Piše: Brendan Grili
Preveo: Miloš M. Milojević
Rat protiv Irana promenio je valutnu računicu zalivskih izvoznika energije; ali globalna uloga dolara zavisi od mnogo čega drugog osim u kojoj se valuti iskazuje cena nafte
U leto 1969. godine objavljeno je prvo izdanje Juromanija. Magazin je proširivao opseg tema kojima se bavio tokom vremena, ali je tokom prvih nekoliko godina bio usredsređen isključivo na devize i obveznice kojima se trgovalo u londonskom Sitiju. Uredniku, Kristoferu Fildsu, falila je jedna strana za zaključenje izdanja kada je došao u štampariju, tako da je smesta napisao satirični članak za poslednju stranu – tobožnje pismo koje je svojima kući poslao Amerikanac Herbi, poslat u London da se otvori kancelarija Poslednje nacionalne banke But Hila. Ovo je postala redovna rubrika.
Herbi je voleo svoju mamu i mrzeo je mlaki džin. Pisao je kao tihi Amerikanac, preterano moćna lujka sa malo obzira, ljubazan ali nevešt da bilo šta pronađe na karti kada napusti Sjedinjene Države. I u februaru 1973. godine kasno je pristigao u svoju kancelariju u Murgejtu da bi otkrio kako nervira lokalne menjače i trgovce obveznicama. Zanemario je njihove nove najvažnije mušterije: Arape, i, kako je siroti Herbi napisao, ljude iz Libire[i]
Nafta je koštala 3,6 dolara po barelu početkom 1973. godine. U leto cena je skočila na otprilike 4,3 dolara. Na stranicama Juromanija te godine se naslućivalo da postoji novi izvor bogatstva, i da to bogatstvo mora da se uputi na neko mesto, a to mesto mogao bi upravo biti londonski Siti. U septembru te godine časopis je odbacio svaku pretenziju na suptilnost i jednostavno je upitao Šta će Arapi raditi sa svojim parama?
Jomkipurski rat u oktobru i embargo koji je nakon njega usledio pomakao je cenu nafte na preko 10 dolara po barelu početkom naredne, 1974. godine. Sada obeležavamo ovaj embargo kao početak onoga što sada nazivamo petrodolarom. U početku, reč „petrodolar“ jednostavno je označavala poplavu kapitala od prodaje nafte. Mnoge države sa rezervama nafte nisu imale dovoljne velike domaće ekonomije u kojima bi se ovaj novac mogao investirati te su se petrodolari kretali naokolo po svetskom ekonomiji tragajući za povratom. Sagledavani su kao destabilišući, možda i kao destruktivni činilac.
Kada su zapadne i posebno američke diplomate pristizale u Kuvajt i Saudijsku Arabiju početkom sedamdesetih godina 20. veka, reč „petrodolar“ počela je da označava konkretniji politički dogovor. Saudijci će iskazivati cenu svoje nafte u dolarima i usmeravaće svoje dolarske profite natrag u obveznice američkog Ministarstva finansija. Zauzvrat, Amerikanci će im garantovati bezbednost i stabilnost. Američki dolar ploviće povrh američke flote.
Deluje da bi taj dogovor sada mogao da se nađe u opasnosti. Deluje da SAD nisu kadre da pobede, okončaju ili čak artikulišu svrhu vođenja rata protiv Irana. Količina crpljene nafte opala je u Saudijskoj Arabiji, i doživela je kolaps u Kuvajtu, Iraku i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Iran prodaje najveći deo svoje nafte Kini, primajući zauzvrat ne dolare, već juane. I Indija sada možda plaća za iransku naftu u juanima. Ovoga meseca, brodovi koji su prošli kroz Ormuski moreuz plaćali su naknadu u bitkoinima.
Američka flota više ne garantuje slobodan protok nafte iz Persijskog zaliva. Stanje oko pregovora o moreuzu menja se iz časa u čas, ali barem tokom dobrog dela aprila američka flota je u stvari zaustavljala ovaj protok. Kada je posredi petrodolar dogovor više ne važi, te nije naročito teško zamisliti da mu je došao kraj: američki dolar više ne plovi uz grupe okupljene oko nosača aviona.
Postoji nekoliko različitih pripovesti koje pripovedamo sebi samima o tome zbog čega je dolar toliko moćan. Većina njih počinje pretpostavkom o monetarnoj suverenosti. Ukoliko je država moćna, onda je i njen novac moćan. Ekonomista Robert Mundel napisao je da su moćne valute deca imperija sa ogromnim, stabilnim domaćim tržištem, premreženim do najudaljenijih krajeva neumornim trgovcima. Ideja o petrodolaru ukorenjena je u ovoj pripovesti o valuti i imperiji – SAD projektuju moć i osiguravaju stabilnost a oni koji uživaju u toj stabilnosti prihvataju dolar.
Da bi se, međutim, verovalo u ove pripovesti, potrebno je verovati da moćan novac počinje odlukama moćnih suverena. Vašington di-si stvara svoj novac, onda se Rijad, Kuvajt siti i Doha sa njim saglašavaju. Ali jedna od najmoćnijih stvari u vezi sa dolarom jeste upravo način na koji je američka federalna vlada odustala od kontrole nad njime. Banke širom sveta stvaraju svoje sopstvene dolare, na sopstvenim bilansima stanja, uz prećutnu saglasnost američkih Federalnih rezervi i federalne vlade ali izvan njihovog regulatornog opsega.
Upravo je gipkost učinila dolar svetskom projektom tokom prethodna pola veka. U pripovesti o petrodolaru zamenjena su mesta uzroka i posledice. Proizvođači nafte iskazivali su cene barela i svoje profite u dolarima tokom sedamdesetih godina zbog toga što je infrastruktura globalnog dolarskog bankarstva, ono što danas nazivamo evrodolarskim sistemom, već bila postavljena – ne u Njujorku nego u Londonu.
Već u leto 1973. godine, Herbijevi trgovci obveznicama i menjači deviza brinuli su o udelu biznisa iz Saudijske Arabije, Kuvajta i Libije iz istog razloga zbog koga se Herbi uopšte obreo u Londonu. Sistem evrodolara već je bio postavljen, spreman da apsorbuje nove profite koji su pristizali iz novih naftnih bušotina. Mnogo toga zavisi od toga da li je Ormuski moreuz otvoren ili zatvoren, ali teško da je to i dominacija dolara. Svetski dolar ne počiva na brodovima ili petrodolarima. Počiva na bankarima i evrodolarima.
Dominaciju dolara je teško izmeriti, i najuočljiviji indikatori nisu nužno i najvažniji. Svakog tromesečja Međunarodni monetarni fond objavljuje strukturu deviznih rezervi centralnih banaka po valutama – šta države drže u rezervama da bi poduprle svoje sopstvene valute. Udeo dolara u deviznim rezervama je opao tokom prethodne decenije, sa šezdeset pet na pedeset sedam odsto.
Ukoliko mislimo da je dominacija jedne valute odluka koju donose suverene države, onda je sastav rezervi alarmantan podatak – dolarski denominovana imovina poput obveznica Ministarstva finansija (Treasuries) nije onoliko važna koliko je ranije bila. Rad njujorškog ogranka Federalnih rezervi upućuje da ovaj zbirni broj može da navede na pogrešan zaključak, te da je opadanje povezano sa specifičnim okolnostima, poput ruskog pomicanja od dolara.
Rezerve nisu jedini način da se izmeri moć dolara. Sve donedavno, ekonomisti su pretpostavljali da će izvoznici iskazivati svoja potraživanja ili u sopstvenoj valuti ili u valuti zemlje u koju isporučuju robu. Tokom prethodne decenije, međutim, rad nekoliko ekonomista, među kojima se ističu Gita Gopinat (Gita Gopinath) sa Harvarda, opisali su „dominantnu valutnu paradigmu“. Kako bi izbegli valutne rizike izvoznici su iskazivali svoja potraživanja u dominantnoj valuti – najčešće u evrima ili dolarima.
Podatke o iskazanim cenama je teže prikupiti nego podatke o rezervama centralnih banaka, ali podaci kojima raspolažemo, oni za 2022. godinu, prema navodima Gopitan i drugih istraživača, ukazuju da je skoro četvrtina svetske trgovine iskazana u dolarima. Procena Atlantskom saveta navodi i veći udeo, više od pedeset odsto.
Ovaj udeo je zabeležen iako je svega jedna desetina te trgovine usmerena prema SAD. Dolarske fakture ne počivaju na diplomatiji: potiču od trgovaca koji donose sopstvene, privatne odluke.
Ove odluke, međutim, počivaju na onim oblicima dominacije dolara koje je još teže premeriti. Banke izvan SAD obeležavaju svoje račune kreditima iskazanim u dolarima, stvarajući ogroman fond dolarskih depozita koji održavaju likvidnost dolarske trgovine i finansijskih operacija. Ukoliko pretpostavimo da valuta može biti samo suverena, da je stvara država u okvirima sopstvenih granica, onda je ove dolare teže videti.
Ali nije vam potrebno dopuštenje američkog Ministarstva finansija pa čak ni Federalnih rezervi da biste stvorili dolar. Bilo koja banka bilo gde može da doda pasivu svom bilansu stanja i da je nazove dolarima. Banke u stvari to rade u obimu koji bi se mogao uporediti sa onim što čine domaće banke u samim Sjedinjenim Državama. Prema podacima koje je prikupila Banka za međunarodna poravnjanja, otprilike ima četrnaest hiljada milijardi zagraničnih dolara – evrodolara – koji se pišu kao pasiva banaka izvan SAD. U zemlji, zajedno Federalne rezerve i komercijalne banke zvanično drže devetnaest hiljada milijardi dolara.
Ukratko: oko 40 odsto svih dolara stvara se izvan SAD. Nijedna valuta ne uživa ništa nalik toj privilegiji. Teško je dati podatke za juan, ali postoji svega tri hiljade milijardi zagraničnih evra, najbližeg suparnika dolara. I za razliku od udela dolarskih rezervi u ukupnim stranim rezervama koje drže centralne banke, količina zagraničnih dolara ne opada – već raste.
Zagranični dolari su bili ono što je Herbija pokrenulo da iz But Hila dođe u London. Dosta pre naftnog embarga 1973. godine, bankari su u londonskom Sitiju već gradili sofisticiran, gipak sistem da zarađuju na dolarima izvan SAD. To je bio evrodolarski sistem. On ne pokazuje nikakve naznake sunovrata. Ne zavisi od odluka koje se donose u Teheranu, ili čak od onih koje se donose u Rijadu.
Kada je otpočeo da se razvija polovinom dvadesetog veka sistem evrodolara bilo je teško razumeti, i to ne samo prostodušnom Herbiju iz But Hila. Da bi se nešto prodalo Amerikancu, nemačka kompanija je isplaćivana polaganjem dolarskog depozita u američkoj komercijalnoj banci. U teoriji, kompanija bi onda otpočela proces preko Bundesbanke koja bi na kraju prenela ove depozite američkom Ministarstvu finansija, za zlato.
Ali to nije ono što se zapravo dešavalo. Tokom pedesetih godina 20. veka, banke u Ujedinjenom Kraljevstvu su otpočele da trguju pristupom depozitima u Americi. Evropske kompanije, porivene u dolarske depozite u američkim bankama, jednostavno su ih prodavale na likvidnom tržištu u Londonu. Bila je to trijumfalna pobeda prakse nad teorijom. Pol Ajnzig (Paul Einzig) redovni priložnik članaka u Fajnenšel tajmsu opisao je evrdolare kao „zapanjujući pakt o ćutnji“. Bankari iz Sitija molili su ga da ne piše o onome što rade, kako bi predupredili da neko važan ne sazna za ono što rade.
Kasnije, 1960. godine, ekonomista Federalnih rezervi vratio se iz Londona opisujući duboko svetsko tržište potraživanja dolarskih depozita. Holandske, švajcarske, skandinavske i nemačke banke bile su najaktivniji prodavci ovih potraživanja, dok su evropske kompanije i strani podizvođači američkih kompaniji takođe učestvovali na ovom tržištu – kao i snabdevači naftom sa Bliskog istoka. Ekonomista federalnih rezervi nazvao je ova potraživanja „kontinentalnim dolarima“ ali izveštavao je da ih neki ljudi iz Sitija već zovu onako kako se ona i danas nazivaju: evrodolarima.
Tokom naredne decenije, ovo tržište počelo je da pridodaje nove instrumente. Godine 1963, banke u Londonu izdale su 164 miliona dolara vredne evroobveznice – obveznice izdate u inostranstvu a denominirane u dolarima. Deceniju kasnije količina tih obveznica porasla je na tri milijarde dolara. Banke u Londonu počele su takođe da daju zajmove u evrodlarima – proizvodeći nove dolare. Tada se raspravljalo o tome da li je tako nešto uopšte moguće, ali je 1969. godine, Milton Fridman objavio neka osnovne proračune kojima je pokazao da je veličina dolarskog tržišta u Sitiju već bila ogromna. Te količine dolara jednostavno više nisu mogla biti samo potraživanja na postojeće američke dolare u Londonu. Bilo je nužno da postoje i novi dolari.
Memorandum Banke za međunarodna poravnanja iz 1971. godine saglasio se sa ovim proračunom. Godine 1964. ukupno je bilo 9 milijardi evrodolarskih zajmova – novih zagraničnih dolara. Do 1970. taj iznos je porastao na 41,5 milijardi. To je bio sistem u okviru kojeg su delovali Herbi i njegovi lokalni trgovci obveznicama i stranom valutom: gipak, inovativan i ekspanzivan.
Evrodolari su bili zgodni političarima u SAD, zato što su odlagali vraćanje depozita američkih banaka u Fort Noks. I bili su zgodni evropskim političarima, zato što su zadržavali profite ostvarene u Americi i time onemogućili da izazivaju inflatorni pritisak kod kuće. Već je bilo jasno zašta su evrodolari dobri: prikupljanje bogatstva.
Već u decembru 1973. godine mogli su se videti dokazi pomame novih dogovora u evrodolarima za izgradnju nove naftne infrastrukture: dvesta miliona dolara za Pertaminu, indonežansku državnu naftnu kompaniju; dvanaest miliona konzorcijumu za transport nafte; trideset pet miliona za Omanski sultanat; Herbi je pisao kući u But Hil da je odštampao previše božićnih čestitki sa natpisom Neka vas namuči previše uspeha i razmatrao je da neke od njih proda investitorima koji su pristizali sa Bliskog istoka.
Do februara 1974. godine većina magazina bila je posvećena pitanju naftnog bogatstva. Vrednost dolara je porasla, s obzirom daje Amerika manje bila pogođena cenom nafte nego što su to bili drugi veliki uvoznici, i bilo je jasno da su jedina tržišta kapitala koja raspolažu dovoljnim kapacitetima da prihvate naftne profite dolarsko tržište u Njujorku i evrodolarsko tržište u Londonu. Herbijev trgovac obveznicama upravo se vratio preplanuo iz Kuvajta, a svi u Sitiju su kupovali odela u Mos Brosu zgodna za vrelu klimu. Herbi je, kao i obično, bio zbunjen. Posetioci sa Bliskog istoka navikli su da im je on potreban da prodaju svoju naftu, pisao je svojoj majci; sada im je potreban da razmeste svoj novac. I sam će se tamo uputiti, „zanesen čarima udaljene Arabije“, čim bude mogao da dođe do avionske karte.
Politikolog Dejvid Spiro prikupljao je podatke kuda se kreću petrodolari. Godine 1974, 11,5 milijardi dolara otišlo je ka američkim depozitima i obveznicama Ministarstva finansija, dok je 24 milijarde otišlo prema londonskom Sitiju. Do 1982. godine, Amerikanci su ustrojili poseban instrument za saudijsku kupovinu američkih obveznica, i bilo je 94 milijarde petrodolara u SAD. U Londonu te godine je bilo 116 milijardi petrodolara. Diplomatija može da usmerava tržišta. Ali ne može da podigne tržišta na ledini.
Valute nisu samo utisci, moćne u nekom neodređenom opštem smislu zato što su države moćne. Svetsko tržište evrodolara funkcioniše na specifične načine koje možemo da razumemo. Još je važnije što su Federalne rezerve jasno potcrtale da će zaštiti evrodolar ukoliko se on nađe u krizi. Federalne rezerve održavaju finansijske svop linije sa nekoliko poverljivih centralnih banaka. One menjaju dolare sa svojih bilansa stanja, privremeno, za evre ili jene na njihovim. Zauzvrat, ove banke mogu da pozajmljuju dolare svojim komercijalnim bankama ukoliko njihovi sopstveni evrodolari počnu da izgledaju sumnjivo. Fed radi ovo zato što bi svetski bankarski kolaps bio takođe loš za Amerikance, ali nije teško videti zašto Banka Engleske, Japanska banka ili Evropska centralna banka cene ovu uslugu.
Na vrhuncu krize iz 2008. godine, Federalne rezerve raspolagale su valutnim svop aranžmanima (swap) sa drugim centralnim bankama – privremeno je kupovala evre, funte, švajcarske franke, australijske dolare, brazilske reale. Ponovo, tokom pandemije početkom 2020. godine, Fed je raspolagao sa 358 milijardi dolara vrednim svop aranžmanima. Nijedna druga centralna banka nije nudila ni izbliza ovoliku zaštitu.
Od 2008. godine, kineska Narodna banka proširila je svoje svop linije na četrdeset zemalja. Zagranične juane je teško izmeriti, ali postojanje zamenskih linija upućuje da i oni moraju postojati. Ali svop aranžmani sa kineskom Narodnom bankom nisu iskušani u kriznim trenucima. Prema Aditi Sahasrabudhe sa Univerziteta Braun, koautorki nedavnog radnog dokumenta o finansijskim svop aranžmanima, mogućnost bezbednosne pretnje od Kine deluje kao faktor odvraćanja u razmatranju da li da se ovakvi aranžmani potpišu. Stoga: za dolar, finansijske zamenske linije su diplomatska alatka moćnija od pomorskih grupa okupljenih oko nosača aviona.
Svetski dolarski sistem nije ustrojen jednim diplomatskim prevratom – dogovorom nafta za dolare. Njega su u tišini osmislili privatni činioci, onda su ga prihvatile i zaštitile SAD. Amerika nije nametnula dolar svetu. Naišla je na dolare u Londonu a onda je odlučila da ih zaštiti. Ukoliko postoji bilo koja pretnja svetskom dolarskom sistemu trebalo bi je tražiti upravo u SAD: u američkoj spremnosti da podupre dolar stvaran preko granica koji na druge načine, inače, ne reguliše.
Dok Trampova administracija nastavlja da pregovara, uvodi embargo i improvizuje u vezi sa Ormuskim moreuzom, SAD mogu da izgube imperijalnu moć. Ali valuta nije isto što i država. Amerika proteže finansijski bezbednosni kišobran na dolare koji nastaju u inostranstvu. Ukoliko bilo kada bude bilo naznaka da Fed nije spreman da nastavi sa svojom diplomatskom velikodušnošću preko finansijskih svop aranžmana – tek to će biti trenutak za zabrinutost.
Brendan Grili je urednik Fajnenšel tajmsa. Napisao je knjigu The Almighty Dollar: 500 Years of the World’s Most Powerful Money (Svemoćni dolar: petsto godina najmoćnijeg svetskog novca) koja će biti objavljena u maju 2026. godine
Izvor: Fajnenšel Tajms
[i] U pitanju je igra reči; u izvorniku stoji da je Herbi mušterije zvao Librans što je po svoj prilici namerno pogrešno napisano Lybians da aludira na zodijački znak Libra, odnosno Vaga
