Превод: Славица Милетић/Пешчаник
Месецима имамо могућност да будемо прилично добро информисани о ратовима у Гази и Украјини. Али један други ужасан рат има тако малу покривеност да није необично што о њему ништа не знате. Имамо на уму бескрајни, крајње разоран рат у Судану. Мислите о њему као о невидљивом рату. Ако врло ускоро – а то значи одмах – не почнемо да обраћамо много више пажње на оно што се тамо догађа, биће прекасно. После петнаест месеци борби између Суданских оружаних снага (САФ) и паравојних Снага за брзу подршку (РСФ), експерти за неизвесност хране процењују да би до септембра безмало 26 милиона људи (не, није словна грешка) или више од половине суданског становништва могло патити од неухрањености. Осам и по милиона тих људских бића могло би се суочити са акутном неухрањеношћу. Још горе, ако се рат овако настави, милиони ће умрети од глади и болести у наредним месецима (а у нашем свету мало ко ће то приметити). Досад су зараћене војске довеле Судан на ивицу тоталне глади, делом и тако што су раселиле више од петине становништва, одвојиле те људе од кућа, средстава за живот и фарми, и што истовремено спречавају испоруку хране на она места на којима је најпотребнија. Пошто су спољне политике усмерене на Газу и Украјину, сигурно се нећете изненадити кад сазнате да су влада наше земље и друге широм света посветиле врло мало пажње све већој кризи у Судану, да су, у најбољем случају, учиниле неке полупокушаје (четвртпокушаје?) да помогну у преговорима о примирју између САФ-а и РСФ-а, као и да су послале само делић помоћи која је Судану потребна да би се избегла глад историјских размера.
Од ванредне ситуације до катастрофе
Крајем јуна систем Фазне класификације извесности хране (ИПЦ), иза ког стоје Уједињене нације и који надзире регионе угрожене умирањем од глади, известио је о „очигледном наглом опадању сигурности хране“ у Судану. Примећено је и да се број угрожених који се могу сврстати у Фазу 3 („Криза“) или Фазу 4 („Ванредна ситуација“) повећао за 45 посто од краја прошле године. У децембру 2023. ниједан Суданац није био у Фази 5 („Катастрофа“), то јест у стању које значи сигурно умирање од глади. Сад је више од три четвртине милиона људи у последњој фази. Ако сукоб настави да се разбуктава, велики делови Судана могу се наћи у тој ситуацији, која постоји, по критеријумима ИПЦ-а, кад је најмање 20 посто становништва неке области у Фази 5.
Донедавно су најжешћи сукоб и најтежа глад били концентрисани у западном Судану и око главног града Картума. У међувремену су се проширили и на исток и југ. Што је још горе, рат у Судану је досад раселио невероватних 10 милиона људи, међу њима милион деце (није словна грешка). Многи су морали да се селе више пута, а два милиона је избегло у суседне земље. Пошто је тако много људи отерано са своје земље и далеко од својих радних места, капацитет сељака да обрађују земљу и других врста радника да доносе кући плату и купују храну за породицу знатно је поремећен.
У Судану гладује скоро 18 милиона људи, у Гази више од милион
Није необично ни то што је 15 месеци бруталног рата тешко оштетило усеве. Жетва је 2023. била далеко мања него претходних година и залихе житарица у амбарима (које обично обезбеђују 80 посто суданског калоријског уноса) већ су потрошене, а до следеће жетве ће проћи месеци – период који се чак и у добрим годинама назива „мршава сезона“. С обзиром на рат који бесни, ове године се не очекује богата жетва. Баш кад је наишло време сетве, жестоки сукоби прелили су се у Гезиру, једну од 18 „држава“, која је позната као национална житница.
Судану је очајнички потребна храна, а не добија је довољно. Високи комесаријат за избеглице УН-а добио је мање од 20 посто средстава која су неопходна да би се Суданцима помогло ове године и морао је „драстично да смањи“ следованја хране. Као што је Тјада ДʼОyен МекКена, директорка непрофитне организације Mercy Crops, рекла Њујорк Тајмсу: „Светски лидери настављају да подносе предлоге и изражавају забринутост због суданске кризе. Али не успевају да одговоре на тај изазов.“ Што је још горе, у усковитланом хаосу, чак ни храна која стигне у Судан углавном не успева да допре до изгладнелог становништва у бар приближно адекватној количини – а и кад је доступна, људи обично не могу да је приуште. У извештајима се каже да изгладнели кувају лишће и једу траву, љуске кикирикија, па чак и земљу.
Изгладњивање: „Јефтино и врло ефикасно оружје“
За многе породице сламку спаса представљају кухиње које деле бесплатну чорбу. У једном извештају објављеном у мају, Тимо Гасбек из холандског Института за међународне односе примећује: „Судан има дугу традицију дељења хране. Кад је избио рат и завладала глад, широм земље никле су иницијативе за дељенје хране на нивоу заједнице. Те ʼкухињеʼ су често неформалне, али могу бити веома добро организоване.“
Гасбек је, међутим, упозорио да кухиње могу да запуше тек неколицину рупа у систему који је поремећен ратним разарањем, расељавањем и пропашћу усева. Његов институт процењује да би, при садашњим стопама дељења хране, 2,5 милиона људи могло да умре од глади и болести до жетве у септембру. Другим речима, могло би да умре од 10 до 20 посто Суданаца у најтеже погођеним областима – што су стопе смртности сличне онима за време страшне глади у деловима Нигерије 1959, Етиопије 1984. и Сомалије 1992.
По Гасбековом прорачуну, агресивније дељење хране преко кухиња и на друге начине могло би да смањи број мртвих на један милион, што је и даље ужасно. Али чак ни то не изгледа вероватно пошто су обе зараћене стране нападале чак и постојећа настојања група за узајамну помоћ и међународних организација да обезбеде храну. Шест међународних експерата који пишу за Канцеларију високог комесара за људска права УН-а оптуживали су САФ и РСФ да „користе храну као оружје и изгладњују цивилно становништво“. Они су такође утврдили да је „намерно претварање хуманитарних радника и локалних добровољаца у мету ослабило операције помоћи и за милионе људи повећало опасност умирања од глади“.
Недавно смо ступили у контакт с Хадел Мохамед, наставницом с којом смо разговарали прошлог октобра након што је побегла из Судана у Египат. У мејлу од 16. јула написала нам је да се показало да је „рат у Судану, као многи ратови, више напад на цивиле него на било које оружане снаге“. Пошто још одржава контакт са суседима који су остали у Картуму, каже да ни једна ни друга војска не штите цивиле. Понекад се има утисак да су се обе уротиле да их побију. На пример, кад РФС изврши напад, војници САФ-а су често „удаљени с тог места сатима пре напада“. За оне који сад покушавају да побегну онако како је то она урадила прошле године ситуација је много тежа: „Неки кажу да су их при покушају бекства из Картума пресретале снаге РСФ-а да би их опљачкале. Опет им је све украдено.“
Алекс де Вал из Светске фондације за мир рекао је за ББЦ да је паравојска РСФ-а „заправо пљачкашка машина. Они дивљају по селу и граду и краду све пред собом“. Чак су бомбардовали и опљачкали последњу болницу која је још функционисала у Северном Дарфуру. Не мање ужасне су активности САФ-а: државна војска покушава да изгладни људе у областима под контролом РСФ-а. Де Вал каже да ниједна страна не жели да се „одрекне тог јефтиног и врло ефикасног оружја“.
Одјеци с места удаљеног хиљадама километара
Почиње ли судански кошмар да звучи непријатно познато?
* Породице расељене више пута, с ратом за петама.
* Очајно недовољна помоћ у храни.
* Хуманитарну помоћ пресрећу војници и други наоружани људи пре него што стигне до оних којима је намењена.
* Напади на кухиње су део тактике.
* Радници хуманитарне помоћи постају мете напада.
* Болнице се бомбардују, освајају и затварају.
* Капацитети за производњу усева саботирају се за време кризе глади.
* Вашингтон чини мало или ништа да заустави ужас.
Имамо ли на уму појас од четрдесет километара територије, хиљадама километара северно од Картума, одмах иза египатске границе?
Нажалост, има много упадљивих сличности између ратова који се воде против цивилног становништва Судана и Газе. Али било би погрешно кривити интересовање света за кошмар у Гази и за одвлачење пажње с цивилног рата у Судану. Нико не би смео користити ниједан од тих злочина против човечности за умањивање тежине оног другог. Штавише, обраћање више пажње на кошмар у Судану и слање више хране гладнима у тој земљи не значи успостављање равнотеже. Чињеница је да ни Суданци ни Палестинци у Гази нису добили оно што им је сад најпотребније: примирје, завршетак ратних дејстава.
Напори Сједињених Држава и других земаља на окончању тих ратова показали су се безмало катаклизмично неадекватни и неефикасни. За Судан је то било посебно обесхрабрујуће. Прошлогодишњи разговори између САФ-а и РСФ-а, у којима су посредовале Саудијска Арабија и Сједињене Државе, нису чак успели ни да ублаже сукобе, а најновији покушаји да се ти разговори обнове очекивано су пропали. Почетком јуна Египат је био домаћин представницима суданских зараћених страна на преговорима у Каиру. Једини исход: оснивање крајње бирократског одбора ради састављања бесмисленог саопштења.
Колективна храброст
Прошлог октобра Хадел Мохамед написала је да постоји само једна скромна нада за Судан, за милионе Суданаца који доживљавају нови национални кошмар: „На крају се окренете ка помоћи која је заснована на заједници. Упркос својим ограниченим средствима и могућностима, још налазимо људе који се мобилишу да би бринули једни о другима.“ Они то и данас раде. Само што то није довољно да спречи катастрофалну глад док трају сукоби.
С обзиром на слабу подршку спољног света, цивили у Судану немају много избора; преостаје им да се ослоне на дуге традиције друштвене кохезије и узајамне помоћи док се труде да преживе и некако окончају рат у својој земљи. У том смислу постоји још једна паралела с ратом против цивила у Гази: координирана помоћ, јунаштво и пожртвованост, коју оличавају палестински новинари, таксисти, службе за хитно реаговање, здравствени радници и многи други људи постала је легендарна.
Цивиле у таквим ситуацијама светски медији одвећ често приказују безмало као беспомоћне жртве. Суданци и Палестинци показују да је та слика погрешна својим деловањем заснованим на колективној храбрости, издржљивости и солидарности, особинама врло ретким у привилегованим друштвима која их остављају да умру. Они су сурово виктимизовани, а ипак одбијају улогу жртава.
Покрет дељења хране за време рата у Судану који организује кухиње добар је пример. Воде га локалне групе грађана назване „одбори отпора“ које су почеле да се оснивају пре више од десет година, на трагу арапског пролећа, са задатком да обезбеђују друштвену заштиту и снабдевање у својим матичним заједницама. Отад је њихов број широм Судана растао. Одбори делују локално и самостално, али заједно чине чврсто повезану националну мрежу.
Грифитс: До половине јула милион људи у Гази суочиће се са глађу и смрћу
Одбори отпора су преузели водећу улогу у грађанским протестима против војног удара у октобру 2021, који је зауставио тадашњи прелазак на демократску владавину у Судану. Осамнаест месеци касније двојица генерала која су водила војни удар окренула су се један против другог. Један је био на челу оружаних снага земље, а други на челу Снага за брзу подршку. Током рата који је уследио, чланови одбора играли су кључну улогу у спасавању животâ излажући се великој опасности. Док су се борили против глади у својим срединама, приоритети су им били одржавање људских права и социјалних служби, као и одбрана директне демократије. Уз све то, подстицали су људе на жестоко супротстављање САФ-у и РСФ-у и, уопште, непрестаној милитаризацији сопствене земље. Неки од њих мобилишу своје заједнице за самоодбрану.
Сантиаго Стокер, експерт за Судан, недавно је сугерисао да су управо одбори отпора „због подршке коју уживају међу младима и локалне легитимности у Судану, онај глас који би међународна заједница требало да подржи и уздигне“. Одбори су део ширег грађанског покрета који је учествовао у злосрећним разговорима у Каиру. Тај покрет би, тврди Стокер, у неком тренутку могао да допринесе разбијању суданског чвора притискајући друге државе да одлучно допринесу окончању рата. Одбори би, на пример, могли да инсистирају на томе да „међународна заједница […] појача казнене мере, између осталог санкције против вођа РСФ-а и САФ-а и најважнијих чланова владајуће коалиције САФ-а, међу њима и ʼтврдихʼ религијских група“.
Колико год је важно да Газа остане у жижи пажње све док се наставља кошмарна израелска кампања, једнако је важно да се ми на глобалном северу посветимо мање видљивом рату у Судану и погурамо своје државе да наметну казнене мере генералима и другим елитама те земље и истовремено уложе све напоре (и велика финансијска средства) у достављање хране милионима људи којима је она очајнички потребна.
Судан више не би смео бити окрутно занемарен.
Извор: TomDispatch
