Piše: Milan Milošević
Эta ženщina bolьna,
Эta ženщina odna.
Muž v mogile, sыn v tюrьme,
Pomolitesь obo mne.1938.
Isaja Berlin, britanski filozof i prevodilac ruske literature, poreklom iz Rige, tada privremeno sekretar u britanskoj ambasadi u Moskvi je u jesen 1945. u Lenjingradu posetio Anu Ahmatovu i s njom dugo do kasno u noć razgovarao o poeziji, istoriji, o životu u opkoljenom gradu. U toku tog noćnog razgovora sa ulice je dopirala galama koju je on neko vreme ignorisao, ali vika je postajala sve glasnija. Reč “Isaija” se jasno čula.
“Otišao sam do prozora, pogledao napolje i video čoveka koga sam prepoznao kao Randolfa Čerčila. Stajao je usred velikog dvorišta uzvikujući moje ime. Izgledao je kao pijani diplomac. Nekoliko sekundi sam bio prikovan za pod. Onda sam se sabrao, promrmljao izvinjenje i pojurio niz stepenice; moja jedina misao je bila da ga sprečim da uđe u stan.”
U dvorištu je Randolf, sin Vinstona Čerčila, uz veseli pozdrav objasnio da je u Lenjingrad došao kao novinar Severnoameričkog novinskog udruženja, da je po dolasku u hotel Astorija njegov prvi impuls je bio da teglu kavijara koju je kupio gurne u frižider, ali pošto nije govorio ruski, a njegov prevodilac je nestao, neko je pomenuo da je Berlin u gradu.
Randolf je pretpostavio gde bi mogao da svrati i pokušao je da ga dozove derući se iz parka bivšeg Šeremetjevskog dvorca.
Isaja Berlin je telefonom pozvao Ahmatovu, izvinio se za incident i ona ga je pozvala da sledeće večeri nastave razgovor…
Negde oko tri sata ujutru pridružio im se Anin sin Lav Gumiljov, koji je ponudio Berlinu tanjir kuvanog krompira. Bilo je to sve što su imali.
Ana je čitala delove Rekvijema, a kada ju je Berlin pitao može li da ih prepiše, odgovorila je: “Nema potrebe. Moja zbirka pesama trebalo bi da izađe sledećeg februara; probni otisci su već završeni; poslaću vam primerak u Oksford”.
“Partija je, kao što znamo, odlučila drugačije”, piše Berlin.
Neki publicisti pišu da je Staljin navodno tih dana sebi u bradu promrmljao: “Znači, naša monahinja sada prima vizite stranih špijuna”.
“KO JE ORGANIZOVAO VSTAVANIE?”
Nekoliko meseci kasnije, 22. februara 1946, američki diplomata Džordž F. Kenan je na pitanje Vašingtona šta hoće Rusi, poslao iz Moskve čuveni “dugi telegram” od 8.000 reči, izuzetno obiman za tadašnje standarde.
Sovjetsku vlast je opisao kao ideološki motivisanu i trajno sumnjičavu prema Zapadu: “Sovjetska moć je nepropusna za logiku razuma, ali veoma osetljiva na logiku sile…”
Iz tog viđenja proistekla je strategija obuzdavanja, koja će u naredne četiri decenije oblikovati globalnu konfrontaciju dva bloka – zapadnog i sovjetskog – u ideologiji, politici, ekonomiji i bezbednosti i kulturi.
U govoru u Fultonu 5. marta 1946. britanski državnik Vinston Čerčil upozorio je da se “od Štetina na Baltiku do Trsta na Jadranu spustila gvozdena zavesa…”
A početkom aprila 1946. u Sali sa stubovima Doma sovjeta (Kolonnый zal Doma Soюzov), pesnikinja Srebrnog veka nastupa na književnoj večeri moskovskih i lenjingradskih pesnika.
Vitalij Jakovljevič Vilenkin, istoričar pozorišta u knjizi U sto prvom ogledalu posvećenoj Ani Ahmatovoj, ovako opisuje atmosferu:
“Kakva je to proslava bila, kakva nezaboravna, svetla proslava ruske poezije! Koliko se vojne i studentske omladine okupilo tamo te večeri, kakva slavna lica su sevnula, kako su svi ulazi u salu bili puni, kako su horske klupe i lože pucale od priliva ove gomile mladića i devojaka sa blistavim očima i rumenim obrazima. Kakvim je jedinstvom disala ova sala, njen hor je podsticao Pasternaka na reči koje je stalno zaboravljao u svom uzbuđenju, moleći Ahmatovu za još, još, još pesama iz ratnih godina, pesama o Lenjingradu, pesama o ljubavi”.
Publika je aplaudirala stojeći. Pesnik Ilja Erenburg u memoarima beleži: “Početkom aprila, u Sali stubova održano je veliko veče lenjingradskih pesnika. Ana Ahmatova je, između ostalog, čitala svoje pesme. Dočekana je sa oduševljenjem. Dva dana kasnije, Ana Andrejevna me je posetila i kada sam pomenuo veče, odmahnula je glavom: ‘Meni se ovo ne sviđa… I što je najvažnije, nama se ovo ne sviđa…’”
A prema pisanju petrogradskog lista “Argumenti i fakti”, Josif Staljin je pitao:
“Ko je organizovao vstavanie?”
“BLUDNICA I MONAHINJA…”
U avgustu 1946, sovjetski ideolog Andrej Ždanov, sekretar CK SKP SSSR (b) s fokusom na ideologiju, pokrenuo je kampanju protiv “buržoaskog formalizma” u kulturi. Kao prve mete izabrao je pisca i satiričara Mihaila Zoščenka, koga je nazvao “huljom bez načela i savesti” i Anu Ahmatovu, koju je nazvao “ili monahinjom ili bludnicom, ili bolje rečeno bludnicom i monahinjom, kod koje je budoar pomešan sa molitvom”:
“Poezija Ahmatove je potpuno udaljena od naroda. To je poezija deset hiljada osuđenih na propast pripadnika gornjeg sloja starog ruskog plemstva, koji nisu imali drugog izbora nego da uzdahnu za ‘dobrim starim vremenima’.”
A po Ždanovu, “u nepovratnu prošlost su propali ostaci plemićke kulture: dvorišta iz vremena Katarine Velike, sa svojim vekovnim lipovim alejama, fontanama, statuama i kamenim lukovima, staklenicima, ljubavnim paviljonima i pocepanim grbovima na kapijama, Carsko Selo; železnička stanica u Pavlovsku…”
Ždanov je potom zagrmeo da je objavljivanje dela Ane Ahmatove u lenjingradskim časopisima “Zvezda” i “Lenjingrad” “iznenađujuće i neprirodno, kao da neko sada ponovo objavljuje dela onih koje su naše progresivne javne i književne elite uvek smatrale predstavnicima reakcionarnog mračnjaštva i otpadništva (mrakobesiя i renegatstva) u politici i umetnosti”.
Tim rečima je “otpisao” čitav ruski Srebrni vek: Merežkovskog, Vjačeslava Ivanova, Mihaila Kuzmina, Andreja Belog, Zinaidu Gipijus…
Pozvao se na izjavu Maksima Gorkog koji je u jednom od prethodnih estetsko-ideoloških sukoba rekao da decenija 1907–1917. zaslužuje da se nazove “najsramnijom i najnesposobnijom decenijom u istoriji ruske inteligencije, kada se, nakon Revolucije 1905. godine, značajan deo inteligencije okrenuo od revolucije, skliznuo u močvaru reakcionarnog misticizma i pornografije”.
U dekretu Centralnog komiteta Svesavezne komunističke partije (boljševika) iz 1946, kojim su oštro kritikovani časopisi “Zvezda” i “Lenjingrad”, Ana Ahmatova je nazvana “tipičnim predstavnikom prazne, bezidejne poezije, strane našem narodu, koja ne uspeva drži korak sa svojim narodom nego širi pesimizam, buržoasko-aristokratski estetizam i dekadenciju…”
ZAŠTO TENKOVIMA PREKO GRUDI BOLESNE STARICE?
Anina bliska prijateljica, glumica Faina Ranevskaja u svojim memoarima beleži da Ana Ahmatova iskreno nije mogla da razume zašto ju je snašla ova kazna:
“Recite mi zašto je moja velika zemlja, koja je proterala Hitlera i svu njegovu vojnu opremu, morala da pretera sve svoje tenkove preko grudi jedne bolesne starice?”
Takve ofanzive u ideološko-estetskoj sferi su nailazile u više talasa: obračun s formalizmom 1926-28, dogmatizovanje socrealizma 1934, velika čistka 1938… Ali zašto je u leto 1946, u godini posleratnog buđenja nade, sovjetsko rukovodstvo započelo tu kampanju?
Jedan od odgovora ukazuje da je uzrok Hladni rat, koji je upravo počinjao. Na prvom sastanku Kominforma, Georgij Maljenkov, visoki funkcioner koji je tada podržavao ždanovštinu, izjavio je da je to “energična borba” protiv “bolesti robovanja svemu onome što je strano, čime su “zaraženi neki nepostojani slojevi intelektualaca” koji su, po njegovim rečima, “lak plen špijunaže”.
Italijanski istoričar i publicista Đuzepe Bofa, koji je bio i član CK KP Italije, u knjizi Istorija Sovjetskog Saveza, koja je 1976. bila bestseler u Italiji, objašnjava da Hladni rat nije bio jedni pokretač te kampanje, već da je sovjetsko rukovodstvo strah ovalo od nove snage intelektualnog života koja se rodila tokom rata: “Pošto su bile blokirane u političkom smeru, nejasne posleratne težnje za obnovom mogle su da se iskažu u kulturnoj delatnosti, pogotovu posle novog razumevanja koje se stvorilo između inteligencije i naroda u vreme rata. To ne znači da je u krugovima sovjetske kulture postojalo bilo kakvo opoziciono kretanje. Postojala je pre jedna nova snaga sada kada se moglo dublje razmišljati o dramatičnim ljudskim i političkim zbivanjima koja tek što su bila prošla”.
Kampanja se ubrzo proširila na književnost, film, pozorište, muziku, kulturne manifestacije koje su u SSSR-u 1946. bile najdostupnije široj narodnoj publici, na filozofiju i društvene nauke. U svakoj epizodi polazilo se od prividno drugostepenih pojava. Na udaru su se našla i velika imena poput Dmitrija Šostakoviča, Sergeja Prokofjeva ili Sergeja Ajzenštajna.
Sergej Ajzenštajn je, na primer, napadnut zato što je “pokazao neznanje” na polju istorije u drugom delu svog slavnog filma o Ivanu Groznom. Predstavio je cara kao jednu vrstu Hamleta mada je, po sudu tadašnjih ideologa, u pitanju bio “čovek jake volje i karaktera”, a “opričniki”, njegova zloglasna oružana straža, predstavljeni su kao “banda izopačenih”, umesto da se prikažu kao “progresivne snage”, kako ih je opisivala “Pravda” 11. septembra 1946.
Bofa kaže da je Staljin bio lično zainteresovan za uzdizanje istorijskog lika Ivana IV.
Narednog leta napad se premestio na “filozofski front” (ova vojna terminologija, piše Bofa, bliska Staljinovim običajima, nije nikada u toku kampanje napuštana).
Nešto docnije se pokazalo da optužbe upućene filozofima važe i za ekonomiste: bilo je obuhvaćeno, dakle, celo polje društvenih nauka, utoliko više što je neposrednije vezano za ideologiju.
Nosilac te oštre kampanja bio je Ždanov, sve do svoje smrti u leto 1948, ali, konstatuje Bofa, pravi tvorac te kampanje opisivane etiketom “ždanovizam” bio je Staljin. Ždanov je samo dodao mudrijaštvo, prostotu i jezičko siledžijstvo. Njegovi govori nisu nikada bili lično delo: u najegzemplarnijim slučajevima bivali su potvrđeni zvaničnim partijskim “postanovlenijima”.
VEGETARIJANSKE GODINE
Posledice su bile teške i dalekosežne. Ana Ahmatova je isključena iz Saveza pisaca, njena kartica za snabdevanje je poništena, a njene knjige su uklonjene iz biblioteka.
Anin sin Lav Gumiljov je ubrzo ponovo uhapšen, ovog puta u moskovskom zatvoru Lefortovo. U jednom od svojih članaka Lav Nikolajevič o tome kaže: “Nije podignuta nikakva prava optužba protiv mene i nije postojala ni u početku. Bio sam štedljivo tučen, ali se batina sećam. Napisali su mi još jednu desetogodišnju kaznu i poslali me u logor u Karagandi”.
Njen bivši muž Punjin ponovo je uhapšen 1949, umro je u logoru 1953. godine.
Tokom istrage Ana Ahmatova je ponovo pisala pisma Staljinu i Vorošilovu. Prvi primalac nije odgovorio, dok je drugi poslao pismo tužilaštvu, koje je odgovorilo da “odbija zahtev”.
Povodom Staljinovog 70. rođendana, 21. decembra 1949. u magazinu “Ogonjok” objavljena je poema Ane Ahmatove U slavu mira u koju su uvrštene i pesme u kojima Vođa orlovskim očima vidi sa visina Kremlja kako je bujno okupana zracima preobražena zemlja… i čuje se glas zahvalnog naroda: “Došli smo da kažemo: gde je Staljin, tamo je sloboda, mir i veličina zemlje!”
Respekt prema vođi u Otadžbinskom ratu i teško plaćenom miru na stranu – u okolnostima u kojima se našla 1949. verovatno joj nije bilo lako da to napiše. Kažu da je dosije o slučaju Ahmatove sadržao 900 stranica dostava, snimljenih razgovora i najčešće iznuđenih izjava protiv nje u raznim saslušanjima.
U “vegetarijanskim godinama”, kako ih je nazvala, kada joj je bilo praktično zabranjeno objavljivanje, Ana Ahmatova je napisala značajne eseje o Aleksandru Puškinu i Fjodoru Dostojevskom. Prevodila je dela Viktora Igoa, Rabindranata Tagora, Đakoma Leopardija i drugih autora.
Između ostalog, prevela je i južnoslovensku narodnu tragičnu baladu Hasanaginica koja je:
Beloй grudью na zemlю upala
I rasstalasь so svoeй dušoю
Ot pečali po svoim sirotam.
U njenom prevodu balade Smrt Omera i Merime originalu je dopevana strofa u kojoj iz grobova nesrećnih ljubavnika, koji su završili tragično, izrasta bor što je obavio hrast visok kao svilena nit smilje.
Sosenka obvila dub vыsokiй,
Kak bessmertnik šelkovaя nitka…
(Bor je na ruskom sosenka – imenica ženskog roda)
I jedna i druga balada su i ranije prevođene na ruski jezik, još od Puškinovog prevoda prvih 26 stihova Hasanaginice iz 1835. Može se, bez ogrešenja, pretpostaviti zašto je odlučila da ponovo prevede te tragične balade.
Godine 1951, kada se prašina slegla, vraćena je u Savez pisaca na predlog njegovog predsednika Aleksandra Fadejeva. Njena poezija, proza i studije o Puškinu prevođene su na mnoge jezike. U maju 1955. godine, Književni fond je beskućnici Ahmatovoj (bila je iseljena iz Punjinovog stana nakon njegovog hapšenja) dodelio daču od dve prostorije u književnom selu Komarovo blizu Lenjingrada.
Lav Gumiljov je pušten na slobodu 1956. Nakon puštanja iz zatvora, izbačen je iz Instituta za orijentalistiku uz karakteristiku u kojoj je navedeno da je arogantan i povučen i da se ne bavi javnim radom, pa se zaposlio u biblioteci psihijatrijske bolnice u petrogradskom Bulevaru peta linija Vasiljevskog ostrva. Pošto je odradio potrebno vreme, dobio je normalnu karakternu preporuku i predao disertaciju univerzitetu. Od 16 glasova u akademskom veću, 15 je bilo “za” i jedan “protiv”. Stekao je ugled kao istoričar.
REKVIJEM U “TAMIZDATU”
Ana Ahmatova se 1957. vratila pesmi Rekvijem, na kojoj je počela da radi 1930-ih, a čije delove su Ana i prijatelji pamtili i čuvali u sećanju, ili tu i tamo objavljivali u “samizdatu”.
Jednog trenutka na magnetofonskoj traci je zabeleženo njeno čitanja poeme.
Godine 1963. Rekvijem je u celosti prvi put objavljen u “tamizdatu”. U tiražu oko 500 primeraka Rekvijem je 27. novembra 1963. objavilo Društvo ruskih pisaca u inostranstvu (Tovariщestvo Zarubežnыh Pisateleй) sa sedištem u Minhenu. To udruženje je objavljivalo dela ruskih autora Borisa Zajceva, Ivana Bunjina, Ivana Šmeljova, Ninu Berberovu…
Rekvijem je objavljen nakon što je prvi put objavljen roman Borisa Pasternaka Doktor Živago u Italiji 1957. Dela Aleksandra Solženjicina, poput Jednog dana u životu Ivana Denisoviča, počela su da se objavljuju u SSSR-u 1962. godine, ali su mnoga njegova dela dugo bila zabranjena.
Prema nekim tvrdnjama, tekst Ahmatove je stigao u Minhen zahvaljujući emigrantskom kritičaru i profesoru na Berkliju Glebu Struveu, koji ga je navodno primio prekucanog iz Moskve diplomatskom poštom, uz belešku da je rukopis bio faktički autorizovan, pošto je ponuđen časopisu “Nova misao” u Moskvi. Ahmatova inače nije želela javnu vezu s emigracijom. Izgleda da je “mašinopis” teksta stizao i drugim kanalima.
Delove Rekvijema je objavio i list “Ruska misao”, čiji je zvanični sponzor, počev od 1947, bio Stejt department. Pod vođstvom glavne urednice Zinaide Šahovske, “Ruska misao” je od 1968. objavljivala radove disidenata.
Posle 1963. Rekvijem su štampali mnogi poznati izdavači: Posev u Frankfurtu i Éditions de Minuit u Parizu. U SSSR-u poemu su u vreme Gorbačovljeve perestrojke 1987. objavili časopisi “Oktobar” i “Neva”.
Aninom sinu Lavu Gumiljovu poema se nije dopala. Josif Brodski, pozivajući se na ruskog emigranta, novinara Solomona Volkova, autora biografije Šostakoviča, tvrdio je da je Gumiljov rekao svojoj majci nešto poput: “Bilo bi ti još bolje da sam umro u logoru. Rekvijem je napisan u znak sećanja na mrtve, ali ja sam ostao živ”.
Na podsećanje da je ona stajala u redu pred zatvorom Kresti u Lenjingradu, on je odgovarao – a я sidel. Robijao.
Nakon što je rehabilitovan u maju 1956. godine (rehabilitovan je samo za slučaj iz 1949, a tek 1975. za slučaj iz 1938), govorio je: “Do voйnы sidel za papu, a posle voйnы – za mamu”.
Zamerao je majci što nije opet izmolila njegovo oslobađanje. Iz tog ili iz nekih drugih razloga prekinuo je vezu s njom.
U situacijama kroz koje su prolazili, kako je pevao Vladimir Visocki, užas režet duši napopolam….
Miloš Crnjanski specijalno za NIN 1964: Odakle počinju imena srpskih reka i planina
“KAKVU BIOGRAFIJU PIŠU NAŠEM RIĐEM!”
Godine 1955, kada su posle Staljinove smrti pesme Ane Ahmatove ponovo počele da se pojavljuju u štampi, Književni fond joj je obezbedio malu kuću u Komarovu, u ulici Osipenko broj 3, koju je nazvala “Kabina”.
Dača je postala cilj hodočašća pesnika i intelektualaca. Posećivali su je Dmitrij Lihačov, Lidija Čukovskaja, Faina Ranevskaja, Natan Altman, Aleksandar Prokofjev, Dmitrij Šostakovič i mladi pesnici, nazvani “siročići Ane Ahmatove”, a oni su sebe nazivali “magičnim horom”: Anatolij Najman, Jevgenij Rejn, Dmitrij Bobišev i Josif Brodski. Ostala je zapisana izjava Ane Ahmatove tokom suđenja Brodskom za tuneяdstvo, parazitizam: “Kakvu biografiju pišu našem riđem!”
Godinu dana pre smrti, Ana Ahmatova je odlučila da sastavi testament, ali se, kako se sećao Josif Brodski, tokom formalnosti kod notara nije osećala dobro i tužno je rekla: “O kakvom nasleđu možemo da govorimo? Uzmi Modijev crtež pod ruku i idi!”
Na Siciliji, na ceremoniji predaje nagrade Etne-Taormine, u zamku Ursino, u Kataniji, Anu Ahmatovu su uveli povisokim, strmim stepenicama malo prerano (do kraja boravka bojala se tih stepenica) i posadili je za dugi sto na podijumu… Ahmatova je bila u crnoj svilenoj haljini sa prebačenim belim čipkanim šalom, verovatno iz starih vremena. To veče je bila nasmešena, pokorena ovom stihijskom pesničkom počašću – ljubazna. Na svečanosti nagrade Etna-Taormina, pesnici iz raznih zemalja i različitih estetskih usmerenja čitali su ili govorili napamet svoje stihove u čast Ane Ahmatove – među njima italijanski pesnik Đuzepe Ungareti, španski dramski pisac i pesnik Rafael Alberti, italijanski nobelovac Salvatore Kvazimodo, urednik ruskog časopisa “Novij mir” Aleksandar Tvardovski i drugi.
Kada je iza njenih leđa stao mlad Irac da odrecituje svoju pesmu, Ahmatova je zabacila glavu unatrag praveći se da želi da ga pogleda iz obrnutog položaja. Baš da ga pogleda, ne samo da ga čuje. Irac je pocrveneo. Bio je to gest vladarke koja je dobro raspoložena. Poljskom pesniku Kažimježu Bandisu, autoru proslavljenih Pisama gospođi Z, koji je 1966. izveštavao za varšavsku “Politiku” učinilo se kao da ona pripada osamnaestom veku.
Godine 1965. dodeljen joj je i počasni doktorat Univerziteta u Oksfordu.
Autorka knjige Ana Ahmatova: Pesnikinja i prorok, Roberta Rider, koja proučava odnos između ruske kulture i njenog društvenog i političkog konteksta, pokazuje kako je Ana Ahmatova u početku, kao mlada pesnikinja, pisala dirljive ljubavne pesme koje izražavaju radost prvog susreta, a kasnije i bol slomljenog srca; a kako je represivni staljinistički period počeo da uništava samu strukturu društva, ona nikada nije izražavala samosažaljenje; umesto toga, počela je da piše pesme poput onih u ciklusu Rekvijem u kojima je lični bol i tragedije svoje nacije pretvorila u besmrtne stihove.
Kada su je 10. marta 1966. godine, nakon opela u crkvi Svetog Nikole, sahranjivali na groblju u Komarovu, pesniku Jevgeniju Rejnu, jednom od “pesničkih siročadi Ahmatove” se činilo da zvuci smrznute zemlje koja pada na kovčeg obeležavaju da Ana Ahmatova sa sobom odnosi čitav pesnički Srebrni vek.
Izvor: Vreme
