индији, између 1962. и 1968. прочитао сам много филозофских и религијских текстова. Будизам је на мене оставио дубок утисак. Проучавање будизма је била ментална и духовна вежба која ми је помогла да доведем у питање его и његове илузије. За мене је будизам критика ега и стварности, радикална критика која се не своди на порицање него на прихватање. У свим великим будистичким светилиштима у Индији налазе се веома чулне фигуре и рељефи. То је снажна, али тиха сексуалност. Запањило ме је такво величање тела и природних порива у религијској традицији која презире свет и заговара порицање и ништавило. То је била главна тема књиге коју сам тих година написао, Спајање и раздвајање.
Осећали сте да се историја поновила?
На неки начин. Рецимо, била је очигледна сличност између ставова студената шездесетосмака и песника надреализма. Помислио сам да би Виљем Блејк разумео и речи и дела тих младих људи. Студентски покрет у Мексику био је више идеолошки обојен него француски или амерички, али његове тежње су биле легитимне. Мексички политички систем изникао из револуције опстајао је, али је патио од историјске артериосклерозе. Другог октобра 1968. мексичка влада је у крви угушила студентски протест. Осетио сам да ту владу више не могу служити, па сам напустио дипломатски кор.
Студентске вође и лево оријентисане политичке организације заговарали су насилну социјалну револуцију, пошто су били под утицајем кубанске револуције. Моја гледишта су била у исто време супротстављена и владиним и левичарским. Тврдио сам да је једини начин превазилажења политичке и историјске кризе демократска реформа. Једна група млађих писаца слагала се с мојим ставовима. Сви смо веровали у миран и постепен помак ка демократији. Основали смо »Плурал«, часопис за књижевност, уметност и политику, а доцније и лист »Вуелта« (повратак), који још увек постоји. Мексико се изменио, и сад многи наши давнашњи непријатељи тврде да су демократе. Живимо у прелазу ка демократији, који ће за многе бити преспор, и имаће својих застоја.
Видите ли себе као припадника дуге традиције латиноамеричких »писаца-државника« какви су били Сармијенто у деветнаестом и Неруда у двадесетом веку?
Не сматрам себе »песником-државником«, и не могу се поредити са Сармијентом и Нерудом. Сармијенто је био прави државник и велика политичка личност поред тога што је био велики писац. Неруда је био велики песник који се Комунистичкој партији прикључио из племенитих, полурелигијских разлога. Било је то право преобраћење. Стога његов политички милитаризам није био став интелектуалца него став верника. Што се мене тиче, никад нисам био у некој политичкој партији нити сам јурио за јавним надлештвима. Критиковао сам политику и друштво, али увек с маргиналне позиције, независног писца. Нисам као Марио Варгас Љоса, који је решио да се на непосредан начин укључи у политику своје земље. Он је попут Хавела у Чехословачкој или Малроа у Француској након Другог светског рата.
Али готово је немогуће раздвојити политику од књижевности или било ког аспекта културе.
Још од доба просветитељства постоји непрестано спајање књижевности, филозофије и политике. У Енглеској као претходника тога имате Милтона, као и песнике романтичаре деветнаестог века. У двадесетом веку има много таквих примера. Рецимо, Елиот, никад није активно суделовао у политици, али његови написи острашћено бране традиционалне вредности, вредности које имају неку политичку димензију. Помињем њега, чији се веровања потпуно разликују од мојих, управо зато што је био независан писац који се није прикључио ниједној партији. Ја себе сматрам индивидуалцем, иако задржавам право да имам ставове и пишем о оном што погађа моју земљу и моје савременике. У младости сам се борио против нацистичког тоталитаризма и касније против совјетске диктатуре. Ни најмање се не кајем због тога.
Фудбал по Пјеру Паолу Пазолинију: Навијање је дечија болест која траје до краја живота
Је ли процес писања уживање или мучење?
Писање је тегобан процес који захтева огроман напор и бесане ноћи. Поред опасности од пишчеве немости, увек је ту и осећај да је неуспех неминован. Ништа од оног што напишемо није оно што бисмо желели да можемо да напишемо. Писање је проклетство. Најгора је она тескоба која претходи чину писања — сати, дани и месеци кад узалуд трагамо за фразом која ће одврнути чесму како би потекла вода. Кад се напише та прва фраза, све се мења: процес постаје замашан, живахан и раскошан, све до коначног исхода. Писање постаје благослов!
У каквој је вези инспирација са предумишљајем и преправљањем?
Надахнуће и предумишљај су две фазе истог процеса. Предумишљају је потребно надахнуће и обрнуто. Као река — вода може да тече само између две обале које је обуздавају. Инспирација се без осмишљавања сама расипа. Али и улога предумишљаја је ограничена, чак и у рефлексивном жанру као што је есеј. Док пишете, текст постаје независан, мења се и некако вас присиљава да га следите. Текст се увек одваја од свог творца.
Чему онда преправљања?
Због несигурности. Несумњиво. Због неразумне жеље за савршенством. Рекао сам да сваки текст има свој живот, независан од творца. Песма није израз песника, она је израз поезије. Зато је и дозвољено да се песма прегледа и исправља. Да, и у исто време то је поштовање песника који ју је написао. Мислим на песника, а не на човека какав је био онда. Ја сам био тај песник, али и неко други — био сам фигура о којој смо већ говорили. Песник се налази на услузи својим песмама.
Кад већ говоримо о односу инспирације и преправљања, да ли сте се икада окушали у аутоматском писању које су надреалисти препоручивали у свом првом манифесту?
Експериментисао сам са »аутоматским писањем«. Веома је тешко тако писати, штавише, немогуће је. Нико не може писати, а да му је ум празан и да не мисли на оно што пише. Само би Бог могао написати праву аутоматску песму, јер је само за Бога говор, мисао и стварање једна те иста ствар. Све песме које сам писао аутоматски током мог дружења са надреалистима биле су смишљене и написане са извесним промишљањем. Те сам песме написао отворених очију.
Занимљиво је, Октавио, колико вам напетост дозвољава да нађете своје место под сунцем — између САД и Мексика, паћукос и англоамеричког друштва, самоће и заједнице, поезије и прозе. Осетите ли и ви та превирања између ваших есеја и ваших песама?
Највише волим да пишем и стварам поезију. Више бих волео да ме памте по две-три краће песме у некој антологији него као есејисту. Међутим, пошто сам модеран човек и пошто живим у веку који верује у разум и објашњење, налазим себе у традицији песника који су на неки начин писали одбране поезије. Сетите се само ренесансе и онда романтичара, Шелија и Вордсвортог предговора Лирским баладама. Сад кад сам на крају каријере, желим да чиним две ствари: да и даље пишем песме и да напишем још једну одбрану поезије.
Живот без Пола Остера, Сири Хустведт о болу и губитку супруга
Шта ће она садржати?
Написао сам књигу Други глас која говори о ситуацији у поезији двадесетог века. Кад сам био млад, моји велики идоли били су песници, а не романсијери, иако сам се дивио Прусту и Лоренсу. Један од мојих идола био је Елиот, али исто тако и Валери и Аполинер. Међутим, поезија је данас нешто попут тајног култа чији се обреди обављају у катакомбама, на самим рубовима друштва. Потрошачко друштво и комерцијални издавачи мало пажње поклањају поезији. Мислим да је то једна од болести друштва. Мислим да не можемо имати ваљано друштво ако немамо и ваљану поезију. Сигуран сам у то.
Телевизија се замера да упропаштава живот двадесетог века, али ви сте мишљења да ће она бити од користи поезији због повратка усменој традицији.
Поезија је постојала пре писане речи. Она је у бити вербална уметност која допире до нас не само путем ока и разума него и преко слуха. Поезија се говори и чује, исто тако чита и записује. Ту се уочава важност источњачке и азијске традиције у калиграфији. На Западу је у модерна времена исто тако важна типографија, за шта је најбољи пример Маларме. Путем телевизије се аудитивни аспект поезије може спојити са визуелним и идејом покрета, а то се у књизи не може. Не кажем да ће телевизија означити повратак поезије усменој традицији, већ да би то могао бити почетак традиције удруживања писане речи, звука и слике. Поезија увек користи сва средства комуникације која јој доба нуди: музичке инструменте, штампу, радио, плоче. Зашто не и телевизију? Треба покушати.
Хоће ли песник увек бити вечити дисидент?
Хоће. Извојевали смо велику битку тиме што су комунистичке бирократије дотукле саме себе, а то је веома важно: њих није поразио Запад, оне су саме себе поразиле. Но, то није довољно. Потребно је више социјалне правде. Поредак слободног тржишта ствара неправедна и веома глупа друштва. Не верујем да производња и потрошња добара могу бити смисао људског живота. Све велике религије и филозофије тврде да се људска бића не могу сводити на произвођаче и потрошаче. Не можемо свести свој живот на привреду. Ако друштво без социјалне правде није ваљано друштво, онда је друштво без поезије друштво без снова, без речи, и, што је најбитније, без моста који веже човека к оно друго што поезија јесте. Од животиње се разликујемо по томе што умемо да говоримо, а врхунски облик говора је поезија. Ако друштво укине поезију, оно чини духовно самоубиство.
И, на крају: куда иде Октавио Пас?
Куда? Постављао сам себи то питање кад сам имао двадесет година, па сам га поновио у тридесетој, четрдесетој, па у педесетој. . . никад нисам умео да одговорим. Сад једино знам: морам истрајати. То значи да морам живети, писати и суочавати се, као и сви други, са другом страном свакодневнице — са непознатим.
Часопис Поља 1992
Извор: Феномени
