Piše: Dejan Jovović
Državni ili javni dug SAD, po definiciji je ukupan nacionalni dug koji savezna vlada duguje vlasnicima trezorskih hartija od vrednosti. U bilo kom trenutku, državni dug SAD je jednostavno kumulativna nominalna vrednost svih neizmirenih trezorskih hartija od vrednosti koje je izdalo Ministarstvo finansija SAD i druge savezne agencije i generalno ne uključuje nefinansirane ili buduće obaveze.
Postoje dve komponente bruto nacionalnog duga: prvo, „dug koji drži javnost“, kao što su trezorske hartije od vrednosti koje drže investitori van savezne vlade, uključujući one koje drže pojedinci, korporacije, Federalne rezerve i strane, državne i lokalne samouprave.
Drugo, „dug koji drže državni računi“ (ili „intradržavni dug“) su neutržive trezorske hartije od vrednosti koje se drže na računima programa kojima upravlja savezna vlada, kao što je Fond socijalnog osiguranja. Dug koji drže državni računi predstavlja kumulativne viškove, uključujući prihode od kamata, različitih vladinih programa koji su uloženi u trezorske hartije od vrednosti.
Prema tome, javni (ili nacionalni) dug SAD je ukupan iznos novca koji je savezna američka vlada pozajmila kako bi finansirala operativne troškove, investicije i pokrila budžetske deficite, a sastoji od svih obaveza koje je Ministarstvo finansija izdalo, a koje drže drugi delovi vlade, američka javnost, strane države i finansijske institucije.
Rezervna valuta
Na domaćem nivou, vlasnici američkog duga su međuvladini fondovi (fondovi socijalnog osiguranja, fondovi zdravstvenog osiguranja, penzioni i invalidski fondovi za savezne zaposlene) koji kontrolišu oko 20 odsto duga, Federalne rezerve (Centralna banka SAD) drže približno 13 odsto duga, a domaći privatni investitori kontrolišu 42-50 odsto (penzioni računi).
Japan i Kina su među najvećim stranim vlasnicima američkog duga. Ostali najveći vlasnici ovog duga su Velika Britanija, Luksemburg i Kanada. Ako bi Kina potpuno prestala sa kupovinom ili u ekstremnom scenariju prodala veliki broj američkih trezorskih obveznica,to bi spustilo cene obveznica, a prinose povećalo. To bi značilo povećane troškove zaduživanja u celoj američkoj ekonomiji, uključujući hipotekarne kamatne stope, korporativne kredite i državno finansiranje.
I domaći i strani investitori kupuju američki dug, a strani vlasnici američkih trezorskih obveznica poseduju rekordnih oko 9,4 biliona dolara od ukupnog iznosa. Iako se američki dug dobro isplaćuje zbog svojih visokih prinosa, neke zemlje poput Kine, prodaju svoje američke trezorske obveznice.
Ukupan javni dug SAD, najzaduženije zemlje na svetu dostigao je u februaru ove godine ogromnih 38,57 biliona dolara (odnosno 38.570.000.000.000 dolara), što predstavlja povećanje od čak 2,5 biliona dolara u odnosu na prošlu godinu, pokazuju podaci Zajedničkog ekonomskog komiteta američkog Kongresa.
Tempo zaduživanja je zapanjujući: tokom poslednjih 12 meseci dug je rastao u proseku 8,03 milijarde dolara dnevno, odnosno više od 5,5 miliona dolara u minuti. U prevodu na svakodnevni život građana, to znači da je američki dug porastao za 6.624 dolara po stanovniku za samo godinu dana. Ukupno zaduženje iznosi oko 113.000 dolara po osobi ili oko 285.000 dolara po domaćinstvu.
Još veći problem od samog duga jeste cena njegovog finansiranja. Prosečna kamatna stopa na tržišni deo američkog duga u decembru 2025. godine iznosila je 3,36 odsto. Pre pet godina bila je svega 1,55 odsto. To znači da država danas troši znatno više novca samo na otplatu kamata, čak i bez dodatnog zaduživanja.
U poslednjih godinu dana isplaćeno je preko 261 milijardu dolara kamata samo fondovima unutar državnog sistema, što je oko 22 milijarde dolara mesečno. Prema projekcijama Kongresne budžetske kancelarije, troškovi kamata činiće skoro 14 odsto ukupne savezne potrošnje već tokom fiskalne 2026. godine i nastaviće da rastu. Drugim rečima, sve veći deo budžeta odlazi na servisiranje starog duga, umesto na infrastrukturu, zdravstvo ili odbranu.
Troškovi kamate
Na prvi pogled deluje nelogično da jedna država može neprestano da se zadužuje u ovakvim razmerama, a da pritom ne bankrotira. Međutim, američka situacija je specifična iz nekoliko sledećih razloga.
Prvo, dolar je svetska rezervna valuta. Globalna trgovina, energenti i finansijska tržišta oslanjaju se na dolar. To stvara ogromnu potražnju za američkim državnim obveznicama, koje se smatraju najsigurnijom investicijom na svetu. Drugo, SAD se zadužuju u sopstvenoj valuti. Za razliku od mnogih zemalja, Amerika ne mora da vraća dug u stranoj valuti. Federalne rezerve mogu, u krajnjoj liniji, da obezbede likvidnost kroz monetarnu politiku. Treće, ekonomija i dalje raste, iako usporeno. Sve dok bruto domaći proizvod (BDP) raste, odnos duga prema veličini ekonomije može ostati pod kontrolom, čak i ako nominalni dug raste.
Dug ne može rasti beskonačno bez posledica. U ovom trenutku premašio je 120 odsto BDP-a. Ključno pitanje je po kojoj stopi raste u odnosu na privredu i kamatne troškove. Ako kamate rastu brže od ekonomije, država ulazi u tzv. dužničku spiralu: sve više novca ide na kamate, potrebno je novo zaduživanje da bi se platile stare obaveze, poverenje investitora počinje da slabi.
Vašington troši skoro 970 milijardi dolara godišnje na otplatu kamata na nacionalni dug, što premašuje izdatke za vojsku. Od 2020. godine, ovi rashodi su se utrostručili. U tom scenariju moguće su ozbiljne i dugoročne posledice: slabljenje dolara, viša inflacija, sporiji ekonomski rast, a na kraju i budžetska kriza.
Ako investitori izgube poverenje u sposobnost SAD da dug drže pod kontrolom, mogli bi da traže veće kamate ili da preusmere kapital u druge valute i zlato. To bi oslabilo dolar i poskupelo uvoz. Zapravo, baš to se i dogodilo u proteklom periodu. Iako je zlato zabeležilo pad u odnosu na rekordnu cenu na kraju januara, potražnja za plemenitim metalima i dalje je visoka.
„Štampanje novca“ tako postaje potreba za pokrivanje obaveza, što dugoročno podstiče inflaciju, naročito ako proizvodnja ne prati rast novčane mase. Visoke kamate na državni dug guraju naviše i kamate za građane i firme, što usporava investicije, zapošljavanje i potrošnju. A ako kamate pojedu preveliki deo budžeta, politički pritisci za rezanje potrošnje ili povećanje poreza postaju neizbežni.
Nagli porast američkog duga na 39 biliona dolara sredinom marta ove godine je kulminacija više faktora, uključujući ekonomske stimulanse posle pandemije i kontinuirane rashode za odbranu i socijalnu zaštitu. Visoke kamatne stope su, takođe, povećale troškove zaduživanja, čineći servisiranje duga skupljim. Analitičari upozoravaju da bi bez strukturnih reformi, teret duga mogao da optereti ekonomski rast i da pogura inflaciju.
Inače, prethodni rekord oboren je u oktobru prošle godine, kada je dug narastao na 38 biliona dolara, što znači da su se SAD zadužile za bilion dolara u periodu od samo pet meseci.
Kongresna kancelarija za budžet je u svom izveštaju o fiskalnim izgledima SAD koji je objavljen u februaru ove godine procenila da će „veliki, lepi“ paket zakona o porezima i potrošnji koji je usvojen prošlog leta, zajedno sa imigracionom politikom američke administracije, povećati deficit za bilione dolara tokom naredne decenije. Ovo nestranačko telo Kongresa, predviđa da je državni dug SAD na putu da dostigne 64 biliona dolara u narednih deset godina.
Projekcije MMF-a
Međunarodni monetarni fond (MMF) upozorio je u izveštaju krajem februara ove godine da će američki nacionalni dug znatno porasti u roku od pet godina, pozivajući Vašington da smanji svoj fiskalni deficit kako bi obuzdao prevelike trgovinske i tekuće račune.
Američki nacionalni dug porastao je u februaru na više od 38 biliona dolara, a fiskalni deficit se produbljuje. To predstavlja povećanje od 2,25 biliona dolara u poslednjoj godini, a MMF je tada predvideo da će dug do aprila dostići 39 biliona dolara. Deficit saveznog budžeta porastao je sa oko 1,4 biliona dolara u fiskalnoj 2022. godini na oko 1,8 biliona dolara prošle godine, prema podacima MMF-a.
Obraćajući se novinarima nakon godišnjeg pregleda američke ekonomske politike, upravni direktor MMF-a Kristalina Georgijeva rekla je da je „budžetski deficit, jednostavno rečeno, prevelik.“ Pregled MMF-a predviđa da će javni dug SAD dostići 140 odsto BDP-a do 2031. godine prema trenutnim politikama, dok rastući kratkoročni dug i rastući odnos duga prema BDP-u predstavljaju sve veće rizike za stabilnost SAD i sveta.
MMF je saopštio da je Vašingtonu potreban jasan plan fiskalne konsolidacije, kako bi se dug vratio na održivu putanju pada. Takođe je pozvao SAD da konstruktivno sarađuju sa svojim partnerima „kako bi se rešila zabrinutost zbog nepravednih trgovinskih praksi i dogovorila o koordinisanom smanjenju trgovinskih ograničenja i poremećaja industrijske politike koji imaju negativne prekogranične efekte“.
„Tamo gde se trgovinske i investicione mere (uključujući carine i kontrolu izvoza) uvode iz razloga nacionalne bezbednosti, takve politike treba usko primenjivati“, navode iz MMF-a.
Podaci pokazuju da će ekonomski rast SAD ostati otporan na 2,4 odsto u 2026. godini, dok se inflacija neće vratiti na cilj Federalnih rezervi od dva odsto do početka 2027. godine usred neizvesnosti u pogledu izgleda inflacije i rasta.
Izveštaj MMF-a, sastavljen je pre nego što je Vrhovni sud SAD poništio mnoge carine američkog predsednika Donalda Trampa.
Javni dug SAD, izdat za pokrivanje budžetskih deficita i finansiranje programa poput zdravstvene zaštite, odbrane i infrastrukture, široko se smatra sigurnom globalnom imovinom. Njegove kamatne stope postavljaju referentne vrednosti za druga tržišta i pomažu u privlačenju stranog kapitala. Ali rastući dug može povećati troškove zaduživanja i inflaciju, ugrožavajući ekonomsku stabilnost u zemlji i inostranstvu.
Rat na Bliskom istoku izazvao je „veliki globalni ekonomski šok”, poremetio snabdevanje energentima i podigao cene širom sveta, izjavila je 12. aprila ove godine čelnik MMF-a Georgijeva, upozoravajući da će posledice trajati i tokom godine. Prema njenim rečima, posledice su globalne, ali ne pogađaju sve zemlje jednako jer najteže su pogođene države u blizini sukoba, uvoznici energije i zemlje bez finansijskih rezervi.
Georgijeva je, u intervjuu za Si-Bi-Es Njuz, navela da MMF razmatra različite scenarije u zavisnosti od trajanja rata, ukazujući i na veliku štetu na energetskoj infrastrukturi, čiji će oporavak trajati godinama.Ona je istakla da su posebno pogođene zemlje Azije, gde su uvedene restrikcije potrošnje energije i vanredne mere, dok su poremećaji u snabdevanju uticali i na industriju poluprovodnika, medicinske usluge i poljoprivredu.
„Ljudi trpe zbog nestašica, rasta cena i poremećaja u snabdevanju, uključujući đubriva, što može da dovede do rasta cena hrane”, rekla je Georgijeva. Dodala je da su pogođeni i prihodi od doznaka, jer radnici iz zemalja poput Indije i Bangladeša ne mogu da šalju novac iz regiona Zaliva, kao i transport i turizam, posebno u državama poput Šri Lanke.
Georgijeva je ocenila da su SAD manje pogođene jer su izvoznik energenata, ali da rast cena utiče na sve, uz upozorenje da bi pad inflacije mogao biti odložen. Prema njenim rečima, rast cena energenata predstavlja negativan šok ponude koji dodatno opterećuje potrošače, naročito one sa nižim primanjima. Ona je upozorila da će posledice krize trajati i nakon eventualnog primirja, zbog već nastalih poremećaja u snabdevanju i velike štete na infrastrukturi, uključujući energetska postrojenja i rafinerije. „Oporavak neće biti brz, posebno u regionima sa najvećim poremećajima”, navela je Georgijeva, dodajući da bi mir, ipak, ubrzao stabilizaciju.
Istovremeno je istakla i da energetske krize podstiču veću efikasnost i diversifikaciju izvora, uključujući razvoj zelene energije, ali da će za to biti potrebno vreme, dok će građani i privreda u međuvremenu snositi teret. Govoreći o merama, Georgijeva je rekla da MMF savetuje državama da ne uvode trgovinska ograničenja na energente i da pomoć usmere ciljano ka najugroženijima, uz oprez zbog ograničenog fiskalnog prostora.
Ona je ocenila da je svetska ekonomija pokazala otpornost uprkos brojnim krizama, zahvaljujući ulozi privatnog sektora, jačim institucijama i tehnološkom napretku, ali je upozorila da rizik od recesije i dalje postoji. Istakla je i značaj smanjenja trgovinskih tenzija između najvećih ekonomija, naglašavajući da trgovinski ratovi nemaju pobednike.
Georgijeva je naglasila da međunarodne institucije, uključujući MMF, moraju da se prilagode brzim promenama u svetu, uz očuvanje stabilnosti globalnog finansijskog sistema.
Dejan Jovović: Zašto je propao plan o EU o zapleni ruske imovine?
Neodrživa putanja
Predsednik Federalnih rezervi Džerom Pauel koji je na njenom čelu od 2018. godine izjavio je u martu ove godine pred američkim Kongresom da američki javni dug od 39 biliona dolara raste „značajno brže od ekonomije“ i da je putanja „neodrživa“.
Konkretno izgovorio je rečenicu koju ni jedan šef centralne banke ne želi da kaže: „Naš dug značajno brže raste od naše ekonomije. Dugoročno, to je nešto poput definicije neodrživog”. A onda je dodao, gotovo sa rezignacijom: „Uglavnom se ograničavam na ove opšte napomene, koje praktično svi ignorišu.“
Federalne rezerve se nalaze u periodu tranzicije dok se bliži maj ove godine, kada ističe mandat predsednika Pauela. Javnost i finansijska tržišta pažljivo prate signale iz Bele kuće o potencijalnom nasledniku. Iako je on vodio instituciju kroz turbulentne periode inflacije i pandemije, politički pritisak raste. Trenutno nema zvanične potvrde o njegovom reimenovanju. Većina analitičara smatra da je promena na vrhu Federalnih rezervi izvesna s obzirom na stavove Trampove administracije. Sudbina Pauela na čelu Federalnih rezervi biće poznata vrlo brzo. Iako su njegovi rezultati u obuzdavanju inflacije merljivi, politička volja diktira kadrovska rešenja, a tržišta su već počela da se pripremaju za period posle njegovog odlaska.
Kongresna kancelarija za budžet projektuje da će do 2031. godine prosečna kamatna stopa na državni dug premašiti stopu ekonomskog rasta – što je matematička definicija „fiskalne spirale smrti”. Kamata na dug dostiže bilion dolara godišnje u fiskalnoj 2026. godini – gotovo trostruko u odnosu na 2020. godinu. Za prva tri meseca fiskalne 2026. godine potrošeno je 270 milijardi dolara samo na kamate.
Posle Drugog svetskog rata, sličan teret je smanjen zahvaljujući budžetskim viškovima, industrijskom bumu i finansijskoj represiji. Međutim, nijedan od tih uslova danas ne postoji.
Jedini preostali mehanizam je inflacija i devalvacija dolara, što je najsnažniji strukturni argument za investiciono zlato kao zaštitu vrednosti.
Rast duga
Američki državni dug skočio je preko 39 biliona dolara usred rastuće zabrinutosti zbog troškova rata u Iranu, navedeno je u analizi Tajma vodećeg američkog nedeljnog časopisa, 19. marta ove godine.
Brojka, koju je objavio Biro za fiskalnu službu, sastoji se od preko 31,3 biliona dolara javnog duga, pored preko 7,6 biliona dolara međuvladinih ulaganja ili duga koji drži vlada. Od svoje prve predsedničke kampanje koja datira iz 2015. godine, predsednik Donald Tramp se u nekoliko navrata zavetovao da će smanjiti državni dug. Pre svog prvog mandata, Tramp je tvrdio da će moći da eliminiše ceo dug, koji je u to vreme iznosio preko 19 biliona dolara, za samo osam godina.
„Ponovo pregovaram o svim našim sporazumima, velikim trgovinskim sporazumima u kojima tako loše stojimo“, rekao je Tramp kao republikanski kandidat u aprilu 2016. godine, ukazujući na preoblikovanje američke trgovinske i spoljne politike kao alata za raščišćavanje duga, ukoliko pobedi na izborima.
Godine 2022, mesecima pre nego što je objavio da će se kandidovati na predsedničkim izborima 2024. godine, Tramp je rekao da ideja „trampizma“ uključuje „tarife i poreze na druge zemlje koje su iskoristile Ameriku i koje će SAD ponovo učiniti bogatim i bez dugova“. Od predsednikove inauguracije prošle godine, nacionalni dug je porastao za oko 2,8 biliona dolara.
Trampov paket zakona, koji je potpisan prošlog Dana nezavisnosti, najavljen je kao način za smanjenje duga. „Trampova dokazana ekonomska formula… smanjiće naš dug na samo 94 odsto BDP-a“, rekla je tada Bela kuća. Predsednik je, takođe, tvrdio da će njegova tvrdokorna carinska politika doprineti smanjenju duga. Dok je iznosio ideju da se kvalifikovanim Amerikancima obezbedi dividenda od 2.000 dolara stečena od američkih carinskih prihoda, Tramp je sugerisao da će novac koji preostane od šeme stimulativnih čekova biti iskorišćen za „značajnu otplatu nacionalnog duga“.
Kongresna kancelarija za budžet je krajem novembra prošle godine projektovala da će carine usvojene 2025. godine smanjiti dug (uključujući kamate) za tri biliona dolara do fiskalne 2035. godine. Međutim, mogućnost korišćenja prihoda od carina pretrpela je značajan udarac kada je Vrhovni sud u februaru presudio da je većina Trampovih carina nezakonita – rezultat koji je predsednik nazvao „duboko razočaravajućim“.
Sada, usred američkog duga koji prelazi granicu od 39 biliona dolara, raste zabrinutost zbog troškova rata u Iranu, bez jasnog kraja na vidiku. U martu je Kevin Haset, direktor Nacionalnog ekonomskog saveta, rekao da je već 12 milijardi dolara potrošeno na rat u Iranu. Implikacije sukoba već osećaju američki potrošači. Zbog toga što Iran efikasno blokira protok nafte i gasa koji obično tranzitiraju kroz Ormuski moreuz, cene energije su naglo porasle na preko sto dolara za barel.
Od kada su SAD i Izrael pokrenuli napade na Iran 28. februara ove godine, američke porodice plaćaju skoro 80 centi više po galonu za gorivo svaki put kada napune rezervoar. Karte za određene letove su takođe porasle, jer se avio-kompanije bore sa realnošću rastućih troškova goriva. Australijski prevoznik Kvantas je izjavio da povećava cene „kao odgovor na rastuće troškove, uključujući značajno povećanje cena mlaznog goriva“.
Očekuje se da će viši troškovi goriva, plus verovatni porast cene đubriva zbog poremećaja globalne trgovine, uticati i na račune za namirnice u narednim nedeljama i mesecima i za američke porodice.
Istraživanje koje je sproveo Tajm, na osnovu javno dostupnih podataka, „pokazalo je da je 12 milijardi dolara već potrošenih na rat u Iranu moglo biti potrošeno na zdravstvenu zaštitu za 1,3 milijarde Amerikanaca”.
Kako sukob nastavlja da eskalira, ministar odbrane Pit Hegset potvrdio je da je Pentagon poslao Beloj kući zahtev za dodatnih 200 milijardi dolara, iako je naglasio da bi se ta cifra „mogla promeniti“.
Više demokratskih poslanika već je izrazilo snažno protivljenje ratu i njegovoj ceni. „Mnogo je gore nego što ste mislili“, rekla je senatorka Elizabet Voren iz Masačusetsa nakon zatvorenog brifinga o ratu u Iranu. „Tramp nije dao nijedan jasan razlog za rat i nema plan da ga okonča“. Štaviše, visok nivo troškova za sukob će značajno povećati profit brojnih kompanija, koje se bave odbrambenim i sektorom naoružanja, zaključio je Tajm.
Inflaciona očekivanja
Svet se nikada nije suočio sa krizom dok nije postao opterećen ogromnim dugom, što SAD čini posebno ranjivim uprkos tome što su najveći svetski proizvođač nafte, prema rečima predsednika kompanije Rokfeler Internešenel (ogranka za globalnu investicionu strategiju kompanije Rokfeler Kapital Menadžment).
Kao rezultat toga, prosečan nivo državnog duga za zemlje G-7 porastao je 20 odsto na više od 100 odsto BDP-a. Ukupni globalni dug je prošle godine porastao najbržim tempom od pandemije, dostigavši rekordnih 348 biliona dolara, ili više od tri puta više od ukupnog svetskog BDP-a, dok bi prema procenama MMF‒a ukupan svetski javni dug mogao da premaši 100 odsto globalnog BDP-a do 2029. godine, godinu dana ranije nego što se očekivalo pre samo godinu dana, a što je nivo zabeležen poslednji put posle Drugog svetskog rata.
Prema podacima iz izveštaja MMF-a o analizi fiskalnih kretanja za period 2025-2026. godine u okviru Fiskalnog monitora, globalni javni dug porastao je na gotovo 94 odsto BDP-a u 2025. godini, a države se nadalje suočavaju sa značajnim pritiscima na potrošnju i kamatnim opterećenjima.
Sa jednom petinom svetske nafte i tečnog prirodnog gasa skladištenog u Persijskom zalivu, vlade se bore da uvedu kontrolu cena, programe racionalizacije i subvencije. Ali mnoge vlade nemaju fiskalne resurse, a investitori u obveznice su spremni da kazne svaki pokušaj prevelike potrošnje.
„Dugoročna inflaciona očekivanja ostaju stabilna, ali tržišta se plaše da će šok iranske nafte pokrenuti veću potrošnju pored brzo rastućih deficita i duga, što rezultira višom premijom na rokove za obveznice“.
Ovo se već dešava u SAD, gde je slaba potražnja za nedavnim aukcijama trezorskih obveznica dovela do toga da prinosi budu veći nego što se očekivalo, što ističe zabrinutost među investitorima zbog uticaja rata u Iranu na deficit i dug.
U međuvremenu, centralne banke su slično ograničene dok se bore da smanje inflaciju. Federalne rezerve nisu uspele da vrate inflaciju u SAD na cilj od dva odsto u narednih pet godina, što opterećuje izglede za smanjenje kamatnih stopa, kako bi se suprotstavile ekonomskom usporavanju izazvanom naftnim šokom.
Najranjivije nacije su one sa najvećim državnim dugom i deficitima, i sa centralnom bankom koja ne ispunjava svoj cilj u vezi inflacije. U razvijenom svetu to uključuje najznačajnije SAD i Veliku Britaniju, a u zemljama u razvoju, najviše ugrožene predvode Brazil, Egipat i Indonezija.
Trampovi planovi da poveća godišnje vojne izdatke za 50 odsto na 1,5 biliona dolara prete da još više pogoršaju izglede za dug SAD, jer plaćanje kamata na sva zaduženja već prelazi bilion dolara godišnje. U kombinaciji sa nedavnim smanjenjem poreza, budžetski deficit bi mogao da dostigne sedam odsto BDP-a ove godine.
Ministarstvo odbrane navodno traži 200 milijardi dolara od Kongresa za rat, nakon što je „vojska potrošila veliki deo svoje najskuplje municije, dok su iranski napadi oštetili ili uništili američke avione, radarske sisteme i baze”. Politiko je objavio da Pentagon očekuje da će sukob trajati najmanje do septembra ove godine, što predstavlja oštar kontrast u odnosu na prvobitnu Trampovu procenu da će trajati svega četiri nedelje.
„Potreba za dodatnim troškovima za finansiranje rata povećala bi američki dug, što bi izazvalo rasprodaju na tržištu obveznica, jer investitori zahtevaju dodatnu nadoknadu kako bi pokrili potencijalne gubitke“, rekao je glavni ekonomista RSM-a Džozef Brusuelas krajem marta meseca. „Dugoročne kamatne stope, kao što su 30-godišnje hipotekarne kamatne stope, delimično se zasnivaju na referentnom prinosu američkih 10-godišnjih obveznica, a ono najvažnije: tržište obveznica ostaje neporaženo.“
Novo martovsko istraživanje Fondacije Piter G. Piterson pokazuje da je fiskalno poverenje najniže u poslednjih nekoliko godina. Državni dug SAD od preko 39 biliona dolara brzo raste. Za nagomilavanje poslednjih pet biliona dolara od tog iznosa bilo je potrebno samo dve godine, a za poslednji bilion manje od šest meseci. SAD trenutno troše jedan dolar od svakih pet dolara, na otplatu kamata za svoj dug.
Eksplozija duga
SAD pokušavaju da izbalansiraju visoke deficite, ogroman dug i istovremenu potrebu da svetu obezbede dolare kako bi zadržale status rezervne valute. Trampov stav prema dolaru nikada nije bio dosledan. „Nikada neću reći da volim slabu valutu“, rekao je Tramp u julu prošle godine. „Osoba sam koja voli jak dolar, ali slab dolar vam donosi mnogo više novca“, dodao je tada. Deluje neobično, ali on u stvari zaista želi i jedno i drugo.
Često poistovećuje jak dolar sa nacionalnom moći i prestižom i sviđa mu se njegov status primarne svetske valute za trgovinu i transakcije. Međutim, istovremeno bi voleo slabiji dolar, jer on čini američku robu jeftinijom za kupce u inostranstvu, što bi moglo da pomogne njegovom cilju vraćanja proizvodnje u SAD. Ranije je precenjen dolar nazvao „velikim problemom“ u kontekstu vraćanja industrije i radnih mesta u zemlju, što je jedan od stubova njegovog MAGA pokreta. Sa druge strane, slab dolar povećava cenu uvoza, čime vrši pritisak na rast inflacije – a Tramp je veoma osetljiv na inflaciju.
Slabiji dolar je takođe u skladu sa Trampovim deklarisanim ciljem smanjenja američkog trgovinskog deficita. Da li je smanjenje trgovinskog deficita uopšte vredan cilj, potpuno je drugo pitanje, ali i ovde predsednik nailazi na dilemu. Ona čak ima i ime – Trifinova dilema.
U međunarodnim finansijama, Trifinova dilema (ponekad Trifinov paradoks) je sukob ekonomskih interesa koji nastaje između kratkoročnih domaćih i dugoročnih međunarodnih ciljeva zemalja čije valute služe kao globalne rezervne valute. Ovu dilemu je identifikovao 1960-ih belgijsko-američki ekonomista Robert Trifin.
On je primetio da zemlja čija je valuta globalna rezervna valuta, koju druge zemlje drže kao devizne rezerve za podršku međunarodnoj trgovini, mora nekako snabdevati svet svojom valutom kako bi zadovoljila svetsku potražnju za ovim deviznim rezervama. Ova funkcija snabdevanja se nominalno ostvaruje međunarodnom trgovinom, pri čemu se od zemlje koja ima status rezervne valute zahteva da ima neizbežan trgovinski deficit.
Ako se želi da svet koristi jednu određenu valutu, onda mora da se obezbedi da ona u velikim količinama cirkuliše globalno. To znači da zemlja izdavalac mora da izvozi više svoje valute, nego što je uvozi. U prevodu, mora trajno da ima trgovinske deficite. Kada bi SAD imale trgovinske suficite, dolari bi se vraćali kući umesto da cirkulišu svetom, čime bi globalna ekonomija ostala bez dolara.
Kina je možda na putu da postane ekonomska supersila, ali njena trgovinska struktura (i kontrola kapitala) čine malo verovatnim da će juan postati dominantna svetska valuta.
Mnogi analitičari smatraju da je, s obzirom na eksploziju američkog duga i deficita, slabiji dolar praktično neizbežan.
Postoje tri ključne karakteristike trenutne situacije. SAD imaju velike i trajne fiskalne deficite koji sada iznose oko dva biliona dolara godišnje, ogroman iznos ukupnog duga od 39 biliona dolara, dok je treća stavka činjenica da izdaju svetsku rezervnu valutu.Ove tri karakteristike nekako moraju da funkcionišu zajedno. Dakle, SAD pokušavaju da nastave da se mnogo zadužuju, da imaju ogroman dug i da svetu obezbeđuju dolare, a da pritom ne sruše ekonomiju i ne izazovu nagli rast kamatnih stopa. U suštini, jedini „ventil“ u tom sistemu jeste slabiji dolar.
U slučaju jačanja dolara onda bi neminovni dug u dolarima van SAD postao teži za servisiranje, a tog duga ima mnogo, pa bi globalni dužnici očajnički pokušali da dođu do dolara. Ta potražnja bi stvorila globalnu nestašicu ove valute, što bi kao posledicu imalo povećanje vrednosti dolara.
Prejak dolar stvara pritisak u inostranstvu, jer zemlje moraju da prikupljaju dolare. Jedan od načina na koji to rade jeste prodaja američkih državnih obveznica. To podiže prinose u Americi – obveznice gube vrednost, a prinosi rastu jer se cena i prinos kreću u suprotnim pravcima. Viši prinosi povećavaju troškove zaduživanja američke vlade, što direktno radi protiv cilja jeftinog finansiranja velikih deficita.
Iz drugog ugla, jak dolar znači da su američka sredstva skuplja izraženo u lokalnim valutama, pa strani investitori oklevaju da ulažu u dolarske aktive (poput američkog duga). Tako SAD završavaju sa još više duga koji moraju da emituju i sa manje voljnih stranih kupaca. To automatski povlači prinose ako dolar ostane prejak, a istorija je više puta pokazala da su visoki prinosi veoma opasni za američki finansijski sistem. Ovo je razlog, zbog kojeg se jak dolar gleda kao dugoročno destabilizujuća sila.
Ono što Tramp zapravo pokušava da uradi, jeste da održi ove tri karakteristike zajedno uprkos silama koje ih razdvajaju, pa po tome izgleda da ne greši što prihvata slabiji dolar.
***
Na pitanje zašto se krah javog duga još nije dogodio, treba reći zato što SAD i dalje imaju prvu ekonomiju sveta (mada je tu i Kina po tzv. paritetu kupovnih snaga). Amerika i dalje ima dominantnu valutu u globalnom sistemu međunarodnog plaćanja, kao i finansijsko tržište kome investitori još uvek veruju više nego bilo kom drugom.
Tim pre, što se još nije pojavila nova „rezervna valuta“ i ustoličila kao međunarodno sredstvo plaćanja, što SAD obilato koriste. Ali prednost rezervne valute nije beskonačna privilegija. Ako javni dug nastavi da raste brže od ekonomije, čak i Amerika može doći do tačke kada tržišta počnu da traže „premiju za rizik“.
Američki javni dug trenutno ne predstavlja neposredan kolaps sistema, ali ulazi u zonu dugoročne neodrživosti, ako se trend rasta i visokih kamata nastavi. Pitanje više nije da li dug ima posledice, već kada će one postati dovoljno velike da promene pravila igre za dolar, za američku privredu, ali i za čitav globalni finansijski sistem. Predednik Tramp je isprva krenuo sa carinskim ratom u obuzdavanju dedolarizacije, ne libeći se da upozorenje uputi i zemljama BRIKS-a. To očigledno nije bilo dovoljno, pa se prešlo na čistu agresiju.
Pokušaj SAD da vojnom silom i neosnovanom agresijom, isključivo prema zemljama sa najvećim rezervama nafte i gasa na svetu (Venecuela – najveće rezerve nafte; Iran – treći u svetu po rezervama nafte i drugi po rezervama gasa, odmah iza Rusije), zadrže „petrodolar“ u igri i tako spreče kolaps američke valute i privrede, kao i opštu „migraciju” iz dolara u zlato, srebro ili neku drugu valutu – postaje sve uočljiviji. Istovremeno, svet sa takvim pristupom američke administracije postaje sve gore mesto za život. Na unutrašnjem američkom planu ne smeju da pritežu kaiš, pa sve što im je preostalo jeste ono što gledamo sada već svakodnevno, a to je eskalacija ratnih sukoba u svetu.
Umesto pravih rešenja i bilo kakvih racionalnih odgovora, Donald Tramp kao i svaka dosadašnja američka administracija u trenutku predsedničke krize, izlaz traži u bilo kakvom ratu.
Radikalna neizvesnost u oružanim sukobima ostavlja dubok trag na svim finansijskim tržištima, posebno kada je u pitanju trgovina „fjučersima” jer niko ne može da predvidi šta će se desiti, posebno kada je u pitanju kontroverzni Tramp, koji svakodnevno daje kontradiktorne izjave. U vremenima povećane neizvesnosti, ljudi više vole da ulažu u ono što je opipljivo i dokazano, a to su plemeniti metali.
Rat na Bliskom istoku je za kratko vreme doveo ceo svet u stanje radikalne neizvesnosti, čiji je centar problem prekida transporta gasa i nafte kroz Ormuski moreuz. Poznato je da 20 odsto pomenutih energenata prolazi ovom rutom. Tržište gasa i nafte vredi oko šest biliona godišnje. To znači da kroz Ormuski moreuz prolazi vrednost od oko 1,2 biliona dolara nafte i gasa. Iran nastoji da kontroliše moreuz i to je njegovo ključno geoekonomsko i geopolitičko oružje. SAD i Izrael očigledno ne mogu da preuzmu kontrolu nad ovim prolazom jer da mogu, već bi to učinili. Bilo koja druga vojna operacija koja uključuje kopnene snage značila bi dug i neizvestan rat.
Ovo više nije problem u odnosima SAD-Izrael-Iran, već problem za ceo svet, jer bi nacionalne ekonomije ušle u spiralu inflacije i drugih oblika ekonomskog i društvenog haosa. Prema izveštajima sa terena, situacija se menja iz časa u čas. U osnovnom scenariju, koji podrazumeva kraće trajanje sukoba na Bliskom istoku, globalni privredni rast bi prema najnovijoj proceni MMF-a od 16. aprila ove godine, usporio sa 3,4 odsto prošle godine na oko 3,1 odsto, dok bi inflacija porasla sa 3,8 odsto na 4,4 odsto ove godine.
Kontrola Ormuskog moreuza od strane Irana dala bi mu mogućnost da naplaćuje prolaz svim brodovima. Ovo možda nije toliko veliki problem u poređenju sa onim, gde bi Iran naplaćivao takse u juanima ili sopstvenoj valuti, a ne u dolarima. Uticaj dolara u međunarodnim plaćanjima stalno se smanjuje. Ukupan svetski izvoz je oko 26 biliona dolara, a nafta i gas čine oko 20 odsto, i to je najveći segment svetskog izvoza. Upravo bi ovde Iran mogao da smanji upotrebu dolara u međunarodnim plaćanjima. Ovo je najgora stvar koja bi mogla da se desi Americi, jer je dolar, može se reći, važniji od njenog vojnog potencijala.
Dr Dejan Jovović je naučni savetnik, ekspert za međunarodne finansije i redovni član Naučnog društva ekonomista Srbije
Izvor: Novi Standard
