Piše: Marija Ćirić
Sve učestalija gostovanja internacionalnih zvezda u bitnoj meri obogaćuju (pa i definišu) muzički život Beograda. Takva praksa je važna, iz razloga upoređivanja sa intencijama globalnih umetničkih tokova. Opet, ono što daje vitalnost muzičkoj sceni prestonice jesu aktivnosti domaćih snaga.
U nekoj drugoj sredini, 55. rođendan sastava kakav je Renesans, sigurno bi bio bučno obeležen. Njihovi su nastupi poletni i okrepljujući, zanimljivo tematski i interpretativno postavljeni; njihovo delovanje neprekidno pribavlja muzičkoj umetnosti nove (i mlade) poklonike. Pomenimo samo da je na inicijativu članova ansambla Renesans, rana muzika pre ravno tri decenije ušla u naš školski sistem.
Ovoga puta, pred publikom u Kolarčevoj zadužbini bila su dela kamerne muzike 18. veka u čijem je središtu flauta (odnosno varijante tog instrumenta, aktuelne tokom navedene epohe), kompozicije Baha, Hendla, Fridriha Velikog, Boamortjea i Hajdna; takođe i par arija (iz Hendlovih i Graunovih opera), u čijim je svedenim aranžmanima flauta dobila eksponiranu ulogu. Kretanje kroz partikularne kompozitorske poetike, usaglašavanje specifičnih zvučnih tekstura koje slušaoca odvode u davnašnje muzičke predele, vrhunac će dobiti u predlogu tumačenja folklornog napeva Karanfile, pleme moje (rađenom prema Mokranjčevom zapisu): kakav smo barok mogli imati!
I Hor Radio-televizije Srbije beleži značajnu godišnjicu. Osnovan je 1939. i otad čini stožer domaćeg horskog muziciranja. Poslednjih decenija, rad ovog ansambla definisan je saradnjom sa dirigentom Bojanom Suđićem, te lepim brojem vanserijskih izvođačkih ostvarenja. Njihov najnoviji zajednički projekat bila je duhovna muzika Rahmanjinova, dve kompozitorove (kod nas) ređe prisutne partiture: V molitvah neusipajušču Bogorodicu i Liturgija Svetog Jovana Zlatoustog op. 31. Prvo delo (iz ranog Rahmanjinovljevog stvaralačkog perioda), poslužilo je Suđiću i Horu za postupno uvođenje u molitveno raspoloženje – u svoj punoći i usrdnosti postignuto u Liturgiji – gde su virtuozno sproveli složenu dramaturšku liniju (obiman sled bogoslužbenih ambijenata), demonstrirali sklad i bogatstvo zvuka. Rečju, ovo tumačenje ponire u srž autorovog religioznog izraza, čija je samosvojnost svojevremeno (upravo kao reakcija na premijeru Liturgije), naišla na neodobravanje visokih crkvenih krugova.
Ukupnom utisku doprinose vrsni solisti iz redova ansambla, a sam program valjalo bi ponoviti – i izvan Beograda.
Izvor: Radar
