Пише: Бенџамин Канкел
Један од начина да се буде писац модерниста јесте обраћање пажње на најважније модерне предмете и доживљаје. Тако је Марсел Пруст описивао упадљиве новине – разговор телефоном или призор авиона на небу. Код Т. С. Елиота се производи индустријског капитализма појављују или дословно (попут “плоче на грамофону” у Пустој земљи) или као метафора унутрашњих стања, као када описује сутон као тренутак у ком “људски мотор чека / као такси који откуцава стајање”.
Некад се чини да нове технологије задиру у саму природу писања. Трилогија УСА Џона Дос Пасоса садржи делове који експлицитно подражавају филмске журнале, а чак и у примерима где је призивање модерности мање свесно може се приметити нешто слично: Хемингвејеви јунаци не само што пуцају из аутоматске пушке .30-06 или возе амбулантна кола, него осећамо да и сам Хемингвеј пише прозу писаћом машином након векова писања руком.
Начин на који је француски писац Пол Валери модерниста – штавише, симбол и главни теоретичар модернизма за неколико генерација читалаца – био је другачији. Валери можда успут спомене феномен попут железнице, али његова лирска поезија и његов једини романескни излет у прозу, Господин Тест, открива слабашан интерес за механичке направе и едисоновске новотарије модерних времена, као и за друштвене околности које их прате.
Међу значајним темама његових најлепших песама су нар, пчела, затурена флаша вина, зора, успавана вољена особа – ствари које постоје одвајкада. Рођен (а касније и сахрањен) крај Средоземног мора, Валери је своју можда и најомиљенију тему пронашао у “мору, најнетакнутијој и најдревнијој ствари на планети”. Опште узев, однос овог повученог, лапидарног писца према “лудом нереду” у Европи 19. и 20. века изражен је кроз речи измишљеног кинеског мудраца којег је описао у есеју Јалу из 1895. године: “Радије бих остао неупућен у вашу болест изумевања и разузданост ваших смушених замисли”.
Ипак, Валеријев углед као модернисте је неспоран. За Елиота је он био тај “који ће за потомство остати репрезентативни песник, симбол песника, прве половине 20. века – не Јејтс, не Рилке, нити било ко други”.
Едмунд Вилсон, препознајући Валерија као кључну спону између симболизма 19. века и покрета који су уследили за њим, записао је: “У извођењу, у прелепим стиховима, облицима, звуцима, игри светла и сенке, супстанци воћа или меса, Валери је остао ненадмашан”. За Вилсона су готово једнако значајни били и дуги, тајанствени периоди када Валери – “велики песник који једва може да се натера да пише поезију, који једва може да се натера да објасни зашто не може да се натера да пише поезију” – није објавио скоро ништа. (У овом случају је модернистичка естетика тишине скривала приватну расписаност: Цахиерс, око 30.000 страница белешки у свескама, уношених током пола века, у целости су објављене тек после Валеријеве смрти.)
Како успевате да будете хипермодерни, а да истовремено дижете нос пред модерношћу? Валери је, при таквим настојањима, пред собом имао кључни узор у фигури научника. На крају крајева, физичари, математичари и хемичари су, у суштини, модерна врста људи са задатком да открију законе универзума који делују ванвременски, не обазирући се на људску историју.
У једном од раних есеја, “Увод у метод Леонарда да Винчија” (1894), Валери је уметничко дело дефинисао као “механизам намењен узбуђивању и спајању појединачних облика” одређене “умне категорије”. У другом есеју исмева романтичарске песнике као неуспешне научнике: “Занемарили су хемичара због алхемичара. Задовољавала их је само легенда или историја – то јест, оно управо супротно физици”. Што је још горе, “бежали су од организованог живота у страст и емоције”. Ако и ви, попут већине људи, песнике повезујете са великим, неукротивим осећањима, онда у Валерију – или у његовим тврдњама, изнетим можда са превише протеста – имате побијање те хипотезе.
Рођен 1871. године у малом медитеранском лучком граду Сету, Амброаз Пол Тусен Жил Валери био је син корзиканског цариника и Италијанке. (У Свескама овај изданак двонационалне заједнице о себи мисли као о “калемљеном бићу”: “Калемљења математике на поезију, строгости на слободне слике. ‘Јасних идеја’ на стабло сујеверја; француског језика на италијанско дрво…”)
У складу са својим унутрашњим расколом између строгости и поезије, Валери је савесно студирао права као младић у Монпељеу и, у исто време, послао је пар својих песама на париску адресу симболистичког песника Стефана Малармеа, чији лелујави, снолики стихови не могу бити даље од сувопарног правничког језика. Малармеов кратки одговор, у ком наздравља “mon cher poète” због “дара за суптилне аналогије, уз одговарајућу музику… што је све”, био је документ који је Валери, према његовом биографу Бенои Петеру, умео да цитира целог свог живота.
Младић је 1891. године кренуо у Париз, возом са мајком, да би учио од Малармеа. (Године 1900. оженио се Жанин Гобилар, женом која га је приметила, њега и његове тужне очи, на Малармеовој сахрани.) Валери се настанио у Паризу свог ментора и тамо је провео већи део живота, радећи свакодневне послове, прво у Министарству рата, а потом у новинској агенцији. Али његово схватање књижевности, које је развијао у слободно време, убрзо га је удаљило од малармеовске симболистичке магловитости. Прави циљ писца је, како је објаснио у писму једном пријатељу, да се ослободи непрецизности: неодређене речи попут “воља, сећање, идеје, памет, време, итд.” приличе свакодневној употреби, али писац “мора да тежи проналажењу суптилнијих средстава”. Валери се носио мишљу да развије “Систем (у физичко-хемијском смислу)” који би прецизно одражавао очување и трансформацију оних облика енергије познатих као мисли.
Међу најзначајнијим производима ове намере били су Валеријеви младалачки есеји о књижевној техници, у којима одбацује субјективност и занос (то, према његовом мишљењу, “нису уметничка стања ума”) као извориште књижевности. Он уместо тога успоставља неку врсту њутновске механике песничког језика: “Каква год да се слика или емоција формира”, у свести читаоца, “она је ваљана и одговарајућа ако у њему изазива [ту] узајамну везу између речи-узрока и речи-последице”. Прави ватромет се, дакле, одвија у читаоцу, а не у писцу, док његова путања и сагоревање, јарке боје и шаблони који се гасе, подсећају на “тајанствена тела која физика и хемија проучавају: увек помислим на њих када размишљам о уметничким делима”.
Ови квази-научни трактати заправо су више функционисали као манифести и имали су одлучујући утицај на то да генерација Елиота и Езре Паунда да предност поетици објективне чулне слике над оном са драмски страсним расположењем. Елиот следи Валеријеве принципе када пише о “објективном корелативу” нужном да се изведе одређени ефекат на читаоца, док су Паунд и његови сарадници прихватили назив имажизам за покрет заснован на лекцијама француског песника.
У Валеријевом сопственом делу је главни изданак његовог карактеристичног истицања објективности и рационалности био Господин Тест, новела (да искористимо познатији термин за нешто што остаје изразито чудна књига) први пут објављена 1896. Фиктивни Тест – та реч на старофранцуском значи “глава” – спектрални је рационалиста, феномен чистог разума кога само биологија присиљава да обуче панталоне и седи у кафеу. Валери се враћао свом алтер егу у прозним одломцима које је писао до краја живота.
У време када је умро, 1945. године, очигледно је планирао ново и комплетно издање Господина Теста и управо та танушна постхумна збирка извода и запажања о(ко) контура(ма) цртежа човека која бледи сачињава основу нове верзије Теста на енглеском, у елегантном преводу Шарлот Мендел (Њујорк ривју оф букс). (То што је Валери говорио да би његов текст “представљао скоро непремостиве тешкоће за некога ко би хтео да га преведе на други језик” довољно говори о значају постигнућа преводитељке). Све у свему, задовољство је упознати господина Теста, чак и ако имате осећај да би покушај да му пружите руку резултирао тиме да рука остане да вам виси у ваздуху.
У предговору својој необимној књизи Валери порекло Теста смешта у фанатичну потрагу за језичком и интелектуалном прецизношћу, не обраћајући пажњу на шкакљиве алузије на “тестис” и “сведочити” на француском, које лебде над презименом његовог лика. Неповерљив према “чак и релативно прецизном поетском делу”, Валери се присећа како је одбацио “не само Књижевност, него и скоро целокупну Филозофију, јер припадају Магловитим и Нечистим Стварима којих сам се одрекао из дубине срца”. (Оставимо за сада по страни парадокс да се неко свим срцем посвећује нечему тако бескрвном.)
Валери каже да је у тренутку када се први пут сусрео са Тестом могао “само са гнушањем да мисли на све идеје и осећања која код људи настају или јављају искључиво из њихових болести и страхова, њихових нада и ужаса, а не слободно, из чистог посматрања ствари и себе самих”. Презир према сметлишту људских емоција лежао је у основи порађања Теста – “рођеног једног дана из недавне успомене на таква стања свести” – из главе самог Валерија. Тест се појављује, сасвим формиран, као нека врста научника који проучава самог себе: “Он себе посматра, манипулише, не дозвољава да њиме манипулишу”.
Предговор би могао да се заврши Валеријевим описом овог немогуће рационалног човека као “чудовишта”, али такав језик не би требало да нас завара у вези с његовим ставом према сопственом стварању. За Валерија је Тест чудовиште само на онај начин на који би биолог посматрао јединствени примерак: као значајну мутацију с потенцијалом да изроди нову лозу. Валери заправо приказује Теста махом у задивљујућем светлу и са духом који подстиче опонашање – као пример савршене рационалности која намеће “употребу, ако не и стварање, принудног језика, понекад одлучно апстрактног”. Тест је за себе хладнокрвно заинтересован, просто као за најдоступнији му људски субјект за истраживање; он сопствену душу проучава као да се бави комбинаториком математичких могућности.
Опсесивно спекулисање о томе шта би особа попут њега могла да осећа или да ради истовремено подразумева и да Тест јако мало осећа или ради. Он говори, како Валеријев наратор примећује, “пригушеним” гласом и прави само “одмерене” покрете. У ресторану који Тест повремено посећује нико не примећује овог човека од око четрдесет година, ни младог ни старог. Кад једе, то је “као да узима пургатив”. Тест зарађује за живот на најпасивнији могући начин, од “скромних недељних шпекулација на берзи”, а шкрт је саговорник: никад се не осмехује, не говори “ни добро јутро ни добро вече”, а “примећено је да су многе речи протеране из његовог општења”. Валеријев наратор је очаран: “Он, тако стваран! Тако нов! Тако ослобођен сваке обмане или илузије… Како се не дивити некоме ко никада није рекао ништа неодређено?”
Можда вас изненади кад сазнате да је ова фантастично безлична особа ожењен човек. Али други од четири дела оригиналног Теста састоји се од писама госпође Емили Тест наратору о њеном необичном мужу. Испоставља се да господин Тест, упркос прецизним запажањима о самом себи, скоро сасвим измиче опажањима других. Госпођа Тест, а она би требало да га познаје, каже да “својом темељном заокупљеношћу и непробојном сређеношћу својих мисли он измиче свакој уобичајеној проценама људи о својим ближњима”. Исход је брак као нека врста узајамне потврде самоће и несхваћености. “У ствари”, примеђује госпођа о господину, “о њему се не може рећи ништа што не испадне погрешно истог тренутка кад буде изговорено!”
Да ли је то љубав, можда се питате. Звучећи слично супружнику, Емили Тест изражава резерве према магловитој речи “љубав”, која је “толико неодређена у свакодневној употреби и лебди међу толиким различитим сликама да је сасвим бесмислена кад је реч о односу између срца мог супруга и мене”. Предвидљиво, можда, али отуђене сродне душе су заједно срећне. Често, извештава госпођа Тест, “обузме ме и понесе порив да запевам; летим, плешући са импровизованом радошћу и несвршеном младошћу”. Поред тога, делује да је секс добар: “Господин Тест мисли да је љубав састоји се од способности да заједно будете животиње – потпуно допуштење за глупирање и бестијалност”.
Трећи део Валеријевог необичног портрета идеалног ега части нас први пут Тестовим непосредним размишљањима, одломцима из његовог “бродског дневника”. Овде наилазимо на једну од најчувенијих реченица из књиге: “Признајем да сам сачинио идола од свог ума, али други нисам нашао”. То значи да се Тест посвећује у основи хипотетичком постојању. Чак ни његове мисли нису толико мисли колико су цртице могућих идеја. Хвали се, или признаје, да не чита новине, јер би га оне само довеле до “самог прага оних апстрактних проблема где сам већ на своме”, али он тај праг не прелази и не идентификује те проблеме.
Слично томе, тврди да је “бескрајно свестан моћи” а да не каже шта та свест подразумева. Типична белешка гласи: “Задивљујућа математичка сродност међу људима – шта се може рећи о овој шуми односа и сличности?” У сваком случају, уздржава се од тога да скицира макар једно дрво у тој шуми.
Остатак Господина Теста састоји се од томе сличних pensées Теста и његових блиских познаника: од медитација о величанствености самог медитирања, спекулација о племенитом позиву мислиоца. Ако сво та бављење звучи сувопарно, тако и јесте. Нема правих ликова у Господину Тесту, пошто је Тест само апстрактно универзално сопство, а његови пријатељи и супруга су пуки његови посматрачи. Нити има било какве драме или заплета у овој причи без приче о уму који сведочи о сопственим операцијама. (“Господин Тест је сведок”, гласи у целости један запис.) Међутим, ако признајемо да је књига сувопарна, морамо признати и да је ова књижевна пустиња Атакама, упркос томе што је практично ненастањива, ипак узбудљив пејзаж.
Није да ова необична књига није имала наследника. Без заплета и контемплативан пре него наративан и дескриптиван, Господин Тест свакако није роман, или новела, у уобичајеном смислу те речи; више личи на благо фикционализован дневник мисли. Међутим, иако је Тест можда прва оваква књига, тешко да је и последња.
Хуго фон Хофманстал је 1902. написао Писмо лорда Чандоса у ком фиктивни аристократа из 17. века исповеда сумње налик Тестовим о томе да језик може да пренесе искуство. Валеријев пријатељ Рајнер Марија Рилке је 1910. објавио Записе Малтеа Лауридса Бригеа, првобитно названих “Дневник мог другог ја”, при чему наратор није био Рилке, него његов алтер-его Бриге. Напамет пада и постхумно објављена Књига неспокоја Фернанда Песое, настајала од 1910-их до 1930-их година: обимна збирка филозофских и психолошких фрагмената приписаних Песоином хетерониму Бернарду Соарешу.
Писци ових изврсних прозних дела су, као и Валери, песници. У сваком од тих примера чини се да им је то незнатно одступање алтер ега од пишчевог правог ја допуштала не толико да се исповеде (нису то бестидне, па чак ни посебно личне књиге) колико да мисле и осећају онако како то иначе не би могли; као да је било немогуће изрећи оно што се у души догађа ако је нечија личност званично место где се дешава све то.
Међутим, Валеријев Тест није инаугурисао нову грану књижевности у складу са правцем какав је назначио.
Пролонгирано, прелиминарно размишљање о научној књижевности као о чистој могућности испарило је чим је дотакло тло. Техничка психијатрија и неуробиологија каснијег доба нужно су биле лишене Валеријеве поетичности, а сами песници никада нису могли да остваре његову научност а да притом престану да пишу поезију.
И у самој Валеријевој каријери је Господин Тест био изузетак по стерилности која се, изгледа, сама наметнула. После 1898. скоро двадесет година није објавио ни реч. Када се појавила његова поема Млада Парка, 1917, Валери са 45 година више није био баш млад. У следећој збирци, Чари из 1921. године, појављује се кратка песма “Кораци”, у којој песник чује кораке вољене док му она прилази с пољупцем. Њена завршна строфа, у несталним осмерцима, наговештава неку врсту кључа за Валеријеву очараност одељеношћу од доживљаја:
Застани, преслатко створење
што постојиш и не постојиш,
не хитај с нежним испуњењем
ка оном чију чежњу појиш,Јер ја све ово време дуго
живех од тога што те чеках,
и срце ми не беше друго
осим корака твојих јека.
Стихови у преводу Натанијела Рудавског-Бродија из The Idea of Perfection (2020), изврсног избора Валеријеве поезије и бележака, илуструју колико је сласт постојања за Валерија истовремено и сласт непостојања, колико антиципација живота иде ка обликовању његове стварне инкарнације.
Валеријево обновљено одушевљење поезијом, у збирци Чари, изазвано је, рекло би се, снажном љубавном везом ожењеног песника са колегиницом песникињом Катрин Поци. Суноврат у страст и стихове овог дотадашњег књижевног позитивисте, изумитеља скоро бестелесног “човека од стакла”, господина Теста, вероватно не би требало много да изненади, чак ни читаоце финалне верзије Теста. Самоистраживач по којем је књига названа у завршном фрагменту говори о “силогизмима нарушеним агонијом, хиљадама слика обасјаних болом, страху помешаном са лепим тренуцима из прошлости”.
Агонија, бол, страх: то су неизбрисиви остаци пробабилистичких вежби, недељиви вишак преношен из једног прорачуна у други, а можда управо и почетна мотивација за упуштање у тако очајнички апстрактне вежбе. Коначни ефекат је парадоксалан: што Валери више елиминише авет бола и страсти из логичког механизма свог дела, то јецаји и вапаји те авети постају огољенији и потреснији. Можда у књижевности није опште правило да писац заврши наглашавајући снажне емоције у делу управо до оне мере у којој настоји да их укине, али Валери, научник у покушају, вероватно би ценио свако истраживање у смеру шире примене тог феномена.
Подаци релевантни за истраживача сопственог случаја свакако би укључивали и Валеријеву велику песму Гробље крај мора, о гробљу у његовом родном граду Сету, где је и сам сахрањен неколико месеци по окончању рата у Европи. Мало тога је, ако ишта, упечатљивије у делу овог програмски објективног и рационалног писца од стихова у којима, у атмосфери неспутане патње и усхићења, Валери обавештава покопане у гробницама и маузолејима да прави прождрљиви “црв”, оно безимено биће које “заиста глође” људско месо, “није за вас што спавате под плочом”, него да вреба живе људе попут њега:
То живи од живота, то ме не пушта!
Љубав можда или мржња према мени?
Толико ми је близу тај зуб му скривени
да му свако име може пристајати!
Нека! То види, то жели, то сни, то тиче!
Моје тело му годи, па и док лежим
живим само да бих хранио то биће.
Колико год да се дичио осећајем за прецизност, Валеријева најелоквентнија реч свакако је ово муцаво то, то, то.
Извор: The NewYorker
Превод: Матија Јовандић/Глиф
