Piše: Gideon Levi
Na kraju ovog besmislenog rata ukazao se tračak nade. To je ludina nada, jer većina ratova se završava katastrofom, ali ona je ipak tu. U doba očaja i to je dovoljno. Ovaj rat bi mogao dovesti do sudbonosnog preokreta odnosa između Sjedinjenih Država i Izraela. Šta je bilo, bilo je. Dok se građani Izraela ponose saradnjom dve zemlje i njihovih pilota na nebu iznad Teherana, već se navlače tamni oblaci.
Što je neuspeh rata očigledniji i što je jasnije da Amerika nema pojma kako da se izvuče iz nevolje u koju se uvalila, to će brutalnija biti potraga za krivcima. Ona će izvesno biti jednostrana. Amerika će svu krivicu svaliti na Izrael, što bi moglo pokrenuti domino efekat u zemljama koje jedva čekaju pucanje veza između Izraela i SAD-a. Kada prestanu ratna dejstva, Izrael bi se mogao naći u novoj ulozi nekakve lokalne Severne Koreje, izolovane, izopštene zemlje, lišene američke podrške bez koje ne može da opstane.
Odavno je trebalo ukloniti nezdrave temelje odnosa Sjedinjenih Država i Izraela. Zajednički interes je osnovna veza između njih. Podela uloga je s vremenom postala tako zamagljena da više nije jasno koja od dve zemlje je supersila. Izrael je radio šta god je hteo, a ogromna pomoć priticala je bez ikakvog uslovljavanja.
U vreme Mister Amerike, to jest Benjamina Netanjahua, koji se usudio da prkosi Sjedinjenim Državama više od bilo kog svog prethodnika, ti odnosi su poprimili čudovišne razmere. Izraelski premijer je potkopavao američke predsednike, na primer Baraka Obamu, a njegova zemlja zbog toga nije trpela nikakve posledice. Naseljavanje, aneksija, kriminalni ratovi u Gazi i Libanu, pogromi, aparthejd, genocid – Sjedinjene Države su sve to osuđivale, ali su nastavljale da plaćaju; protivile su se, ali su mnogo puta upotrebile pravo veta u Ujedinjenim nacijama u korist Izraela; prekorevale su, ali vazdušni most sa transportima oružja i municije nije prestajao da radi.
U strahu od Sjedinjenih Država, Evropa nije smela ni da pisne niti da išta preduzme čak ni posle rata u Gazi. Sad samo čeka priliku da se razračuna sa Izraelom, baš kao i veliki delovi američkog javnog mnjenja, među kojima su i neke jevrejske zajednice. Svima je dozlogrdio ovakav Izrael, koji uporno ignoriše međunarodnu zajednicu i ne obazire se na međunarodno pravo i sve veći jaz između raspoloženja javnosti i vlada u većini zemalja sveta.
Rat u Iranu bi mogao biti prekretnica. Obe američke partije samo čekaju da se naprslina pretvori u pukotinu. Donald Tramp će prvi potražiti žrtvenog jarca. Na njegov mig uslediće poplava optužbi koja bi mogla biti razorna, ali bi možda gurnula Izrael u pozitivnom smeru.
Presecanje bezuslovne veze između Sjedinjenih Država i Izraela možda je jedina nada za Izrael, pod uslovom da to bude praćeno dubokim promenama u izraelskoj politici. Te promene se neće dogoditi same od sebe. Izrael se neće jednog jutra probuditi i zaključiti da mora da prekine okupaciju, aparthejd i beskrajne ratove i da mora da sluša savete sveta. Takvu promenu može izazvati samo prekidanje veza sa Sjedinjenim Državama. Ali onda se može desiti da se sa globalnom prljavom vodom izbaci i dete – koje je doduše odavno poraslo.
Teško je zamisliti kako bi Izrael mogao da manevriše bez Amerike. Laprdala s desnice, koja veruju da Izraelu nije potrebna Amerika, moraće da se suoče sa stvarnošću. Najednom više biti ni oružja ni novca ni veta u Savetu bezbednosti UN-a. Šta onda? Da li će nas zaštititi predvodnica naseljenika Danijela Vajs? Da li će ministar nacionalne bezbednosti Itamar Ben Gvir sprečiti donošenje rezolucije UN-a? Da li će kolone naseljeničkih džipova krenuti na Teheran?
Taj dan je bliži nego što misle učesnici izraelske parade ludila. Uskoro će biti stavljeni pred izbor: Izrael će se promeniti ili ga neće biti.
Izvor: Peščanik
