Piše: Gorčin Blagojević
Kad sam ušao u malu salu biblioteke „Njegoš”, u zdanju nekadašnjeg turskog kupatila, shvatio sam da čak ni Goran Petrović ne može da razbije duh palanke.
„Meni potpišite Papir, a Ikonostas gospođi Loli Radulović”, kažem nakon što smo se upoznali.
Nekoliko dana ranije na dvadeset ili trideset i nekoj novinskoj stranici, pri dnu, najavljen je program književnog festivala. U mom mestu, Nikšiću, za koje mnogi misle da je grad , nije bilo posebne najave da dolazi jedan od najvećih evropskih romansijera. Da promoviše, u nastajanju, roman kakav svet nije video – Deltu. Iščekujući događaj, mislio sam na čudesni lanac koji nas, po prevodima, tiražima i odjecima, skoro vek drži u vrhu evropske literature: Crnjanski, Andrić, Bulatović, Šćepanović, Kiš, Pekić, Pavić, Petrović; i čudio se što veče nije zakazano u velikoj sali pozorišta.
„Imaš obe, svaka čast.”
„Gorki život pisca i slatki život knjige. Od pamtiveka. Uživao sam u Papiru.”
Kad sam ušao u malu salu biblioteke „Njegoš”, u zdanju nekadašnjeg turskog kupatila, shvatio sam da čak ni Goran Petrović ne može da razbije duh palanke. U provinciji se zna ko ide na čije promocije, odnosno koja stranka organizuje koji program i u kojoj ustanovi. Skoro da se i u publici zna ko sedi na kojoj stolici.
„Teti Loli, kažeš, Ikonostas?”
„Da. Negde sam na polovini. Imao sam kad, ali mi je bilo žao.”
Podiže glavu, osmehuje se.
„Žao?!”
Najveći živi srpski romansijer na promociji pred petnaestak ljudi, okupljenih po službenoj dužnosti. Polazeći od drevnih kupatila, govori o umivanju, o pranju duha književnošću. Nakon razgovora o novim knjigama, čita, premijerno, priču koju je objavio samo na francuskom.
„Da. I ranije mi se to dešavalo. Prvi put kad mi je bilo žao da stignem na kraj knjige, bila je to Žiča. Slične tegobe javljale su se i sa Sitničarnicom i Atlasom. Nastaviću, večeras, pa kud ikone, tu i ja.”
„O tome treba da popričamo kad dođeš u Beograd. Ali ako se slažeš, da se ne persiramo.”
Neprijatno mi je. Pomišljam na grad sa hiljadama nastavnika i profesora, studenata filoloških i filozofskih studija, stotinama proslavljenih pisaca. A veliki Petrović potpisuje dve knjige. Poklanjam mu svoj roman.
„Jesi li mi potpisao?”
Klimam glavom, crven kao paprika. Kakav crni ja, i moja knjiga, i moj potpis. I jurim kući da nastavim da čitam.
Danas, nakon vesti da je lanac prekinut, kad mi se plače nad nama svima, sećam se još ponekog detalja. Fasciniran je činjenicom da je knjigu potpisao teti Loli, koja je u ozbiljnim devedesetim godinama. Podiže obrve, visoko iznad naočara, skoro kao ona kad bi, nekog od nas klinaca iz komšiluka, slala da joj kupimo cigarete. Kažem mu, a nešto od toga je i u toj mojoj nesrećnoj posveti, da smo privilegovani narod i kultura što možemo da na srpskom jeziku i ćirilici uživo pratimo nastanak velikog dela. Kao u najslavnija književna vremena, kada su stanovnici Petrograda iščekivali nove tomove Dostojevskog. Rekao sam i ovo:
„Kad Delta bude gotova, kladionice će prestati da nagađaju ko je dobitnik Nobelove nagrade.”
Smeje se, a onda, kao fol, mršti. Ostavlja olovku i kucka šakom o sto. Pridružujem se ritualu.
„Pu-pu-pu…”, uglas. Da ne ureknemo.
Mesec ili dva kasnije, gledam izveštaje s promocija u gradovima Boke kotorske. Prepune sale, počastvovani čitaoci i kulturni poslenici. Agape s piscem i profesorom Sašom Jerkovim. Gledam, ovih dana, kako se od velikana opraštaju čitaoci, bibliotekari, profesori, kritičari, pisci i novinari, kako se prave ankete i emisije… A u mom gradu nije ni objavljena vest da je preminuo Goran Petrović.
Pričam, onomad, ovo, i još ponešto, jednom poznaniku, muzičaru. On priznaje da ga nije čitao, ali da jedva čeka. A onda pita:
„Je li dolazio šta Njegošu?”
Vidim ozbiljan.
„Mislim, je li od Njegoševih Petrovića?”
Malko porumenim, ali znam da neću slagati da knjiga može ono što ne može ni njen autor. Makar do kraja nenapisana i nepročitana. Jer čoveka može da čini i ono čega nema.
„Jeste!”, kažem. „Nego šta je! Direktni potomak!”
Izvor: Politika magazin
