Пише: Мило Глигоријевић
Једна јавна и громогласна похвала листу по чијим је садржајима прављена истоимена серија, навела нас је да Душана Радовића, човека који га је измислио и уређивао, питамо о тржишту дечје штампе и још о којечем.
Разговара пре неколико дана репортер Студија Б са Џоном Тимотијем Бајфордом, који је освојио тв-гледалиште маштовитом режијом серије „Невен“, и који се сад појављује као творац „Полетарца“, нове серије за децу. Пита га има ли у његовој отаџбини, Енглеској, таквих листова као што је био Змајев или овај Радовићев. Бајфорд даје негативан одговор. Каже да нема. Каже да га је „Невен“ одушевио, а за „Полетарац“, Радовићев, каже дословце: „Никада у животу нисам видео тако нешто лепо“.
И некако тужно звучи тај разговор јер више нема ни „Невена“ ни „Полетарца“. О „Невену“ сада не размишљамо. „Невен“ припада историји штампе. Али, тешко нам је да „Полетарац“ сместимо у давно прошло време, јер је угашен (неки кажу угушен) недавно, маја 1975.
Опомињемо се једне изјаве Душана Радовића о отпору на који је „Полетарац“ наилазио у школама, о корумпираном тржишту дечје штампе, о издавачима који спретно подмићују наставнике, своје будуће аквизитере, како би ученицима „прописали“ читање њихових листова.
У очигледној жељи да прекрати овај разговор, Радовић је закључио да би представљало велику оптужницу „против некога“, кад би се обелоданило оно што је о „Полетарцу“ речено и записано.
Сада, кад је „Полетарац“ извађен из историје и премештен на тв-екране, кад га Џон Тимоти Бајфорд тако нештедимице хвали, хоћемо ли сада наставити разговор?
Хоћемо ли рећи зашто је нестао „Полетарац“, а остали чак и неки листови у којима нема ни трунке маште, у којим има само нагађачке педагогије?
СВЕ ЈЕ ПОЛИТИКА
Душан Радовић каже да Бајфордову серију не дочекује са сентименталним осећањима. Прежалио је „Полетарац“, очигледно, мрски су му жалопојни говори, боји се можда да од нашег дијалога не испадне некакво закаснело и плачљиво посмртно слово „Полетарцу“, или залагање за „ревизију процеса“. Дакле, било па прошло.
Ипак разговарамо о „Полетарцу“. Радовић саопштава да је прављење тог листа био један претенциозни подухват. Није било друштвених услова да се тако нешто оцени, а онда прихвати и подржи.
Питамо који су то услови, а одговор, помало застрашујући, стиже споро, тако рећи избија из целе његове приче. Радовић мисли да је све политика, а да постоје људи који ту реч разумевају крајње упрошћено и вулгаризовано. Кад се појави нови лист за децу, они не мисле да би и он могао бити један елеменат политике и да би извесна друштвена арбитража морала да каже: то је добро, или то је млако, или то је штетно. И да се то ново, добро, млако или штетно, подржи или не подржи.
Додајемо свему записаном и ону, како наш саговорник каже „поражавајућу околност да је тржиште дечје штампе корумпирано“, затим да постоје личне нетрпељивости и суревњивости, да уредници неких дечјих листова упорно „обрађују“ функционере и фондове, а да су уредници „Полетарца“ упорно измишљали нова имена за неке ствари и нудили нове поступке у тумачењу чињеница. Ето целог објашњења.
ОКЛЕВЕТАНА КАРИКАТУРА
„Полетарац“ је пред свој одлазак у историју и у подруме библиотека почео да стиче европску и светску славу. Французи су намеравали да га праве у Француској и Душан Петричић, његов илустратор, био је замољен да изради насловну страну француске верзије.
Истовремено кад и хрпа комплимената на адресу „Полетарца“ стигле су и неколике покуде. Мирко Вујачић је написао и објавио да је „Полетарац“ лист за господску децу. На једном састанку о дечјој штампи др Драгутин Огњановић, предавач дечје књижевности, изјавио је да не чита „Полетарац“, да је видео два броја на неком столу, прелистао их и нашао две рђаве песме. Радовић каже саркастично: „Био је тамо Милован Данојлић, члан редакције „Полетарца“, говорио је оштро веома и на крају су сви испали фини, а он прост.“
Радовић нам прича затим како су сарадници „Полетарца“ замолили децу титовоужичких школа да саставе своју репрезентацију, да одаберу једанаест љубимаца из различитих струка. И деца су извикивала имена писаца, фудбалера, боксера, филмских глумаца. Деца су пожелела да један револуционар буде тренер тог њиховог тима и карикатуриста се латио пера да тим нацрта. С тренером, наравно. Дигла се прегласна повика, шта све није речено о тој карикатури! Један штампарац је питао да ли су сви изабрани комунисти, да ли је Десанка Максимовић комуниста, да ли је Џајић комуниста…?
Како је могуће да лист који је стекао велики престиж остане без финансијске потпоре и јавне подршке? Није му, ваљда, дошао главе овај случај?
„Није, није“, одговара Душан Радовић, „случај с карикатуром је био тренутно главоболан, дакле пролазан. „Полетарац“ је морао бити угашен, јер није био регистрована вредност, а све што није регистрована вредност, овде где има много лажног образовања и лажног укуса и где се људи разумеју само у оно што је јавно признато и потврђено, све се оцењује овако и онако, дакле свакојако, како је коме по вољи и памети. Питате ко региструје вредности…? Не знам, понављам да на тржишту дечје штампе нема друштвене арбитраже која ће да каже шта је шта. И не знам зашто нема за дечје листове а има за уџбенике и читанке. Неки уредници су у стању да непрестано јадикују у канцеларијама утицајних људи, да се растрче по установама кад затреба. Ја нисам био на то спреман. Нисам имао ни времена. Лако је овима о којим говорим: они праве листове тако што слажу причицу на песмицу, песмицу на причицу, без реда и смисла, додају неку вињетицу и то је цело њихово уређивање. Цео њихов годишњи посао може се обавити за недељу дана. Пристајем да све листове, који се тако уређују, тако уређујем сам и бесплатно. Летње песмице у лето, пролећне у пролеће, зимске у зиму, и ето формуле. Зашто се напрезати, зашто измишљати, зашто окупљати маштовите питаче, наручивати реаговања, изуме, зашто трагати за новим и необичним кад успева старо и обично?“
Али, као да хоће да уништи учинак ових речи, Радовић се згрчено смеје и каже да све то избришемо. Он мисли да више не би могао уређивати „Полетарац“. Нема више таквих жеља. Нестало је у њему, каже, и оне горчине коју је имао извесно време након изласка последњег броја. Да је било среће, додаје, „Полетарац“ би сада био библиотека од седам хиљада страна из које би се хранили уџбеници. Али, није било среће.
„Полетарац“ је у свом кратком двогодишњем животу био дете удружене маште мноштва југословенских аутора, њихов лични прилог култури и просвети, тако рећи „приватна“ иницијатива. Треба се радовати и што смо га имали макар и тако кратко, две године.
Извор: Педагошки забавник/ НИН, бр. 1527, 13.4.1980, стр. 37-38.
