Piše: Andrej Ivanji
Proteklih nedelja smenjivali su se protesti „Krvave su vam ruke“ i „Zastani Srbijo“, tj. „15 minuta za 15 izgubljenih života“.
Bilo je čarki, koškanja, nereda ispred Gradske kuće u Novom Sadu, hapšenja.
Poslanici i odbornici su u Novom Sadu bili blokirali Tužilaštvo i Sud i tražili da se uhapse odgovorni za smrt 15 ljudi zbog pada nadstrešnice novosadske železničke stanice i na slobodu puste uhapšeni učesnici protesta. U pokušaju da uđu u zgradu, odmeravali su snage sa pripadnicima Policijske brigade u punoj opremi za razbijanje demonstracija u disciplini ko će koga jače da gura.
Istovremeno, aktivisti su u Beogradu pokušavali da zaustave rušenje Starog savskog mosta. Slika kako pripadnici Policijske brigade bacaju na asfalt lidera Kreni-promeni Savu Manojlovića, stavljaju mu lisice i zavrćući mu ruke, dok on jauče od bolova, odnose u maricu, eksplodirala je na društvenim mrežama. Kao i komentar predsednika Republike Srbije da je odbornik Skupštine Beograda tom prilikom „skvičao kao svinja“. Akcije sa ciljem da se rušenje Starog mosta zaustavi se nastavljaju.
Sve to se prenelo na Skupštinu Srbije. Sednica posvećena usvajanju budžeta pretvorila se u (gotovo) tuču nakon što je predsednica Skupštine Ana Brnabić odbila raspravu o poverenju Vladi zbog smrtonosne nesreće u Novom Sadu. Dva dana kasnije, u sredu 27. novembra, sednica je nastavljena, ali bez poslanika opozicije.
Za to vreme, u sklopu akcije „Krvave su vam ruke“, odbornica Zeleno-levog fronta je u Skupštini Beograda zalila sto predsedavajućeg i govornicu crvenom bojom „krvi“.
Dok su opozicioni poslanici bojkotovali Narodnu skupštinu, studenti FDU blokirali su svoj fakultet jer su ih bili napali pripadnici Srpske napredne stranke kada su učestvovali u akciji „Zastani Srbijo“. Traže njihovo privođenje i podizanje optužnice.
Batinaši i provokatori sa kapuljačama na glavi pojavljuju se po potrebi na protestima u Novom Sadu i Beogradu.
Treperenja unutar institucija
Advokatska komore Vojvodine je 27. novembra stupila u jednodnevni štrajk zbog „sistematskog i dugotrajnog uplitanja izvršne vlasti u rad pravosuđa i dramatičnog narušavanja nezavisnosti suda“.
Istog dana na sednici Skupštine grada Kraljeva obezbeđenje je moralo da razdvaja odbornike da ne bi došlo do opšte tuče.
Pre toga su zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika, uprkos zastrašivanju agenata BIA, odbili da daju zeleno svetlo za rušenje Generalštaba.
Profesori i saradnici Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu zatražili su u otvorenom pismu da se u što kraćem roku na slobodu puste svi uhapšeni na protestu u Novom Sadu, kao i da se uhapse svi koji su odgovorni za pogibiju nedužnih prilikom urušavanja nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici. Profesor Aleksandar Baucal rekao je za „Vreme” da se po raspoloženju njegovih kolega vidi da ne misle da je ova reakcija dovoljna.
Pod pretnjom obustave rada profesora Beogradskog univerziteta Vlada je povukla Predloga izmena Zakona o visokom obrazovanju.
Prosvetni radnici ne odustaju od štrajka koji se odvija u zakonskim okvirima i najavljuju radikalizaciju…
Pokušaj normalizacije nenormalnog stanja
Igra mačke i miša ponavlja se gotovo svakog dana.
Tako su 27. novembra aktivisti na sat i po blokirali prilaz Beogradu na vodi, a napale su ih organizovane grupe muškaraca već viđenih na protestima opozicije koji se dovode u vezu sa SNS-om; u četvrtak 28. novembra opozicioni poslanici i odbornici ponovo su blokirali Sud u Novom Sadu, ovog puta oni su stavljali katance na ograde kojima je ograđena zgrada, a policajci su te katance presecali pod budnim okom pripadnika Žandarmerije…
Mediji su se usijali. Oni kritički prenose opširno sve ove akcije, oni režimski ih diskredituju na svaki mogući način ili prećutkuju. U toku je pravi propagandni rat.
Na jednoj strani političkog spektra pokušava se da se pokaže da plamti pobuna protiv opšte nenormalnosti u Vučićevoj autokratiji, sa druge da je sve u najboljem redu i da se radi o marginalizovanim grupicama koje bezuspešno pokušavaju da isprovociraju sukobe.
Da li je Srbija u političkoj krizi?
Zavisi od toga iz kojih se medija informišete. Za prorežimske medije na delu je pokušaj malobrojnih, odnarođenih opozicionara da destabilizuju Srbiju i na silu dođu na vlast, ali da je to jalova rabota jer nemaju podršku „većinske, pristojne Srbije“.
U prilog tezi da od svega ovoga neće biti ništa govori da opozicija nema nikakav odgovor na državnu silu kojom komanduju Vučić i njegovi ljudi. MUP, specijalne jedinice policije, Tužilaštvo i naprednjački batinaški odredi braniće vladajući sistem Srpske napredne stranke svim raspoloživim represivnim merama u srazmeri sa opasnošću koja mu preti.
Ovo malo primene prekomerne sile, upotreba pripadnika SNS-a za specijalne operacije i neosnovana hapšenja aktivista, studenata i Gorana Ješića su, za sada, samo pokazna vežba i upozorenje.
Činjenica je i da, osim na velikom protestu u Novom Sadu 5. novembra, u ovim akcijama i protestima učestvuje veoma mali broj građana. Znači, još jednom može da se konstatuje, da je potencijal za masovne proteste prisutan, ali da opoziciji ponovo ne uspeva da mobiliše sve one koji su nezadovoljni postojećim stanjem.
Krvava šaka kao stisnuta pesnica?
Da li simbol krvave šake ima snagu kakvu je imala otporaška stisnute pesnice?
Za sada ne. To je pitanje organizacije, rada na terenu, mreže aktivista i volontera, političkog marketinga, na kraju krajeva i finansija. Stisnuta pesnica sa sloganom „Gotov je!“ (Slobodan Milošević) krajem 1990-tih je zaživela i razbuktala se među studentima i mladim ljudima. Tadašnji režim na njihov veoma dobro organizovani otpor nije imao odgovor.
Danas u Srbiji ne postoji ni jedna organizacija koja bi mogla da mobiliše i koordiniše veći broj mladih ljudi i studenata širom zemlje. Kao i opozicione političke partije, i studentske i aktivističke organizacije deluju samostalno, stihijski i nekoordinisano.
Dobar i svež primer je blokada Fakulteta dramskih umetnosti zato što su studente napali pripadnici SNS-a.
Zašto i studenti drugih fakulteta nisu organizovali blokade iz solidarnosti sa kolegama?
Zašto profesori Beogradskog univerziteta nisu stupili u štrajk dok se ne pohapse nasilnici?
Prvo, u Srbiji je ubijena svest o solidarnosti, svakog pokreće isključivo sopstvena muka ili interes. Drugo, strah se uvukao u tkivo srpskog društva, bojazan od odmazde naprednjačkog režima je sveprisutna. I treće, već pomenuto, ne postoji politička organizacija koja bi koordinisala akcije protiv jednog zajedničkog krovnog problema – odsustva pravne države na kome počiva naprednjačka vlast.
U opoziciji nešto novo
Sa druge strane, opozicione stranke prave uvek iste greške: razmišlja se samo jedan potez unapred; ili su posvađane, ili deluju zajednički, ali jedva prikrivaju netrpeljivost; nema lidera, ličnosti oko koje bi se svi okupili i zbili redove, iza koje bi svi stali bez da javno gunđaju. Očigledno je da građani Srbije naginju ka tome da slede nekoga ko personifikuje vođu.
Sada, dakle, parlamentarne opozicione partije bojkotuju Skupštinu. To su posle haotične sednice u ponedeljak smislili i obrazložili. U redu, ali već viđeno. Koji je sledeći potez?
Organizuju se straže koje treba da spreče rušenje Starog savskog mosta. I to je u redu. Ali, dokle su spremni da idu? Da li stvarno misle da će sprečiti rušenje? Ako ne, šta je sledeći potez kada ih definitivno proteraju sa mosta da Kinezi mogu na miru da nastave sa rušenjem?
I kuda vode svi ovi pojedinačni protesti?
Pred našim očima odvija se već viđena igra izdržljivosti i strpljenja u kojoj ogromnu nadmoć u ljudstvu spremnom za akciju i sredstvima ima režim Aleksandra Vučića, da ne pominjemo institucije državne sile koje kontrolišu partije na vlasti.
Pa ipak, čini se da Vučić ovog puta gubi strpljenje. Mnogo se toga nakupilo, bio je primoran i ministre da natera na dobrovoljnu ostavku ne bi li se smanjio pritisak u društvu, a valja i izgraditi sve u okviru izložbe EXPO 2027 za šta je izdvojen prekomeran novac.
Lideri opozicije su shvatili da je borba unutar institucija Sizifova, iskoristili trenutak i izašli iz svoje zone komfora na ulice i istovremeno sa aktivistima iz različitih organizacija održavaju tenziju.
Bez strategije
Ali: da li postoji politički menadžer koji za to vreme pregovara sa sindikatima, predstavnicima Advokatske komore, udruženja sudija, tužilaca, pripadnicima MUP-a, BIA, studentskim organizacijama, pojedinim funkcionerima SNS-a… o koordinisanim akcijama?
Organizuju se pojedinačne akcije i performansi, blokade, ali se ne prepoznaje nikakva strategija.
I šta ako režim negde popusti? Ili ne popusti? Koji su potezi koji slede?
Cilj opozicije je da dođe na vlast. Ali kako, ako se na izbore ne ide zbog toga što su namešteni, a nasilje se isključuje? Čini se kao da opozicioni lideri i dalje očekuju da će nešto da se promeni samo ako budu dovoljno dugo talasali. Verovatnoća za to je u ovom sistemu gotovo nikakva.
Opozicija nema svog kandidata za predsednika Vlade, nema kandidata za predsednika država, ne promoviše ljude koji bi mogli da budu bolji ministri od postojećih. Zašto se ne formira vlada u senci? Ako se teži promeni vlasti, zašto se građanima ne predoče ljudi koji bi vlast trebalo da preuzmu?
Ovako se sve svodi na igru mačke i miša, a samo kod Diznija Džeri uvek nasamari jadnog Toma. U Srbiji je poslednjih 12 godina obrnut slučaj.
Izvor: Vreme
