Пише: Милан Милошевић
“Подлегла је старом декадентном искушењу да измисли себе као саблазну, непризнату и несхваћену песникињу; мајка своје деце и жена свог мужа; љубавница младог ефеба; особа из бајковите прошлости; бард војске осуђене на уништење; ученица и пријатељица, страствена пратиља. Од ових (и других) ‘слика личности’, створила је поезију, велику поезију нашег времена. Али није имала контролу над собом, није имала моћ самоспознаје (и неговала је то незнање). Била је беспомоћна, безбрижна и несрећна, окружена ‘гнездом’ и сама, проналазила се и губила, и правила бескрајне грешке.”
Нина Берберова о Марини Цветајевој у књизи Курзив је мој
(Она која је која је много љубила и смејала се кад не треба, моли себи сличног пролазника да се заустави, али да не стоји ту спуштене главе, већ да о њој помисли лако и заборави је лако…)
Идёшь, на меня похожий,
Глаза устремляя вниз.
Я их опускала — тоже!
Прохожий, остановись!
Не думай, что здесь — могила,
Что я появлюсь, грозя…
Я слишком сама любила
Смеяться, когда нельзя!
Но только не стой угрюмо,
Главу опустив на грудь.
Легко обо мне подумай,
Легко обо мне забудь.
“Поносан ход, високо чело, кратка равно исечена коса, можда смео дечак, можда само осетљива млада дама? Млада дама више воли грофицу де Ноај (Мари Лор де Ноај, ексцентрична уметница повезаном са Салвадором Далијем, Жаном Коктоом и Луисом Буњуелом) и заставе Вандеје (Vendée, департман у региону Лоаре, познат по контрареволуционарном устанку 1793–1796) (…)
Милая курсистка! Скините Ботичелијеве репродукције са зидова, баците томове Мисеа (Алфред де Мисе, француски романтични песник 19. века) и мадам де Ноај, ветар је навалио у вашу собу, то је Марина Цветајева која иде и своје песме пева (…)
Како дивље, како гласно (дечак) пева о московској земљи и Калушком путу, о радостима Стенке Разина, о њеној лудој, похлепној, непопустљивој љубави. Руска незнабошка, колико је радости у њој, џабе се крстила, џаба је научена. Стих јој је звучан, испрекидан, као пролећни поток, и много је у њему зеленила гајева, и плаветнила неба, и црне земље, а негде у даљини блиставих црвених шалова жена…”
Тако је Марину Цветајеву описао песник Иља Еренбург у књизи Портрети савремених писаца, издатој у Берлину 1922. Између осталог, запазио је да у једној песми Марина Цветајева говори о двема својим бакама – о једној једноставној, драгој, која храни синове ђаке, а другој пољској дами, белорукој. “Две крви. Једна Марина.”
Њен отац, Иван Цветајев, син сеоског свештеника, професор историје уметности на Московском универзитету и оснивач знаменитог Музеја лепих уметности (данас Пушкинов музеј ликовних уметности), био је човек аскетског карактера и енциклопедијског знања.
Њена мајка немачко-пољског порекла, Марија Александровна, са очеве стране Немица рођена Мајн, са двадесет две године се удала за Ивана Цветајева са изричитом намером да замени мајку двоје његове деце, његову прву жену, оперску певачицу Варвару Иловајску, која је умрла 1890. године, неколико дана након рођења сина.
Марија Александровна, даровита пијанисткиња, ученица Артура Рубинштајна, амбициозна, емоционално напета и разочарана због тога што није остварила концертну каријеру, желела је да њена ћерка Марина Ивановна Цветајева, коју је родила 1892, постане пијанисткиња.
“Од мајке сам наследила музику, романтизам и Немачку”, записала је Марина Цветајева у дневнику који је почела да пише већ од шесте године. Владала је руским, француским и немачким језиком на коме су она и њена сестра Анастазија (Асја) стекле основно образовање у пансиону близу Шварцвалда, пошто су се с мајком, која је боловала од туберкулозе, две године селиле из пансиона у пансион по Швајцарској и Немачкој.
Даровита, дрска и необуздана
Када је мајка умрла од туберкулозе, Марина се у 14. години одрекла музичких амбиција, али мелодија и ритам су остали у њеној поезији. Као гимназијалка, била је вундеркинд. Саровита, самосвесна, одлучна, темпераментна, али дрска и необуздана.
Кад је избачена из престижне Девојачке гимназије Варваре Павловне фон Дервиз, отац ју је пребацио у Алферовску гимназију у којој су училе Шаљапинова ћерка и унука Лава Толстоја, а своје кћери настојале да упишу познате породице Серови, Голицини, Гагаринови…
У Приватној гимназији, трећој коју је похађала, Марину су доживљавали као егзотичну птицу која је случајно улетела у туђе јато.
Када је њихов отац боравио у Дрездену због будућег Московског музеја ликовних уметности, још једно лето је са сестром провела у Немачкој. У дневнику тада записује: “Мали град Лошвиц близу Дрездена, имам шеснаест година, у породици пастора пушим, коса ми је кратка, штикле од пет центиметара, идем на састанак са статуом кентаура у шуми, не разликујем цвеклу од шаргарепе (у породици пастора!), одбојности су превише бројне да би се набројале! Одбојни? Не, волели су ме, не, толерисали су ме… Ово је земља слободе. Потврђујем то”.
Са тих својих пенушавих 16 година на Сорбони је похађала (а није завршила) курс старофранцуске књижевности, и као заљубљена шипарица, на излазу из позоришта чекала да изађе Сара Бернар, незаборавна Федра и Дама с камелијама, отпуштена из Комеди франсез због тешке нарави – и бацала је цвеће пред њене ноге.
Карнеол који је одредио судбину
Већ њене школске песме, објављене након гимназије у збирци Вечерњи албум, привукле су пажњу песника Николаја Гумиљова, Валерија Брјусова и Максимилијана Волошина.
У кући симболисте Максимилијана Волошина у Коктебељу, на Криму, 5. маја 1911. укрстиле су се судбине тада деветнаестогодишње Марине Цветајеве и седамнаестогодишњег Сергеја Јаковљевича Ефрона, који је боловао од туберкулозе и патио због смрти брата и мајке.
Његов отац Јаков Ефрон, Јеврејин који је прешао у лутеранску веру када се оженио Јелисаветом из племићке породице Дурнових, у младости је био повезан са Народном вољом, тајном револуционарном организацијом углавном младих социјалистичких интелектуалаца који су 1881. извршили атентат на цара Александра ИИ. Његова мајка Јелисавета, која се придружила есерима, социјал-револуционарима, 1906. је емигрирала у Париз са својим сином Константином, а када је он извршио самоубиство и она је окончала свој живот.
Марина је рекла да ће се удати за Сергеја ако јој пронађе карнеол, црвенкасти полудраги камен који се носио као талисман због веровања да утиче на судбину онога ко га носи.
Венчали су се 1912. Марина је 1913. родила ћерку којој је дала античко име Аријадна, звала ју је Аља, веровала да је вундеркинд и покушавала да је васпитава онако како је мајка васпитавала њу. Прве две, три године након рођења ћерке, Марина је живела на Криму проводећи лето у Коктебељу, а зиму на Јалти.
Ступивши у брак млади, Марина и Сергеј су остали у браку фаталне привржености до краја живота, уз пуно одлазака и повратака, раздвојености у вихору револуционарне епохе.
По избијању Првог светског рата 1914, Сергеј Ефрон се више пута добровољно пријављивао у војску, али је одбијен због лошег здравља, па је служио као болничар у санитетском возу који је превозио рањенике са фронта.
А Марина је 16. јула 1914. писала да је не занимају краљевски рачуни и свађе народа док се уз повике “рат, рат” пали тамјан у кивотима и звецкају мамузе:
Война, война! — Кажденья у киотов
И стрёкот шпор…
Но нету дела мне до царских счётов,
Народных ссор.
Децембра 1914. у разгару Првог светског рата, упркос сукобу Русије с Немачком, у песми Германији каже:
“Свету си дата за хајку пусту
Непријатељима твојим нема броја.
Ал’ како да те напустим
Како да те издам – кад си моја…”
Пријатељица Софије Парнок
Песме, дневници, прозни текстови и лични “романи” које је тешко раздвојити од поетике Марине Цветајева представљају емоционални дневник о револуционарним тектонским променама и рушењу табуа у естетској, моралној, политичкој, социјалној и психолошкој сфери, које ће обележити читав XX век.
Године 1915. у циклусу песама Пријатељица Марина Цветајева посвећује један стих који говори о Сапфо, грчкој песникињи са Лезбоса, седам година старијој песникињи Софији Парнок, која је отворено писала о својих седам лезбијских веза, а новинарске текстове објављивала под псеудонимом Андреј Пољањин.
Користећи анафору “За ваша инспирисана искушења” певала је о спремности да се као беспомоћно дете преда новом, непознатом осећању. Циклус је завршен 6. маја 1915. стихом “Ти ниси он!” и молбом:
“Престаните да ме волите…”
И више није било ничега између њих две.
Неколико година касније, слична Маринина осећања ће се пробудити према глумици Соњи Голидај, што ће резултирати још једним циклусом, Песме Соњечки.
Дивља и живахна Марина и Мандељштам
Романса између зеленооке Марине Цветајева и крупнооког песника, акмеисте Осипа Мандељштама разбуктала се почетком јануара 1916. када су на књижевној вечери наизменично читали своје песме, а публика аплаузима тражила да читају још.
То је било у дому песника Леонида Канегисера, оног који ће као члан антибољшевичке групе убити председника петроградске Чеке Улицког 30. августа 1918 – истог дана када је анархисткиња и есерка Фани Јефимовна Каплан пуцала у Лењина. Канегисер ће бити стрељан.
Цветајева је Мандељштаму посветила 10 песама. У једној га је поредила с Гаврилом Державином, песником епохе класицизма и једним од својих раних узора.
“Знам: наши дарови су неједнаки. Мој глас је, први пут, тих. Шта је мој неваспитан стих теби, младићу? Державине!”
Када је Мандељштам долазио у Москву, Цветајева је записала: “Дивни дани од фебруара до јуна 1916, дани када сам Мандељштаму поклонила Москву”.
Кад је одлазио, она је певала: “Љубим те преко стотина врста које нас раздвајају”.
Кад се њихово међусобно песничко и емоционално дивљење охладио, што се догодило брзо, песникиња Надежда Јаковљевна Мандељштам (Хазина) је признала да се њен однос са Мандељштамом не би тако лако и једноставно развио да он у свом животу није упознао дивљу и живахну, безобзирну и посвећену Марину, која је у њему ослободила љубав према животу и способност за спонтану и необуздану љубав.
“Аако Бог учини то чудо и одржи вас у животу, пратићу вас као пас…”
Потомак антирежимских народовољаца и туберан Сергеј Ефрон се ипак уписао у кадетску школу, а кад је 11. фебруара 1917. дипломирао, уписао се у Петерхофску школу јункера. Шест месеци касније регрутован је у 56. пешадијски резервни пук у Нижњем Новгороду, а у јесен 1917. у Москви се борио против бољшевика.
Марина Цветајева није знала да ли је њен муж Сергеј жив када се новембру 1917. враћала у Москву из Феодосије на Криму, где је од октобра била код сестре која је пролазила кроз тешки период после смрти мужа.
У возу је читала у новинама нејасне вести о Кремљу, Тверској, Арбату, Метрополу, Вознесенском тргу и планинама лешева и није знала чему да верује.
У дневничкој свесци 2. новембра 1917. пише му писмо, као увек на – Ви, које неће бити послато:
“Два и по дана, ни залогаја, ни гутљаја. (Стиснуто грло) Војници доносе новине на ружичастом папиру. Кремљ и сви споменици су дигнути у ваздух, 56. пук. Зграде у којима су смештени кадети и официри који су одбили да се предају дигнуте су у ваздух. 16.000 мртвих. На следећој станици, 25.000. Ћутим. Пушим. Моји сапутници, један за другим, укрцавају се у повратне возове…
Јуче, приближавајући се Харкову, читала сам “Јужни крај”: 9.000 погинулих. Не могу Вам причати о тој ноћи, јер није готово. Сада је сиво јутро. У ходнику сам (…) Приближавамо се Орелу. Плашим се да Вам пишем, колико год желим, јер ћу бризнути у плач. Све је ово страшан сан. Покушавам да спавам. Не знам како да Вам пишем.
Када Вам пишем, Ви постојите, пошто Вам пишем! А онда ах! 56. резервни пук. Кремљ. (Сећате се оних огромних кључева којима сте закључавали капије ноћу?) И најважније, најважније, најважније Ви, Ви сами. Ви, са својим инстинктом за самоуништење. Можете ли заиста да седите код куће? Кад би сви остали, отишли бисте сами. Зато што сте беспрекорни. Зато што не можете дозволити да други буду убијени…
…Да ли ће бити могуће ући у град?
Орел ускоро долази. Сада је око 14 часова. Бићемо у Москви до два ујутру. Шта ако уђем у кућу, а тамо никога нема, ни живе душе? Где да Вас тражим? Можда куће више нема? Стално се осећам као да је ово страшан сан. Стално очекујем да се нешто деси, а није било новина, ничега. Да ли сањам ово, да ли ћу се пробудити?”
И записује своју заклетву које ће се смутном времену упркос – и свом разузданом схватању слободе – придржавати до краја живота, по цену фаталног исхода:
“Если Бог сделает это чудо оставит Вас в живых, я буду ходить за Вами как собака”.
Марина ће 24. марта 1918. певати да је пут Беле гарде узвишен, а да то на небу није јато лабудова већ да се света белогардејска војска топи, топи се у белој визији коначни сан Старог света: Младост – Храброст – Вандеја – Дон.
Белая гвардия, путь твой высок (…)
Белым видением тает, тает…
Старого мира – последний сон:
Молодость – Доблесть – Вандея – Дон.
Након пораза антибољшевичких снага у Москви, Сергеј Ефрон је на Дон отишао у 3. Официрском пуку генерала Маркова. Учестовао је у многим јуришима и, како каже, ни у једном победоносном. Преживео је 1.050 врста (1.120 км) дуг тзв. Ледени поход између Јекатеринодара и Казања на који је кренуло 7.000 војника по неочекивано јаком мразу за јужну Русију од испод 20 степени Целзијуса, а после 80 дана марширања – под борбом 44 дана – у животу је остало само њих 1.000.
Ледени поход се није завршило “анабазом” – повратком кући опкољене војске – како је генерал Антон Деникин, цитирајући старогрчког Ксенофонта, обећавао.
Са војском генерала Пјотра Врангела, после пораза код Пјерекопа, Сергеј Ефрон је са Крима 1921. евакуисан на Галипоље.
Марининим стиховима у песми Још јуче у очи ме гледао речено: бродови односе вољене и одводи их путања бела, земљом одјекује јаук остављених у леденој степи, жизнь выпала – копейкой ржавою, живот је пропао као зарђала копејка, а она, убица детета на суду, стоји невољена и плашљива.
А чак и у паклу ће му рећи: “Ето шта си ми, мили, учинио! Мили мој, шта сам ја теби учинила?”
Увозят милых корабли,
Уводит их дорога белая…
И стон стоит вдоль всей земли:
«Мой милый, что тебе я сделала?»
…
Жить приучил в самом огне,
Сам бросил в степь заледенелую!
Вот что ты, милый, сделал мне!
Мой милый, что тебе я сделала?
(Вчера ещё в глаза гладел,14 июня 1920)
“Стално сам мислила: ‘Па, Ања ће оздравити, ја ћу се побринути за Ирину!’ Али сада је прекасно…”
У априлу револуционарне године 1917. Марина је родила другу ћерку, Ирину Ефрон, своје невољено дете.
“Ирина Зуфалскинд (случајно дете, на немачком). Не осећам никакву везу са њом. Опрости ми, Господе! Како ће ово даље?”
Ефронове сестре Вера и Лилија у писмима Сергеју описују Марину као лошу мајку и накратко одводе код себе и негују исцрпљену Ирину, која је била заостала у развоју. Марина Цветајева, повређеног поноса, враћа дете у Москву, где у постреволуционарној атмосфери глад и хладноћа достижу катастрофалне размере.
Она која се иначе тешко носила с практичним проблемима, једва саставља крај с крајем. Послуга се разбежала. Породични новац у банци је пропао. Продавала је породичне књиге и друге ствари за кесу кромпира и сама тестерисала намештај да би загрејала децу и себе.
Од новембра 1918. године служила је у Информативном одељењу Комесаријата за национална питања (Наркомнат), у априлу 1919. у Централном колегијуму за бригу о затвореницима и избеглицама (Центрпленеж).
Старију ћерку Аљу је водила са собом на посао. Млађу Ирину, везану за креветац остављала у кући у Борисоглебском пролазу број 6.
Потом одводи децу у Кузњецко сиротиште, једну од тада привремених социјалних установа које је у сарадњи са московским Црвеним крстом и Сверуским комитетом за помоћ гладнима, основала Лига спасавања деце.
У том бедном прихватилишту најпре су сумњали да су та лепо обучена деца коју је “тетка” Марина довела – сирочићи, али их ипак примају.
Марина децу у сиротишту обилази повремено и затиче их у страшном стању.
“Постепено схватам ужас сиротишта: нема воде, деца због недостатка топле одеће не могу напоље, нема лекара, нема лекова, безумно прљави подови као чађ, јака хладноћа (грејање је покварено). Нема хлеба. И то је то. Деца, да продуже задовољство, једу сочиво зрно по зрно. Како ми постаје хладно, схватам: ово је глад!”
Аља се убрзо разболела од маларије, а Цветајева ју је пребацила у болницу Кунцево, а затим у Москву. Млађа ћерка Ирина је 2. фебруара 1920. умрла у сиротишту.
Зашто није отишла на сахрану своје ћерке Марина је 7. фебруара 1920. објашњавала у писму својој пријатељици Вери Звјагинцевој, поетеси и глумици театра Мејерхолда:
“Аља је тог дана имала 40,7 степени и да будем искрена?! Једноставно нисам могла. О, господе! Много тога би се овде могло рећи. Рећи ћу само да је ово ружан сан, стално мислим да ћу се пробудити. Свако има некога: мужа, оца, брата ја сам имала само Аљу, а Аља је била болесна, и ја сам била потпуно заокупљена њеном болешћу и сада ме је Бог казнио. И мој најгори ужас! Нисам је заборавила, нисам је заборавила, стално сам се мучила… И стално сам се спремала да пођем, и стално сам мислила: ‘Па, Аља ће оздравити, ја ћу се побринути за Ирину!’ Али сада је прекасно.”
Када је 1973. Просвета објавила тада доступни избор из есејистичке, аутобиографске и приповедачке прозе Марине Цветајеве у преводу Милице Николић, преводилац Петар Вујачић је у једном есеју констатовао:
“Мало је у свету делà у којима су писци имали храбрости да с толиком отвореношћу говоре о својим најприватнијим проблемима. Цветајева је у том погледу ишла даље од Русоа, даље од Толстоја, даље и од свих писаца-жена које познајемо. Читајући њене исповести, понекад хватамо себе како нам застаје дах од изненађења”.
Извор: Време
