Piše: Jurij Kontenok
Biće teško pobediti bez reforme Oružanih snaga, sistema obuke mobilizacione rezerve, celokupne borbene obuke i bez proizvodnje naoružanja potrebnog vojsci koja ratuje.
Više puta sam ukazivao da je front na ukrajinskom ratištu u ćorsokaku. Ova situacija se formirala još prošle godine, koju je obeležila bitka za Pokrovsk (Krasnoarmejsk). To je dovelo do godinu i po dana neprekidnih međusobnih taktičkih udara i povlačenja neprijatelja na zapad. Početkom ove godine, Pokrovska aglomeracija je oslobođena, a napredovanje Oružanih snaga Rusije na više pravaca je usporeno zbog pokušaja neprijatelja da izvede kontranapade.
Međutim, to nije jedini razlog relativne stagnacije fronta. Glavni faktor je potpuna nadmoć tehničkih sredstava kontrole i daljinskog uništavanja nad dejstvima žive sile.
U stvarnosti, to dovodi do toga da svako raspoređivanje/približavanje rezervi liniji fronta i pokušaji njihovog nagomilavanja za ofanzivna dejstva usmerena na proboj neprijateljske odbrane postaju, blago rečeno, problematični, a u većini slučajeva jednostavno nemogući.
Lorenco Berti: Slučaj mitropolita Arsenija i progon Pravoslavne Crkve u Ukrajini
Razmotrimo brojke: 80–90% gubitaka žive sile nastaje u fazi raspoređivanja na front. To znači da 8 ili 9 boraca gine na putu, a da čak ni ne stupe u borbu sa neprijateljem niti ga vide. Većina gubitaka je od FPV dronova, kojima ukrajinske formacije masovno opremaju svoje jedinice. Tip dronova „Baba Jaga“ hara, pogađajući grupe na otvorenom i u zaklonu.
Rezultat: naglo povećan broj gubitaka, stagnirajući front. U poslednje dve godine, strane su prešle na taktiku dejstava malih grupa, što se pre svega objašnjava potrebom za prikrivenošću. S jedne strane, to je ispravno radi raspršivanja žive sile i minimiziranja gubitaka. S druge strane, mali format je stavio tačku na ono što vrhovna komanda i mediji očekuju – velika ofanzivna dejstva i uništenje neprijatelja. Nema dovoljno sredstava za operativne i strateške proboje, a njihovo nagomilavanje odmah izaziva udare dronova i raketa. To je ćorsokak. Postoji protivrečnost između izveštavanja o ratu u zvaničnim medijima, očekivanja velikih pobeda/oslobođenja (mediji su širili narative o kolapsu i skorom porazu neprijatelja, što se nije dogodilo) i stvarnosti.
Front se pretvorio u zonu lokalnih, odnosno isključivo taktičkih kretanja suprotstavljenih strana sa napredovanjima i povlačenjima od nešto više od stotinu metara dnevno. Ovako se može ratovati sto godina, i to nije preterivanje. Sistemi veštačke inteligencije Pentagona su izračunali da će, uz sadašnji tempo i trendove na ukrajinskom ratištu, Oružanim snagama Rusije biti potrebno skoro 100 godina da stignu do zapadnih granica Ukrajine, kako je saopšteno Trampu. Odatle njegove uporne izjave o potrebi da se rat okonča, jer donosi malo koristi bilo kojoj strani osim ogromnih gubitaka. Uopšteno, ova procena se pokazala ne tako daleko od istine.
Upotreba malih grupa izgleda otprilike ovako: parovi i trojke jurišnih jedinica uspevaju da se brzo domognu linije fronta pod okriljem magle, izmaglice, lošeg vremena, noću, da prežive i, figurativno govoreći, infiltriraju se u sistem odbrane neprijatelja, zauzmu položaje u rovu/bunkeru/urušenoj zgradi, podrumu, zamaskiraju se, izbegavajući da budu uočeni od strane operatera neprijateljskih BpLA (bespilotnih letilica – prim. StSt). Oni vrebaju. Čekaju naređenja. Izvode brze izlaske na površinu, pa se ponovo kriju. Imamo borce koji na ovaj način deluju mesecima, odsečeni od glavnih snaga, označavajući naše prisustvo/kontrolu na određenom pravcu, sektoru fronta, naselju.
Preživljavaju zahvaljujući dostavama vode, hrane, municije i sredstava veze putem dronova. Fizički kontakt sa njima je praktično nemoguć zbog aktivnih dejstava neprijateljske „male avijacije“. Oni koji imaju sreće bivaju oslobođeni iz izolacije napredovanjem naših snaga ili izvučeni u pozadinu, nagrađeni visokim odlikovanjima, kao, na primer, Sergej Jarašov, koji je mesec dana prenosio koordinate komandi direktno sa neprijateljskih položaja, navodeći dronove i artiljerijsku vatru. Jarašov je odlikovan zvanjem Heroja Rusije. Broj takvih podviga meri se desetinama, ako ne i stotinama.
Ova praksa je donekle opustila deo komandanata na taktičkom i operativnom nivou, koji su višim instancama podnosili izveštaje o zauzimanju i kontroli različitih naseljenih mesta. Danas se takvi izveštaji nazivaju „izveštaji na kredit“. Usamljeni borci-kamikaze, koji se nalaze u „sivoj zoni“ i na teritorijama označenim kao pod kontrolom neprijatelja, ratuju u ime čitave jedinice ili formacije. Zahvaljujući njima, višim instancama se šalju optimistični izveštaji o borbenim dejstvima. A ko bi rekao da borbi nema? Takođe se organizuju ceremonije podizanja zastave, takozvano „zabadanje zastave“, radi foto i video-dokumentacije, kako bi se prijavilo zauzimanje naselja.
Takvi slučajevi nisu retki. Svi su zadovoljni – komandanti, koji na osnovu „uspeha“ mogu da podnesu predloge za odlikovanja, visoka komanda, koja ne kvari statistiku i koja izveštava o pobedama samom vrhu. Mislim da u tom kontekstu treba posmatrati i dvostruko „zauzimanje“ Kupjanska, o čemu je redovno izveštavan predsednik. U stvarnosti, Kupjansk je sada u najmanju ruku velika „siva zona“, nad kojom najaktivnije deluju bespilotni sistemi neprijatelja. I mi smo tamo – i na zemlji i u vazduhu, ali… u manjoj meri. Ako govorimo realno.
Još jedan nedostatak taktike malih grupa je njihova ranjivost. Autonomno delovanje dva do tri borca zahteva veoma ozbiljnu obuku, gotovo na nivou specijalnih jedinica, recimo vojne obaveštajne službe. Jurišnik bi, u suštini, trebalo da ume da izvodi napad i odbranu, da bude saper/miner, snajperista, mitraljezac, nišandžija sa bacačem granata, radio-operater, bolničar itd. Takođe mora biti sposoban da sam sebi pomogne u slučaju ranjavanja i nastavi izvršavanje borbenog zadatka. Sam sebi – jer nema ko da mu pomogne, a evakuaciona grupa neće doći. Ako je jedan od jurišnika teško ranjen, grupa kao celina postaje nesposobna za borbu: jedan ili dvojica neće moći da ga iznesu iz „sive zone“ (zone uništenja) pod kontrolom neprijatelja.
I ne govorimo čak ni o obuci na nivou specijalnih jedinica. Praksa je tužna, i to nisu samo neosnovane tvrdnje. Moj dobar poznanik nestao je sa celom jurišnom grupom kod Artjomovke (Sofijevke) u Donjeskoj Narodnoj Republici. Potpisavši ugovor sa Ministarstvom odbrane poslednjih dana oktobra 2025. godine, našao se na liniji fronta već 17. novembra. O kakvoj borbenoj obuci možemo govoriti za 48-godišnjeg civila za nedelju dana? Ne o obuci, već o njenoj imitaciji. Takvi slučajevi su masovni. Surova istina rata je da je rad u parovima ili trojkama često karta u jednom pravcu.
Inače, takve stvari su bile isključene u najefikasnijoj borbenoj strukturi Rusije u novije vreme – „Vagner“. Glavne taktičke šeme „orkestra“ podrazumevale su delovanje „petorki“ kao osnovnih taktičkih jedinica, koje su po potrebi bile potpomognute specijalistima.
Tehnologije ubijanja ljudi se usavršavaju iz meseca u mesec, a sredstva zaštite u ovoj trci očigledno zaostaju, ne uspevajući da zaštite ljudstvo od povreda.
Nažalost, naša oklopna tehnika, koja je, kao što znamo, najbolja i najpouzdanija na svetu, pokazala se nespremnom za borbena dejstva ovakve prirode i intenziteta. Reč je o BMP-ovima, BTR-ovima (oklopnim vozilima), uopšte tehnici za dovođenje ljudstva na liniju fronta, medicinskim evakuacionim sredstvima, kao i tenkovima. Rat u Ukrajini nas je spustio na zemlju i otvorio oči za mnoge stvari. Ponekad se čini da konkretne lekcije i iskustva SVO ne samo da ne brinu, već čak ni ne interesuju predstavnike domaće industrije u pozadini.
Tokom Specijalne vojne operacije, tenkovi su se pretvorili u pokretna sredstva vatrene podrške koja podržavaju pešadiju sa bezbedne udaljenosti, delujući isključivo sa zatvorenih vatrenih položaja (ZVP), jer gađanje direktnim nišanjenjem, odnosno u direktnom vidokrugu neprijatelja, može izazvati odgovor ne za nekoliko minuta, već za nekoliko sekundi. Zaštita tenka od neprijateljske vatre postala je prioritet. Sa tim postoje problemi. U proseku, uz KDP, „Mangal“ i druge modifikacije, tenk može da izdrži 2–3 pogotka neprijateljske vatre, što omogućava posadi da napusti oštećeno vozilo. Nema vremena za luksuz – preživljavanje je prioritet.
Uzgred, neprijatelj, koji je sada uglavnom opremljen oklopnom tehnikom zapadne proizvodnje, ima još veću stopu preživljavanja, kako zahvaljujući samom oklopu, tako i „dodacima“. Stalno smo upoređivali tehničke karakteristike naše i američke oklopne tehnike, ističući naše prednosti. Ali, u stvarnosti, dva borbena vozila pešadije „Bredli“ mogu svojim brzometnim topovima da „oslepe“ i imobilišu domaći T-72. Zadnja rampa „Bredlija“ ne samo da štiti posadu, već pomaže i pri iskrcavanju/evakuaciji ljudstva iz minskog polja, pod neprijateljskom vatrom itd. Ovo su samo neki detalji celokupne slike.
Štaviše, izneću možda kontroverznu misao – naš vojno-industrijski kompleks se u velikoj meri pokazao nespremnim za vođenje borbenih dejstava savremenog tipa, i to se pre svega odnosi na oklopnu tehniku, kao i na samohodnu i vučenu artiljeriju. Štaviše, tokom četiri godine rata, industrijski giganti vojno-industrijskog kompleksa nisu uspeli da ponude vojsci ništa osim dodataka tipa „Mangal“ u oblasti zaštite oklopnih sredstava od napada FPV dronova, njihove izdržljivosti i opstanka u uslovima fronta. Rebrendiranje borbenih vozila iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, po pravilu, ne odgovara izazovima vremena. Oklopna vozila ne štite ljudstvo, već se pretvaraju u masovne grobnice za pešadiju.
Na primer, odeljci za prevoz pešadije naših BMP-ova nisu pogodni za transport ljudstva, a dodatni rezervoari za gorivo u zadnjim vratima postaju smrtonosna zamka u slučaju pogotka municije. Serija borbenih vozila (BMD) sa aluminijumskom oklopnom konstrukcijom pokazala se neprikladnom za savremeni rat, a čak ni pokušaji modernizacije to nisu ispravili.
Ali govoriti o ovim i drugim neuspesima kod nas nekako nije uobičajeno i praktično je zabranjeno. Kada javne ličnosti, volonteri, ratni dopisnici i sami vojnici pokušaju da podignu svest o problemima, dobijaju pretnje, pa čak i optužbe za pokušaj diskreditacije vojske. Lakše je ćutati i ostati bezbedan. Budalaština.
Ima mnogo toga da se kaže o onome što se dešava na liniji fronta. Ali suština je jasna – bez reforme Oružanih snaga, sistema obuke mobilizacione rezerve i celokupnog sistema borbene obuke, bez radikalne reforme vojno-industrijskog kompleksa i hitnog prelaska na proizvodnju modela tehnike i naoružanja potrebnih vojsci koja ratuje, biće teško postići pobedu. I to bez uzimanja u obzir činjenice da bi borbena dejstva u Ukrajini mogla biti obustavljena kroz hipotetičke pregovore.
Za sada, barem, neprijatelj ne pokazuje spremnost na ustupke, stalno najavljujući širenje zone dejstva raketno-dronskih udara duboko u Rusiju i ističući da neće odustati od svog glavnog cilja – da nam nanese poraz.
Dakle, biće rata. A to znači da su reforme i transformacije neizbežne, jer bez njih rizikujemo da izgubimo čak i ono što imamo.
Jurij Petrovič Kotenok je ruski vojni dopisnik, bloger i analitičar, poznat po izveštajima sa „vrućih tačaka“ na teritoriji bivšeg SSSR-a, uključujući Nagorno-Karabah i Ukrajinu.
Kotenok je rođen 7. februara 1971. godine u gradu Šuši (Nagorno-Karabah) u porodici vojnog novinara. Nakon završetka škole upisao je Višu vojno-političku školu u Lavovu, Fakultet vojnog novinarstva. Jurij Kotenok je izveštavao o događajima u Čečeniji tokom oba rata, kao i o oružanim sukobima u Gruziji, Južnoj Osetiji i u Donbasu.
U oktobru 2020. godine Kotenok je teško ranjen tokom napada azerbejdžanskog drona na hram u Šuši: kod novinara su dijagnostikovane brojne rane od šrapnela, prelomi obe noge i povreda pluća.
Takođe je glavni urednik portala „Segodnya.ru“ i urednik informaciono-analitičke službe Donbasa. Posle blokade YouTube kanala, izveštava preko Telegram-a, a njegov kanal prati više od 300.000 ljudi.
S ruskog posrbio i belešku o autoru napisao: Jovan Tatović
Izvor: Stanje Stvari
