Piše: Alister Kruk
Američko-izraelski model vođenja rata zasnovan na vazdušnim udarima sa bezbedne distance suočava se sa izazovom jedne sasvim drugačije strategije – asimetričnog rata koji je Iran počeo da osmišljava još pre više od dvadeset godina.
Američko-izraelski model vođenja rata zasnovan na vazdušnim udarima sa bezbedne distance suočava se sa izazovom jedne sasvim drugačije strategije – asimetričnog rata koji je Iran počeo da osmišljava još pre više od dvadeset godina. Ovo je ključno imati u vidu kada se pokušava proceniti gde zapravo leži ravnoteža snaga u ovom sukobu. Ne sme se napraviti greška da se mešaju babe i žabe – odnosno stvari suštinski različite po svojoj prirodi.
Sjedinjene Države i Izrael ispaljuju veliki broj preciznih projektila sa distance ka Iranu. Ali s kojim ciljem i kakvim učinkom? To za sada ne znamo.
Ono što, međutim, znamo jeste da Iran ima sopstveni plan asimetričnog ratovanja – i da je on tek u početnoj fazi postepene implementacije. Celokupan arsenal iranskih raketa još nije otkriven: ni najnoviji sistemi, niti podvodni dronovi, kao ni brzi raketni čamci opremljeni protivbrodskim naoružanjem koji tek treba da budu raspoređeni. Stoga ne poznajemo puni potencijal Irana, niti možemo pouzdano proceniti kakav bi efekat imala njegova potpuna upotreba. Hezbolah je već u punoj operativnoj spremnosti, dok Huti (po svemu sudeći) čekaju „zeleno svetlo“ da, paralelno sa blokadom Ormuskog moreuza, zatvore i Bab el Mandeb.
Koreni ovakvog iranskog asimetričnog pristupa leže u posledicama američkog potpunog razaranja centralizovane vojne komandne strukture Iraka 2003. godine – kao ishoda tronedeljne masovne vazdušne ofanzive. Ključno pitanje za Iran nakon tog rata bilo je kako izgraditi odvraćajuću vojnu silu u uslovima kada ne poseduje – niti može da poseduje – vazdušne kapacitete uporedive sa američkim. Uz to, Sjedinjene Države su, zahvaljujući satelitima visoke rezolucije, imale uvid u gotovo celokupnu iransku vojnu infrastrukturu.
Prvi odgovor bio je jednostavan: što manje vojnih kapaciteta ostaviti izloženih pogledu „odozgo“, iz svemira. Njihovi ključni elementi morali su biti ukopani – i to duboko, van domašaja većine bombi. Drugi odgovor bio je još radikalniji: duboko ukopane rakete mogu, u izvesnom smislu, postati iransko „vazduhoplovstvo“, odnosno zamena za klasične vazdušne snage. Upravo zato Iran već više od dve decenije sistematski razvija i gomila raketni arsenal.
Asimetrični udari
S obzirom na intenzivan iranski fokus na razvoj raketne tehnologije, procenjuje se da ta zemlja proizvodi oko 10-12 različitih modela krstarećih i balističkih raketa. Neki od njih su hipersonični, dok drugi mogu da nose čitav spektar eksplozivnih municija koje se mogu navoditi – kako bi izbegle presretanje od strane protivraketne odbrane. Najveće rakete lansiraju se iz duboko ukopanih silosa raspoređenih širom Irana (koji je po površini uporediv sa zapadnom Evropom i obiluje planinskim vencima i šumama). Protivbrodske rakete, takođe, gusto su raspoređene duž iranske obale.
Treći odgovor bio je pronalaženje rešenja za uspešnu američku strategiju „šoka i zastrašivanja“ (shock and awe) iz 2003. godine, koja je dovela do eliminacije komandne strukture vojske Sadama Huseina. Tako je 2007. godine uvedena takozvana „Mozaik doktrina“. Suština ove doktrine bila je u tome da se vojna infrastruktura Irana podeli na autonomne pokrajinske komande – od kojih svaka raspolaže sopstvenim zalihama municije, sopstvenim raketnim silosima i, gde je potrebno, sopstvenim pomorskim snagama i milicijom.
Komandantima su unapred dodeljeni borbeni planovi, zajedno sa ovlašćenjem da samostalno pokrenu vojne operacije u slučaju da dođe do „obezglavljujućeg“ udara na prestonicu. Ti planovi i protokoli aktivirali bi se automatski u slučaju eliminacije vrhovnog vođe. Član 110 Ustava Irana iz 1979. godine daje isključivo vrhovnom vođi komandu nad oružanim snagama. Niko – ni pojedinac ni institucija – ne može poništiti ili opozvati njegove odluke. Ukoliko bi i novi vođa naknadno bio likvidiran, ranije unapred delegirana uputstva stupila bi na snagu i ne bi mogla biti opozvana ni od jednog drugog autoriteta.
Ukratko, u slučaju „obezglavljujućeg“ udara, iranska vojna mašinerija funkcioniše kao automatizovan, decentralizovan sistem odmazde koji je teško zaustaviti ili staviti pod kontrolu.
Vojni analitičar Patriša Marins primećuje: „Iran vodi gotovo savršen asimetrični rat: apsorbuje udare, strateški onesposobljava okolne baze, uništava radarske sisteme i održava kontrolu nad Ormuskim moreuzom, a istovremeno zadržava sposobnost lansiranja raketa.“
„Sjedinjene Države i Izrael nalaze se u izuzetno teškoj situaciji jer poznaju samo jedan tip ratovanja: neselektivno vazdušno bombardovanje, uglavnom civilnih ciljeva, dok ne uspevaju da unište podzemne ‘gradove raketa’. Sada se suočavaju sa strateški dobro pozicioniranim Iranom koji ratuje pod sopstvenim uslovima i u sopstvenom vremenskom okviru. Šta je Iran uradio? Usmerio se na otpornost prema bombardovanju – i zadržao gotovo čitav svoj arsenal u velikim podzemnim bazama u koje su SAD i Izrael već uložili ogromne količine municije pokušavajući da ih probiju“, zaključuje Marins.
Još jedna važna pouka koju je Iran izvukao iz rata u Iraku 2003. godine jeste da je američki i izraelski „način ratovanja“ u potpunosti zasnovan na kratkim, intenzivnim vazdušnim udarima usmerenim na eliminaciju političkog i vojnog vrha, odnosno komandnih struktura. Ranjivost centralizovanog komandnog sistema prevaziđena je uvođenjem „mozaične“ strukture, koja je decentralizovala komandu i raspršila je na više nivoa – tako da ne može biti paralizovana u slučaju iznenadnog „obezglavljujućeg“ udara.
Još jedan strateški uvid koji je Iran izveo iz tog rata jeste da su zapadne vojske koncipirane za kratke, intenzivne vazdušne kampanje.
Odgovor Irana, prema sopstvenoj analizi, bio je da se „igra na duge staze“. Strateška odluka sadašnjeg iranskog rukovodstva da se opredeli za dugotrajan rat neposredno proizilazi iz uvida da su zapadne armije prilagođene brzim, udarnim operacijama tipa „udari i povuci se“, kao i iz uverenja da je iransko društvo spremnije da podnese teret i posledice rata nego izraelska ili zapadna javnost.
Praktična strana odluke da se rat produži duže nego što bi to, na primer, odgovaralo Donaldu Trampu, svodi se pre svega na pitanje logistike.
Iranski „logistički obruč“
Izrael i Sjedinjene Države su se u početku pripremali za kratkotrajan sukob. U američkom slučaju – izuzetno kratak: od subote ujutru, kada je izvršen atentat na Homeinija, do ponedeljka, kada je trebalo da se otvore američka berzanska tržišta.
Iran je već u roku od sat vremena od atentata na Hamneija aktivirao unapred pripremljeni „mozaični“ plan i započeo napade na američke baze u Persijskom zalivu. Prema dostupnim izveštajima, Revolucionarna garda koristila je starije balističke rakete i dronove iz proizvodnih serija 2012/2013. godine. Očigledna svrha masovne upotrebe ovih starijih sistema bila je da se iscrpe zalihe presretačkih raketa kojima raspolažu američke baze u regionu.
Paralelno je sprovođen i sličan proces trošenja izraelskih presretačkih kapaciteta. Iscrpljivanje protivraketnih sistema širom Zaliva i u Izraelu postalo je sve očiglednije, što predstavlja prvi sloj ovog logističkog „stiska“.
Drugi sloj čini ekonomski i energetski pritisak, koji proizilazi iz kontrole Ormuskog moreuza – zatvorenog za „protivnike“, ali ne i za „prijateljske“ države. Ovakvo „dozirano“ zatvaranje ima za cilj da izazove finansijsku i snabdevačku krizu na Zapadu, čime bi se umanjile ekonomske koristi koje bi rat mogao da donese. Slabljenje tržišta znači i slabljenje političke volje za nastavak sukoba.
Treći „pritisak“ usmeren je na javno mnjenje u Sjedinjenim Državama. Iransko odbijanje prekida vatre ili pregovora, uz istrajavanje na dugotrajnom ratu, podriva očekivanja javnosti, dovodi u pitanje postojeći konsenzus i pojačava osećaj neizvesnosti i zabrinutosti.
Strateški ciljevi Irana?
Šta bi, onda, mogli biti krajnji ciljevi Irana? Pre svega, uklanjanje stalne pretnje vojnim napadom; zatim okončanje dugotrajne ekonomske opsade iranskog naroda kroz sankcije; povratak zamrznute imovine, kao i prekid izraelske okupacije Gaze i palestinskih teritorija.
Moguće je i da Iran teži da „preokrene“ geopolitičku ravnotežu u regionu Persijskog zaliva, tako što bi ključne pomorske tesnace i saobraćajne koridore izveo iz domena američke hegemonije i otvorio ih za nesmetan prolaz brodova zemalja BRIKS-a – bez sankcija, zaplena ili blokada od strane Vašingtona. U tom smislu, moglo bi se govoriti o svojevrsnoj obrnutoj „slobodi plovidbe“, u izvornom značenju tog pojma.
Prvi cilj Irana je uklanjanje stalne pretnje vojnim napadom
Jasno je da iransko rukovodstvo u potpunosti razume da bi uspešna primena njihove strategije asimetričnog ratovanja mogla da preokrene geostratešku ravnotežu ne samo u Zapadnoj Aziji, već i na globalnom nivou.
A šta je sa planom Donalda Trampa? Prema rečima njegovog biografa, Majkla Volfa: „On nema plan. Ne zna šta se zapravo dešava. Nije u stanju da formuliše jasnu strategiju. On stvara dramatične, neizvesne situacije – i to u sopstvenim očima doživljava kao vrlinu: niko ne zna šta će sledeće uraditi. Svi ga se zato plaše – što mu daje maksimalnu polugu moći. To da nemanje plana postaje njegov plan.“
Volf ovu situaciju opisuje metaforom Trampa kao izvođača na sceni: „On je na pozornici, improvizuje u hodu i veoma je ponosan na tu sposobnost – koja, treba priznati, jeste značajna.“
Dalje, Volf ovako opisuje Trampov način razmišljanja: „Zaustavićemo rat. Pokrenućemo rat. Bombardovaćemo ih; pregovaraćemo; zahtevaćemo bezuslovnu predaju. Ništa se ne dešava a da ne potekne od njega. A to se menja iz trenutka u trenutak.“
U stvarnosti, jedini kriterijum koji je Trampu važan jeste da bude viđen kao pobednik. Juče je izjavio da su Sjedinjene Države „pobedile“ u ratu – „Pobedili smo. Dobili smo opkladu. U prvom satu.“ Međutim, već za nekoliko nedelja mogla bi postati očiglednija ranjivost takve nepredvidivosti, ukoliko cene nafte, berzanski indeksi i tržište obveznica krenu nizbrdo. Tramp, u međuvremenu, telefonira na sve strane u potrazi za nekim ko bi mu ponudio „izlaz“ iz rata koji je započeo – i to takav koji bi mogao predstaviti kao pobedu.
Ali, Iran takođe ima reč o tome kada će se rat završiti. A prema sopstvenim izjavama — tek su počeli.
Izvor: Novi Standard
