Пише: Нина Савчић
Марко Мурат рођен је 30. децембра 1864. године у засеоку Дубрава у Луци Шипанској, на острву Шипан надомак Дубровника. Био је друго дете Кате и Пава Мурата. Имао је старијег брата Андру и три млађе сестре: Мару, Ану и Паве.
Паво је изучио обућарски занат и кад се одвајао од свог оца који је држао продавницу мешовите робе, на себе је преузео руковођење радњом. Међутим, како је трговина била опљачкана, сузио је избор производа на пиће и неке животне намирнице, али је свој обућарски позив уврстио у понуду.
Будући велики сликар и први пленериста, име је добио по мајчином оцу, Марку Пуленку, пољопривреднику и поморцу, чији су преци на Шипан дошли са величанственог острва Мљет. Поједини далеки његови рођаци били су велики трговци, понеки чак племићи. Много је полагано у тој породици на образовање, Катин старији брат био је писмен, а млађи, Вице, који ће одиграти важну улогу у Марковом одрастању и касније самом сликарском позиву, био је бискуп. Ипак, када је Кате пошла да учи да пише код неког учитеља, њен се отац побунио и дошао по њу па је са собом повео уз претње. „За жене је кућа, а не либро!“ тим је речима зауставио ћеркино образовање.
Као дете, Марко је био крхког здравља. Нажалост, тако је остало и касније током живота. Постоји анегдота коју је сам сликар причао. Наиме, када је био мали, многи су његовој мајци говорили да је рахитичан због непропорционално велике главе. Уплашена мајка повела је свог сина код доктора. Он је дете погледао и уз смех рекао како је то од велике памети.
„Биће ти велики човек“, тако је утешио уплашену Кате. Ово је имало утицаја на понашање Маркових родитеља према сину. Како је касније у својој аутобиографији Мурат писао, на његово су образовање родитељи јако полагали, те су докторове речи, вероватно, имале значајну улогу у томе.
Марко је од раног детињства истраживао уметничко поље. По зидовима је као дечак угљеном цртао ликове за које су његови другови и вршњаци погађали кога и шта представљају.
„Ове критике мојих ’умјетничких дјела’ бијаху најблагонаклоније што сам их доживио; без зависти, без прекривене тјесногрудости и уображености критичара у своју супериорност и свезнање!“, писао је сликар.
Основну школу, Марко је завршио у родном месту, а нижу гимназију у Дубровнику, код италијанских језуита. Током виших разреда гимназије, похађао је и часове цртања, а док је похађао задарску богословију његов му је ујак свештеник Вице омогућио да настави са цртањем код фрањевачког сликара Јосифа Росија. Образовање које је код њега стекао било је темељ његовог сликарског школовања, јер је према сликаревим речима, баш ту научио ствари које су му касније много користиле у раду.
Можда најзначајнији тренутак у Муратовом животу био је онај у ком је одлучио да неколико својих радова пошаље у загребачки лист „Виенац“. Један од тих радова („Сијело код Цвијете Зузорић“) био је објављен. Он је привукао пажњу познатом мецени, барону Људевиту Врањицанију, који је одлучио да Марку дарује стипендију за школовање на Академији у Минхену. Младић је, наравно, понуду прихватио и тако изабрао свој будући позив. Напустио је богословију и посветио се цртању и сликању које је одувек волео. На Академију ликовних уметности Мурат се уписао 31. октобра 1887. године.
Ранко Рајковић: Поимање сликарства у земљи сликара
Управо Минхен је био право место где је требало у другој половини 19. века учити сликарство. У том периоду овај град доживљава процват и прераста у образовни центар, а Максимилијан II, који је био краљ Баварске, на трон је дошао са обећањем да ће од Минхена начинити такав град да нико неће моћи да каже како је видео Немачку а да није био у том граду.
У Минхену се школовао велики број наших сликара и вајара. Ово је заиста био важан центар који је доносио новине и уметнике водио ка новим сликарским стиловима. Многи се сликари овде срећу са Курбеовим радом и уче о пленеризму који ће касније одвести у импресионизам. Такође, упознају се са сецесијом и симболизмом.
Марко је у прве три године добијао стипендију барона Врањицанија, а како би наставио школовање био је потребан нови мецена. То је био Велимир Тодоровић, ванбрачни син кнеза Михаила. Током студија, сликар се спријатељио и са Миленком Веснићем, студентом права а каснијим министром и дипломатом.
У прво време током студија, Мурат следи реализам својих професора. Међутим, убрзо открива свој прави стил. Био је то пленеризам, сликање у природи, пуно светлости, живота, боја. То је онај везивни елемент који спаја уметников сензибилитет и његово детињство, пределе острва, маслињаке, мајчину песму у пољу и широко велико море, све пејзаже које је носио у срцу окупане сунцем Јадрана. Слика „Цвети у Дубровнику“ из 1893. (године кад је напустио Минхен) на прави начин приказује сликарев стил. Ова је слика била на годишњој изложби минхенског краљевског салона.
Из Минхена, Мурат се враћа у Дубровник, али не задуго. Већ наредне године, он долази у Београд где бива постављен за наставника цртања у Првој мушкој гимназији управо залагањем Веснићевим, који је тад био министар просвете. Међутим, влада у којој је Веснић био министар пала је пре него што је Мурат стигао у Београд. Сликар је ипак ушао у наставу. Накратко јер му тај позив није одговарао. Без обзира на свој отказ у школи, Марко остаје у Београду и 1894. приређује своју прву самосталну изложбу у Грађанској касини.
Након још једног покушаја да предаје у гимназији, Мурат заједно са Ђорђем Јовановићем и Ристом Вукановићем оснива Уметничко-занатску школу у Београду и ту почиње да предаје. Ова ће школа прерасти у Академију ликовних уметности, а затим у Факултет примењених уметности. У Београду, Мурат остаје до почетка Првог светског рата.
Године 1920. Мурат постаје управник Надлештва за умјетност и споменике у Дубровнику.
На том месту остаје до пензије.
На великој изложби у Паризу 1900. године, поред дела осталих српских уметника (Паје Јовановића, Ђорђа Крстића, Леона Коена, Ристе Вукановића) била је представљена и слика „Долазак цара Душана у Дубровник“ Марка Мурата.
Ова је слика била примећена на самој изложби, а Мурат је добио титулу Витеза академије. Иако је првобитно ово платно са историјским мотивом требало да откупи Народни музеј, сликар је одлучио да слику поклони Александру Обреновићу.
Уметник је желео да се сваки пут када краљ поред слике прође сети Дубровника.
Слика је била на двору док је аустријске власти нису крајем Првог светског рата однеле. Дуго се није знало где је платно. Из Мађарске је 1922. слика враћена са оштећењима. Сам уметник је позван да слику поправи. Он је то учинио, али је љут због третмана који је слика имала, поред потписа дописао: „После инвазије варвара, рестаурирао аутор 1922.“ На платну је тај натпис стајао све до Другог светског рата када је пребојен од стране кустоса Народног музеја због страха од револта окупатора.
Године 1920. Мурат постаје дописни члан Српске краљевске академије, а 1940. прави члан Академије уметности.
У каснијим годинама, од сунцем окупаних предела које су карактерисале живе боје и пре свега светлост, Муратово сликарство постаје загаситије, а здравље му се, ионако нежно, погоршава, те се може рећи да у тим касним радовима, сликар не посматра само природу већ и самог себе.
С полетом је болестан и усамљени сликар прихватио позив 1940. да наредне године приреди ретроспективну изложбу у Павиљону „Цвијета Зузорић“. Нажалост, рат је у том подухвату сликара онемогућио.
Марко Мурат преминуо је у својој кући у Дубровнику 14. октобра 1944. године.
Извор: Нова Економија
