Пише: Брендан Грили
Превео: Милош М. Милојевић
Рат против Ирана променио је валутну рачуницу заливских извозника енергије; али глобална улога долара зависи од много чега другог осим у којој се валути исказује цена нафте
У лето 1969. године објављено је прво издање Јуроманија. Магазин је проширивао опсег тема којима се бавио током времена, али је током првих неколико година био усредсређен искључиво на девизе и обвезнице којима се трговало у лондонском Ситију. Уреднику, Кристоферу Филдсу, фалила је једна страна за закључење издања када је дошао у штампарију, тако да је сместа написао сатирични чланак за последњу страну – тобожње писмо које је својима кући послао Американац Херби, послат у Лондон да се отвори канцеларија Последње националне банке Бут Хила. Ово је постала редовна рубрика.
Херби је волео своју маму и мрзео је млаки џин. Писао је као тихи Американац, претерано моћна лујка са мало обзира, љубазан али невешт да било шта пронађе на карти када напусти Сједињене Државе. И у фебруару 1973. године касно је пристигао у своју канцеларију у Мургејту да би открио како нервира локалне мењаче и трговце обвезницама. Занемарио је њихове нове најважније муштерије: Арапе, и, како је сироти Херби написао, људе из Либире[i]
Нафта је коштала 3,6 долара по барелу почетком 1973. године. У лето цена је скочила на отприлике 4,3 долара. На страницама Јуроманија те године се наслућивало да постоји нови извор богатства, и да то богатство мора да се упути на неко место, а то место могао би управо бити лондонски Сити. У септембру те године часопис је одбацио сваку претензију на суптилност и једноставно је упитао Шта ће Арапи радити са својим парама?
Јомкипурски рат у октобру и ембарго који је након њега уследио помакао је цену нафте на преко 10 долара по барелу почетком наредне, 1974. године. Сада обележавамо овај ембарго као почетак онога што сада називамо петродоларом. У почетку, реч „петродолар“ једноставно је означавала поплаву капитала од продаје нафте. Многе државе са резервама нафте нису имале довољне велике домаће економије у којима би се овај новац могао инвестирати те су се петродолари кретали наоколо по светском економији трагајући за повратом. Сагледавани су као дестабилишући, можда и као деструктивни чинилац.
Када су западне и посебно америчке дипломате пристизале у Кувајт и Саудијску Арабију почетком седамдесетих година 20. века, реч „петродолар“ почела је да означава конкретнији политички договор. Саудијци ће исказивати цену своје нафте у доларима и усмераваће своје доларске профите натраг у обвезнице америчког Министарства финансија. Заузврат, Американци ће им гарантовати безбедност и стабилност. Амерички долар пловиће поврх америчке флоте.
Делује да би тај договор сада могао да се нађе у опасности. Делује да САД нису кадре да победе, окончају или чак артикулишу сврху вођења рата против Ирана. Количина црпљене нафте опала је у Саудијској Арабији, и доживела је колапс у Кувајту, Ираку и Уједињеним Арапским Емиратима. Иран продаје највећи део своје нафте Кини, примајући заузврат не доларе, већ јуане. И Индија сада можда плаћа за иранску нафту у јуанима. Овога месеца, бродови који су прошли кроз Ормуски мореуз плаћали су накнаду у биткоинима.
Америчка флота више не гарантује слободан проток нафте из Персијског залива. Стање око преговора о мореузу мења се из часа у час, али барем током доброг дела априла америчка флота је у ствари заустављала овај проток. Када је посреди петродолар договор више не важи, те није нарочито тешко замислити да му је дошао крај: амерички долар више не плови уз групе окупљене око носача авиона.
Постоји неколико различитих приповести које приповедамо себи самима о томе због чега је долар толико моћан. Већина њих почиње претпоставком о монетарној суверености. Уколико је држава моћна, онда је и њен новац моћан. Економиста Роберт Мундел написао је да су моћне валуте деца империја са огромним, стабилним домаћим тржиштем, премреженим до најудаљенијих крајева неуморним трговцима. Идеја о петродолару укорењена је у овој приповести о валути и империји – САД пројектују моћ и осигуравају стабилност а они који уживају у тој стабилности прихватају долар.
Да би се, међутим, веровало у ове приповести, потребно је веровати да моћан новац почиње одлукама моћних суверена. Вашингтон ди-си ствара свој новац, онда се Ријад, Кувајт сити и Доха са њим саглашавају. Али једна од најмоћнијих ствари у вези са доларом јесте управо начин на који је америчка федерална влада одустала од контроле над њиме. Банке широм света стварају своје сопствене доларе, на сопственим билансима стања, уз прећутну сагласност америчких Федералних резерви и федералне владе али изван њиховог регулаторног опсега.
Управо је гипкост учинила долар светском пројектом током претходна пола века. У приповести о петродолару замењена су места узрока и последице. Произвођачи нафте исказивали су цене барела и своје профите у доларима током седамдесетих година због тога што је инфраструктура глобалног доларског банкарства, оно што данас називамо евродоларским системом, већ била постављена – не у Њујорку него у Лондону.
Већ у лето 1973. године, Хербијеви трговци обвезницама и мењачи девиза бринули су о уделу бизниса из Саудијске Арабије, Кувајта и Либије из истог разлога због кога се Херби уопште обрео у Лондону. Систем евродолара већ је био постављен, спреман да апсорбује нове профите који су пристизали из нових нафтних бушотина. Много тога зависи од тога да ли је Ормуски мореуз отворен или затворен, али тешко да је то и доминација долара. Светски долар не почива на бродовима или петродоларима. Почива на банкарима и евродоларима.
Доминацију долара је тешко измерити, и најуочљивији индикатори нису нужно и најважнији. Сваког тромесечја Међународни монетарни фонд објављује структуру девизних резерви централних банака по валутама – шта државе држе у резервама да би подупрле своје сопствене валуте. Удео долара у девизним резервама је опао током претходне деценије, са шездесет пет на педесет седам одсто.
Уколико мислимо да је доминација једне валуте одлука коју доносе суверене државе, онда је састав резерви алармантан податак – доларски деноминована имовина попут обвезница Министарства финансија (Treasuries) није онолико важна колико је раније била. Рад њујоршког огранка Федералних резерви упућује да овај збирни број може да наведе на погрешан закључак, те да је опадање повезано са специфичним околностима, попут руског помицања од долара.
Резерве нису једини начин да се измери моћ долара. Све донедавно, економисти су претпостављали да ће извозници исказивати своја потраживања или у сопственој валути или у валути земље у коју испоручују робу. Током претходне деценије, међутим, рад неколико економиста, међу којима се истичу Гита Гопинат (Gita Gopinath) са Харварда, описали су „доминантну валутну парадигму“. Како би избегли валутне ризике извозници су исказивали своја потраживања у доминантној валути – најчешће у еврима или доларима.
Податке о исказаним ценама је теже прикупити него податке о резервама централних банака, али подаци којима располажемо, они за 2022. годину, према наводима Гопитан и других истраживача, указују да је скоро четвртина светске трговине исказана у доларима. Процена Атлантском савета наводи и већи удео, више од педесет одсто.
Овај удео је забележен иако је свега једна десетина те трговине усмерена према САД. Доларске фактуре не почивају на дипломатији: потичу од трговаца који доносе сопствене, приватне одлуке.
Ове одлуке, међутим, почивају на оним облицима доминације долара које је још теже премерити. Банке изван САД обележавају своје рачуне кредитима исказаним у доларима, стварајући огроман фонд доларских депозита који одржавају ликвидност доларске трговине и финансијских операција. Уколико претпоставимо да валута може бити само суверена, да је ствара држава у оквирима сопствених граница, онда је ове доларе теже видети.
Али није вам потребно допуштење америчког Министарства финансија па чак ни Федералних резерви да бисте створили долар. Било која банка било где може да дода пасиву свом билансу стања и да је назове доларима. Банке у ствари то раде у обиму који би се могао упоредити са оним што чине домаће банке у самим Сједињеним Државама. Према подацима које је прикупила Банка за међународна поравњања, отприлике има четрнаест хиљада милијарди заграничних долара – евродолара – који се пишу као пасива банака изван САД. У земљи, заједно Федералне резерве и комерцијалне банке званично држе деветнаест хиљада милијарди долара.
Укратко: око 40 одсто свих долара ствара се изван САД. Ниједна валута не ужива ништа налик тој привилегији. Тешко је дати податке за јуан, али постоји свега три хиљаде милијарди заграничних евра, најближег супарника долара. И за разлику од удела доларских резерви у укупним страним резервама које држе централне банке, количина заграничних долара не опада – већ расте.
Загранични долари су били оно што је Хербија покренуло да из Бут Хила дође у Лондон. Доста пре нафтног ембарга 1973. године, банкари су у лондонском Ситију већ градили софистициран, гипак систем да зарађују на доларима изван САД. То је био евродоларски систем. Он не показује никакве назнаке суноврата. Не зависи од одлука које се доносе у Техерану, или чак од оних које се доносе у Ријаду.
Када је отпочео да се развија половином двадесетог века систем евродолара било је тешко разумети, и то не само простодушном Хербију из Бут Хила. Да би се нешто продало Американцу, немачка компанија је исплаћивана полагањем доларског депозита у америчкој комерцијалној банци. У теорији, компанија би онда отпочела процес преко Бундесбанке која би на крају пренела ове депозите америчком Министарству финансија, за злато.
Али то није оно што се заправо дешавало. Током педесетих година 20. века, банке у Уједињеном Краљевству су отпочеле да тргују приступом депозитима у Америци. Европске компаније, поривене у доларске депозите у америчким банкама, једноставно су их продавале на ликвидном тржишту у Лондону. Била је то тријумфална победа праксе над теоријом. Пол Ајнзиг (Paul Einzig) редовни приложник чланака у Фајненшел тајмсу описао је еврдоларе као „запањујући пакт о ћутњи“. Банкари из Ситија молили су га да не пише о ономе што раде, како би предупредили да неко важан не сазна за оно што раде.
Касније, 1960. године, економиста Федералних резерви вратио се из Лондона описујући дубоко светско тржиште потраживања доларских депозита. Холандске, швајцарске, скандинавске и немачке банке биле су најактивнији продавци ових потраживања, док су европске компаније и страни подизвођачи америчких компанији такође учествовали на овом тржишту – као и снабдевачи нафтом са Блиског истока. Економиста федералних резерви назвао је ова потраживања „континенталним доларима“ али извештавао је да их неки људи из Ситија већ зову онако како се она и данас називају: евродоларима.
Током наредне деценије, ово тржиште почело је да придодаје нове инструменте. Године 1963, банке у Лондону издале су 164 милиона долара вредне еврообвезнице – обвезнице издате у иностранству а деноминиране у доларима. Деценију касније количина тих обвезница порасла је на три милијарде долара. Банке у Лондону почеле су такође да дају зајмове у евродларима – производећи нове доларе. Тада се расправљало о томе да ли је тако нешто уопште могуће, али је 1969. године, Милтон Фридман објавио нека основне прорачуне којима је показао да је величина доларског тржишта у Ситију већ била огромна. Те количине долара једноставно више нису могла бити само потраживања на постојеће америчке доларе у Лондону. Било је нужно да постоје и нови долари.
Меморандум Банке за међународна поравнања из 1971. године сагласио се са овим прорачуном. Године 1964. укупно је било 9 милијарди евродоларских зајмова – нових заграничних долара. До 1970. тај износ је порастао на 41,5 милијарди. То је био систем у оквиру којег су деловали Херби и његови локални трговци обвезницама и страном валутом: гипак, иновативан и експанзиван.
Евродолари су били згодни политичарима у САД, зато што су одлагали враћање депозита америчких банака у Форт Нокс. И били су згодни европским политичарима, зато што су задржавали профите остварене у Америци и тиме онемогућили да изазивају инфлаторни притисак код куће. Већ је било јасно зашта су евродолари добри: прикупљање богатства.
Већ у децембру 1973. године могли су се видети докази помаме нових договора у евродоларима за изградњу нове нафтне инфраструктуре: двеста милиона долара за Пертамину, индонежанску државну нафтну компанију; дванаест милиона конзорцијуму за транспорт нафте; тридесет пет милиона за Омански султанат; Херби је писао кући у Бут Хил да је одштампао превише божићних честитки са натписом Нека вас намучи превише успеха и разматрао је да неке од њих прода инвеститорима који су пристизали са Блиског истока.
До фебруара 1974. године већина магазина била је посвећена питању нафтног богатства. Вредност долара је порасла, с обзиром даје Америка мање била погођена ценом нафте него што су то били други велики увозници, и било је јасно да су једина тржишта капитала која располажу довољним капацитетима да прихвате нафтне профите доларско тржиште у Њујорку и евродоларско тржиште у Лондону. Хербијев трговац обвезницама управо се вратио преплануо из Кувајта, а сви у Ситију су куповали одела у Мос Бросу згодна за врелу климу. Херби је, као и обично, био збуњен. Посетиоци са Блиског истока навикли су да им је он потребан да продају своју нафту, писао је својој мајци; сада им је потребан да разместе свој новац. И сам ће се тамо упутити, „занесен чарима удаљене Арабије“, чим буде могао да дође до авионске карте.
Политиколог Дејвид Спиро прикупљао је податке куда се крећу петродолари. Године 1974, 11,5 милијарди долара отишло је ка америчким депозитима и обвезницама Министарства финансија, док је 24 милијарде отишло према лондонском Ситију. До 1982. године, Американци су устројили посебан инструмент за саудијску куповину америчких обвезница, и било је 94 милијарде петродолара у САД. У Лондону те године је било 116 милијарди петродолара. Дипломатија може да усмерава тржишта. Али не може да подигне тржишта на ледини.
Валуте нису само утисци, моћне у неком неодређеном општем смислу зато што су државе моћне. Светско тржиште евродолара функционише на специфичне начине које можемо да разумемо. Још је важније што су Федералне резерве јасно потцртале да ће заштити евродолар уколико се он нађе у кризи. Федералне резерве одржавају финансијске своп линије са неколико поверљивих централних банака. Оне мењају доларе са својих биланса стања, привремено, за евре или јене на њиховим. Заузврат, ове банке могу да позајмљују доларе својим комерцијалним банкама уколико њихови сопствени евродолари почну да изгледају сумњиво. Фед ради ово зато што би светски банкарски колапс био такође лош за Американце, али није тешко видети зашто Банка Енглеске, Јапанска банка или Европска централна банка цене ову услугу.
На врхунцу кризе из 2008. године, Федералне резерве располагале су валутним своп аранжманима (swap) са другим централним банкама – привремено је куповала евре, фунте, швајцарске франке, аустралијске доларе, бразилске реале. Поново, током пандемије почетком 2020. године, Фед је располагао са 358 милијарди долара вредним своп аранжманима. Ниједна друга централна банка није нудила ни изблиза оволику заштиту.
Од 2008. године, кинеска Народна банка проширила је своје своп линије на четрдесет земаља. Заграничне јуане је тешко измерити, али постојање заменских линија упућује да и они морају постојати. Али своп аранжмани са кинеском Народном банком нису искушани у кризним тренуцима. Према Адити Сахасрабудхе са Универзитета Браун, коауторки недавног радног документа о финансијским своп аранжманима, могућност безбедносне претње од Кине делује као фактор одвраћања у разматрању да ли да се овакви аранжмани потпишу. Стога: за долар, финансијске заменске линије су дипломатска алатка моћнија од поморских група окупљених око носача авиона.
Светски доларски систем није устројен једним дипломатским превратом – договором нафта за доларе. Њега су у тишини осмислили приватни чиниоци, онда су га прихватиле и заштитиле САД. Америка није наметнула долар свету. Наишла је на доларе у Лондону а онда је одлучила да их заштити. Уколико постоји било која претња светском доларском систему требало би је тражити управо у САД: у америчкој спремности да подупре долар стваран преко граница који на друге начине, иначе, не регулише.
Док Трампова администрација наставља да преговара, уводи ембарго и импровизује у вези са Ормуским мореузом, САД могу да изгубе империјалну моћ. Али валута није исто што и држава. Америка протеже финансијски безбедносни кишобран на доларе који настају у иностранству. Уколико било када буде било назнака да Фед није спреман да настави са својом дипломатском великодушношћу преко финансијских своп аранжмана – тек то ће бити тренутак за забринутост.
Брендан Грили је уредник Фајненшел тајмса. Написао је књигу The Almighty Dollar: 500 Years of the World’s Most Powerful Money (Свемоћни долар: петсто година најмоћнијег светског новца) која ће бити објављена у мају 2026. године
Извор: Фајненшел Тајмс
[i] У питању је игра речи; у изворнику стоји да је Херби муштерије звао Librans што је по свој прилици намерно погрешно написано Lybians да алудира на зодијачки знак Libra, односно Вага
