Пише: Милан Р. Симић
За почетак, читалачки епилог. Ниједан наш мали и лични микрокосмос не представља оригиналан одраз света. Сви ти микрокосмоси, па и самих научника, јесу тек модели света који са нама нестају не би ли уступили места микрокосмосима долазећих генерација. А како је кључна тема романа Када престанемо да разумемо свет колико наша разумевања света могу бити промењена новим научним достигнућима, која су лишена сигурне предвидљивости, можемо храбро да кажемо да наука јесте једна врста завере против нашег света и да она, као осликавање нестабилности долазећег доба, незаустављиво квари наше људско радовање чистом постојању јер придодаје нашим поимањима стварности велики упитник. Тако је јер све мислимо, не мали број читалаца остаће окован мислима – посебно када овом роману придодамо и други рукопис генијалног Лабатута: прозно ремек-дело Манијак (Академска књига 2024) – да наука вероватно никада неће доказати постојање или непостојање Бога, али ће подмукло и сигурно довести својим достигнућима ову цивилизацију до свог краја. Чудно, али биће да је тако. Ако је Бог створио свет, ђаво је узвратио стварањем науке!
Зашто? У роману Када престанемо да разумемо свет Лабатут уводи личности из света науке и резултате њихових истраживања у физици, математици и хемији. Те проналаске судбински обележених личности студиозно нам је предочио да би нас сурово уверио како научна открића, што као да су преузета из самих космичких регистара, могу довести до неочекиваних последица. Његово постављано питање је шта значи бити човек у свету који се стално мења и у којем наше старе концепције нестају. Јер, последице од узрока никада се не одвајају, наука има позитивну, али и негативну страну. Разорна је та наизменична пулсација позитивне и негативне енергије. Прва страна је напредак, друга етичке дилеме као што је коришћење научних открића у војне сврхе што је савршено описано у првом поглављу, или како би сам аутор рекао: причи која покушава да не буде прича – Прузко плаветнило. Дубоко промишљен и провокативан роман садржи још једну причу коју покушава да не буде прича, есеј (који није хемијски чист), кратак роман и полубиграфски прозни комад: Шварцшилдов сингуларитет, Срце срца, Када престанемо да разумемо свет, Епилог. Ноћни баштован. Рукопис је интригантан, често поетски и метафоричан, комбинација фикције и документаризма. Лабатут користи богату документарну грађу која није тек само попис технолошког напретка већ основа на којој расте вишеслојна и вишезначна прича, кључ за дубље разумевање које, уз мноштво одговора из мноштва углова, готово прераста у свеобухватну слику света коју нам ваља растумачити.
У роману су приказана важна научна открића као што су теорија релативности, квантна механика и посебно достигнућа у области хемије. Лабатут истражује филозофске и етичке аспекте научних открића искључиво кроз призму људске судбине. Отуд овај роман није само мала историја науке, већ и филозофска разматрања о природи истине и знања.
Наука захтева напоран рад и безграничну посвећеност, научници се често суочавају са радом до граница физичке издржљивости што их неретко доводи до стреса, чак и озбиљнијих менталних криза. Велика пажња посвећена је њиховим личним и тешким психолошким драмама. Има их ретких који, заостали дубоким сазнањима, једноставно оставе те „опасне истине“ следбеницима, а они их чувају за себе као највеће тајне. Зар су та сазнања толико застрашујућа?
Лабатут је пажљиво изабрао велика научна достигнућа која су учинила крупне промене у разумевању света. Тако се упознајемо са историатом синтетичког пигмента пруског плаветнила. Фритз Хабер искористио га је за стварање ужасавајућег отрова који је касније коришћен у нацистичким логорима смрти. Живот Фритза Хабера је пун личних трагедија, али и славе. Кључни детаљи његовог живота су за посебан роман. Осуђен за ратне злочине, али и добитник Нобелове награде. Прогнан, али и спаситељ човечанства (азот, „црна кост“, решен глобални проблем ђубрива). Ту је и прича о Александру Гротендику, математичару кога су даноноћна истраживања одвела у мистични делиријум, готово до самог лудила. А Ајнштајн? Добијеће писмо са фронта, из рова, од пријатеља на самрти, Карла Шварцилда, астронома, физичара и математичара. Читање писма оставиће га без даха. У њему су била решења једначине релативитета и први наговештаји појма црне рупе. У роману, до танчина, описано је велико ривалство између оснивача квантне механике Ерwина Шредингера и утемељивача принципа неизвесности, Вернера Хајзенберга чији је приступ неодређености све врсте тестирања којима је био подвргнут издржао. Наравно, налазимо и слово о Нилсу Бору, важном физичару у развоју квантне механике. У уводу романа не заборављамо причицу о страдању Хермана Геринга, убиству легендарног Распућина коме „отров ни меци нису могли ништа“, али ни завршну о ноћном баштовану од кога сазнајемо чудесне податке о биљном животу. Још је много ликова у роману, у њему су и живописна сведочења пацијената у санаторијуму за туберкулозне, такође и усијана атмосфера са највећег одржаног научног Симпозијума на којем је учествовао до дана данашњег највећи број добитника Нобелове награде, о смрти у крупном плану – првој употреби гаса на фронту, о „непобедивим“ трупама „надрасе“ чији су војници у порцијама са храном добијали и редовно праћење таблете метамфетамин (Первитин), о патриотизму Јевреја у Првом светском рату – многи су одликовани, а шта су доживели у наредном? – шта је „срце срца“ (посебна и очаравајућа прича), све о Шварцилдовом радијусу, о једној од најзначајнијих хипотеза у оквиру бројева које је изнео јапански математичар Шиничи Мочизуки не трудећи се да је објашњава на научним скуповима. То су ти фантастични слојеви у роману. Ту је и Луис де Бројл, научник лепих манира, усмерава нам писац пажњу на све његове успоне и падове у научном раду.
Има доста и епизодних ликова, помиње се и Ниче, али како? По густим империјалистичким брковима какве је носио! Епизодисти, међу њима је и Наполеон, само појачавају читалачки утисак. Писац је изградио аутентичан и карактеристичан спој науке и књижевности, до сада невиђен у светској књижевности, и као такав, остаје тешко достижан сензибилитет за уобличавање прича из научног света који су покушаји у докучавању тајни Универзума.
Сви ликови су „одиграли“ савршено своје улоге у овој чудесној књизи којом чилеанска књижевност и Бењамин Лабатут – који на појединим местима савршено преплиће научне изворе и личне рефлексије – могу само да се поносе.
Текст је објављен у листу Данас, 8/9 март, 2025.
Извор: Akademskaknjiga
