Пушкин је несвакидашњи феномен, и можда јединствени феномен руског духа, рекао је Гогољ. Ја бих додао „и пророчки феномен“. Да, у његовом појављивању на сцени, за све нас Русе било је нечег несумњиво пророчког. Пушкин се појавио тачно на почетку нашег правог самоосвешћења, чији је најранији почетак дошао читав век након реформи Петра Великог. Пушкин нам је стигао као нова звезда водиља, јарко светло на нашим мрачним путевима. Пушкин је знамење и пророчанство
Године 1880. друштво Љубитеља руске књижевности из Москве организовало је тродневну комеморација у част Пушкина, у склопу које је откривена и статуа овом славном песнику. Последњег дана, свој говор одржао је и Достојевски, неколико месеци пред своју смрт. Овај догађај одиграва се у време политичких превирања и друштвених немира на релацији Санк Петербург – Москва, углавном у вези са растућом државном доминацијом по питању јавних ствари и јавног живота. Организатори комеморације исправно су проценили да ће Достојевски успети говором да смири страсти у народу и публику окупи око заједничке идеје: указивања и слављења пророчке димензије Пушкиновог талента.
Пушкин је несвакидашњи феномен, и можда јединствени феномен руског духа, рекао је Гогољ. Ја бих додао „и пророчки феномен“. Да, у његовом појављивању на сцени, за све нас Русе било је нечег несумњиво пророчког. Пушкин се појавио тачно на почетку нашег правог самоосвешћења, чији је најранији почетак дошао читав век након реформи Петра Великог. Пушкин нам је стигао као нова звезда водиља, јарко светло на нашим мрачним путевима. Пушкин је знамење и пророчанство.
Рад нашег великог песника поделио сам на три периода. Не говорим сада као књижевни критичар. Задржавам се на Пушкиновом стваралачком раду само да бих илустровао своје схватање његовог пророчког значаја за нас и да бих дао смисао својој речи пророчанство. Међутим, приметио бих успут да ми се не чини да су периоди Пушкиновог рада одвојени једни од других чврстим границама. Почетак Евгенија Оњегина, на пример, по мом мишљењу још увек припада првом периоду, иако се Оњегин завршава у другом периоду, када је Пушкин већ пронашао своје идеале у својој родној земљи, примио их к срцу и гајио их у својој милостивој и видовитој души. Кажу да је у свом првом периоду Пушкин опонашао европске песнике, Парнија и Андреа Шенијеа, и пре свега Бајрона. Без сумње, европски песници су имали велики утицај на развој његовог генија и њихов утицај се одржао током целог његовог живота.
Ипак, чак ни најраније Пушкинове песме нису биле пуке имитације, и у њима је била изражена несвакидашња независност његовог генија. У имитацији се никада не јавља таква индивидуална патња и такве дубине самосвести какве је Пушкин приказао, на пример, у „Циганима“, поеми коју у целини смештам у његов први период; а да не помињемо стваралачку снагу и полет који никада не би били толико очигледни да је његово дело само имитација. Већ лик Алека, јунака „Цигана“, показује моћну, дубоку и чисто руску идеју. У Оњегину ће касније та идеја бити доведена до складног савршенства. Ту се скоро тај исти Алеко појављује не у фантастичном светлу већ као опипљив, стваран и схватљив.
У Алеку је Пушкин већ открио и генијално приказао несрећног луталицу у својој родној земљи, жртву руске историје. Несрећни луталица, отргнут из народа, био је историјска неопходност у нашем друштву. Тај тип јунака је истинит и савршено пренет, то је вечни тип, одавно настањен у нашој руској земљи.
Ове бездомне руске луталице још увек лутају, а проћи ће много времена пре него што нестану. Ако у наше време више не иду у циганске черге да траже своје универзалне идеале у дивљем животу Цигана, ако више не траже бекство од збрканог и бесмисленог живота наших руских интелектуалаца и не траже утеху у недрима природе, они ће се бацити у социјализам, који није постојао у Алеково време. Они са новом вером марширају на друго поље, и тамо ревносно раде, верујући, попут Алека, да ће својим фантастичним подухватима доћи до циља и наћи срећу, не само за себе, већ за цело човечанство. Заиста, руски луталица може пронаћи свој мир само у срећи свих људи. Задовољење неће наћи ни у чему мање вредном од социјализма, бар док је то још ствар теорије. То је исти руски човек који се сада појављује у другом времену. Овај човек је, понављам, рођен тек почетком другог века после великих реформи Петра Великог, у интелектуалном друштву, одрођеном од народа. Ох, огромна већина руских интелектуалаца у Пушкиново време радила је и тада као и сада, као службеници, на државним пословима, у железници или у банкама, или зарађивали како год могу, или су се бавили науком, држали предавања – све су то радили редовно, лежерно, мирно, примали плате, играли вист, без жудње да побегну у циганске таборе или друга места која су више у складу са нашим модерним временима. Они иду само дотле да се играју либерала, „са призвуком европског социјализма“, којем социјализам даје известан бенигни руски карактер – али то је само питање времена. Шта се дешава ако се један још није покренуо, а други је већ налетео на замандаљена врата и свом снагом ударио о њих главом? Иста судбина чека све људе ако не крену спасоносним путем понизног заједништва са народом. Али претпоставимо да их ова судбина не чека све. Нека „одабрани“ буду довољни, нека се покрене само десети део, а нека огромна већина нема предаха због њих.
СИРОТИ САЊАР НИЈЕ БИО ДОРАСТАО УНИВЕРЗАЛНОЈ ХАРМОНИЈИ, АЛИ НИ ЦИГАНИМА, ПА ГА ОНИ ОТЕРАЈУ — БЕЗ ОСВЕТЕ, БЕЗ ЗЛОБЕ, СА ПРОСТИМ ДОСТОЈАНСТВОМ.
Алеко, наравно, још увек не уме да како треба изрази своју муку. Код њега је све још некако апстрактно. Има само чежњу за природом, кивност на високо друштво, тежњу ка свим људима, јадиковање за истином коју је неко негде изгубио, а никако да је пронађе. Наравно, не може да каже где је та истина, где и на који начин би се могла поново појавити, и када је тачно изгубљена, али он искрено пати.
У међувремену, имагинативна и нестрпљива особа тражи спас пре свега у спољашњим појавама, а тако и треба да буде. Истина је, такорећи, негде ван ове личности, можда у некој другој европској земљи са чврстим историјским политичким институцијама и успостављеним друштвеним и грађанским животом. Такав човек никада неће схватити да је истина пре свега у њему самом. Како је он могао ово да разуме? Читав век није могао да буде свој у својој земљи. Заборавио је како се ради. Он нема културу. Одрастао је као ученица из самостана затворена међу зидове. Обављао је чудне и несувисле дужности у складу са својим чином, својом позицијом на четрнаест класа (Табеле рангова, окоснице званичних руских друштвених/службених хијерархија) у складу са којима је образовано руско друштво подељено.
Он је за сада само влат траве откинута у корену коју носи ветар. И он то осећа, и пати због тога, пати често акутно! Али, шта ако је можда по рођењу припадао племству и можда поседовао кметове. Тада је могао себи, попут Алека, да дозволи племићку слободу, пријатну фантазију о људима који ће га очарати животом „безакоња“, па да почне да ради као дресер медведа који наступа у циганској черги?
Наравно да би му жена, „дивља жена“, како каже извесни песник, највероватније дала наду да ће се извући из тескобе. Са лакомисленим, али страсним убеђењем, баца се у загрљај Земфире. „Ево мог начина да побегнем. Овде могу наћи срећу, овде у крилу природе далеко од света, овде са људима који немају ни цивилизацију ни закон.” И шта се дешава? Он не може да издржи први судар са условима ове дивље природе, а руке су му умрљане крвљу. Сироти сањар није био дорастао универзалној хармонији, али ни Циганима, па га они отерају — без освете, без злобе, са простим достојанством.
Човече горди, иди сада
код нас ваш закон не постоји
Од њега нико ту не страда.
Ово је, наравно, све имагинарно, али поносни човек је стваран, његова слика је прецизно дата. Пушкин је први ухватио тај тип, и то треба да запамтимо. Ако се деси нешто што му се и најмање могуће не допада, спреман је да примени окрутне казне и муке за учињену неправду, или, што је још утешније, сетиће се да припада једној од четрнаест степеница и да ће применити – ово се често дешавало – мучење и кажњавање које је прописано законом.
Руско решење питања – „питања клетих“ – већ је шапатом наговештено у складу са вером и правдом народа. „Понизи се, горди човече, и пре свега сломи свој понос. Понизи се, докони човече, и пре свега ради на својој родној земљи.” То је решење по мудрости и правди народа. „Истина није ван тебе, већ у теби. Пронађи себе у себи, потчини се себи, буди господар над собом и видећеш истину. Није у стварима ова истина, нити ван тебе или преко границе, већ пре свега у твом сопственом раду на себи. Ако победиш и покориш себе, тада ћеш бити слободнији него што си икад сањао да ћеш бити, и започећеш велико дело и учинити друге слободнима, и видећеш срећу, јер ће твој живот бити испуњен и ти ћеш на крају разумети свој народ и његову свету истину. Ни код Цигана нити било где другде не може се наћи универзална хармонија све док си сам прво недостојан истине, злобан и горд, и тражиш живот као дар, ни не помисливши да човек мора да плати за истину.”
Ово решење питања снажно је наговештено у Пушкиновој поеми „Цигани“. Још је нежније изражено у Евгенију Оњегину. То није фантазија, већ опипљива и реалистична поема, у којој је стварни руски живот отелотворен са стваралачком снагом и савршенством које пре Пушкина нико није постигао, а можда ни после њега.
АЛИ ЗБОГ СВОГ НАЧИНА НА КОЈИ ЈЕ ГЛЕДАО ЉУДЕ СА ВИСИНЕ, ОЊЕГИН НИЈЕ РАЗУМЕО НИ ТАТЈАНУ КАДА ЈУ ЈЕ ПРВИ ПУТ СРЕО, НА ЗАБАЧЕНОМ МЕСТУ, ПОД СКРОМНИМ ВЕЛОМ ЧИСТЕ, НЕВИНЕ ДЕВОЈКЕ
Оњегин долази из Петербурга, наравно из Петербурга. Ово је ван сваке сумње неопходно за роман, а Пушкин није могао да изостави ту најважнију реалистичку црту у животу свог јунака. Понављам, он је исти Алеко, поготово када касније у песми завапи од муке:
Зашто немам, као онај сироти пристав из Туле, парализу?
Али сада на почетку романа он је још увек напола кицош и светски човек. Проживео је премало да би био потпуно разочаран животом. Али већ га је посетио и узнемирио господар демона скривеног умора.
У забаченом месту, у срцу своје матичне земље, Оњегин је, наравно, прогнаник у страној земљи. Он не зна шта да ради и некако је свестан своје потраге. После, лутајући по родној и по страним земљама, он је несумњиво паметан и искрен, али осећа да је међу странцима, још више је сам себи странац. Истина, воли своју родну земљу, али јој не верује. Наравно да је чуо за националне идеале, али не верује у њих. Он једино верује у потпуну немогућност било каквог рада у својој родној земљи. Он гледа на оне који верују у ову могућност – а тада као и сада, само неколицина у то верује – са жалосним исмевањем. Он убија Ленског из сплеен-а, можда из сплеен-а рођеног из чежње за универзалним идеалом – то је поприлично налик нама и сасвим вероватно.
Татјана је другачија. Она је снажан карактер, чврсто стоји на свом тлу. Она је дубља од Оњегина и свакако мудрија од њега. Племенитим инстинктом нагађа где је и шта је истина, а њена мисао долази до изражаја у финалу романа. Можда би Пушкину било боље да је своје дело назвао Татјана, а не Оњегин, јер је она несумњиво главни лик. Она је позитивна, а не негативна, она врста позитивне лепоте, апотеоза Рускиње, а песник јој је доделио да изрази идеју његовог романа у чувеној сцени коначног сусрета Татјане са Оњегином. Може се чак рећи да тако леп или позитиван тип Рускиње никада после није створен у нашој књижевности, осим можда Лизе у Тургењевљевом Племићком гнезду.
Али због свог начина на који је гледао људе са висине, Оњегин није разумео ни Татјану када ју је први пут срео, на забаченом месту, под скромним велом чисте, невине девојке, која је пред њиме у почетку била тако стидљива. Није могао да сагледа комплетност и савршенство јадне девојке, а можда ју је заиста сматрао „моралним ембрионом“. Она, ембрион! Она, после њеног писма Оњегину! Ако у песми постоји морални ембрион, то је он сам, Оњегин, ван сваке расправе. И није могао да је схвати. Да ли он познаје људску душу? Био је апстрактна личност, неуморни сањар, читавог живота. Нити је схвата касније у Петербургу, као велику даму, када је, по речима из његовог писма њој, „он у души разумео сва њена савршенства“. Али ово су само речи. Прошла је кроз његов живот непризната и нецењена: у томе је трагедија њихове љубави.
Али да је при свом првом сусрету у селу с њом из Енглеске стигао Чајлд Харолд, или чак, неким чудом, сам лорд Бајрон, и да је приметио њену плашљиву, скромну лепоту и указао на њу Оњегину, ох, он би одмах био задивљен, јер у овим универзалним страдалницима понекад има толико много духовне сервилности! Али то се није догодило, и трагач за васељенском хармонијом, поступивши веома часно према њој, кренуо је са својом универзалном муком и крвљу свог пријатеља проливеном у безумном гневу и по рукама, да лута по својој родној земљи, слеп за њу. Препун здравља и снаге, уз заклетву узвикује:
Још сам млад и живот је јак у мени, Али шта ме чека? — мука, мука, мука.
То је Татјана разумела. У бесмртним стиховима романа песник приказује њен долазак у обилазак куће човека који јој је тако диван и још увек тако несхватљив. Не говорим о недостижној уметничкој лепоти и дубини стихова. Она је у његовој радној соби. Она гледа његове књиге и ствари. Она кроз њих покушава да разуме његову душу, да реши своју енигму. Овај „морални ембрион“ најзад замишљено застаје, са слутњом да је њена загонетка решена, и нежно шапуће:
Можда је он само смејурија?
Да, морала је ово шапнути. Она га је схватила. Касније, много касније у Петербургу, када се поново сретну, она га савршено познаје.
ЗАМИСЛИТЕ ДА ГРАДИТЕ ПАЛАТУ ЉУДСКЕ СУДБИНЕ ЗА КОНАЧНИ КРАЈ УСРЕЋИВАЊА СВИХ ЉУДИ И КОНАЧНОГ МИРА И ОТПОЧИНКА. А ЗАМИСЛИТЕ И ДА ЈЕ У ТУ СВРХУ ПОТРЕБНО И НЕИЗБЕЖНО МУЧИТИ ДО СМРТИ ЈЕДНО ЈЕДИНО ЉУДСКО БИЋЕ
Узгред, ко је то рекао да је дворски и друштвени живот утицао лоше на њен душу и да су њен нови положај даме са стилом и њене нове идеје делом разлог зашто је одбила Оњегина? Ово није истина. Не, она је иста Тања, иста земља Тања као и пре! Она није размажена. Напротив, мучи је сјајан живот Петербурга. Она је исцрпљена од тога и пати. Она мрзи свој положај даме из високог друштва, а ко год мисли другачије о њој, не разуме шта је
Пушкин хтео да каже.
Сада она одлучно каже Оњегину:
Сад сам другоме дата: њему ћу бити верна до смрти.
Она је то рекла као Рускиња, заиста, и у томе је њена апотеоза. Она изражава истинитост песме. Нећу рећи ни реч о њеним религиозним убеђењима, њеним ставовима о светости брака – не, нећу се тога дотицати. Али онда, да ли је одбила да га прати иако му је сама рекла „волим те“? Да ли је одбила јер она, „као Рускиња“ (а не јужњакиња или Францускиња) није способна за храбре кораке или нема моћ да жртвује фасцинацију почастима, богатством, положајем у друштву, конвенцијама врлине? Не, Рускиња је храбра. Рускиња ће храбро следити оно у шта верује, и то је доказала. Али она је „другоме дата: њему ће бити верна до смрти“.
Коме, чему ће она бити одана? Којим обавезама ће бити верна? Да ли се ради о оном старом генералу којег никако не може волети, за кога се удала само зато што ју је „у сузама и са заклетвама преклињала мајка“, а у њеној напаћеној и рањеној души тада је било само очаја, а нимало наде нити трачка светлости? Да, она је верна том генералу, свом мужу, поштеном човеку који је воли, поштује и поноси се њоме. Мајка ју је „преклињала“, али је она пристала, и сама се заклела да ће му бити верна жена. Удала се за њега из очаја. Али сада је он њен муж, и њена перфидност (ако подлегне Оњегину) укаљала би га срамотом и деградирала и убила би га. Може ли неко изградити своју срећу на несрећи другог? Срећа није само у сластима љубави, већ и у највишој хармонији духа. Како би се дух смирио ако би иза њега стајао нечасни, немилосрдни, нељудски поступак? Да ли треба да побегне само зато што је њена срећа у томе? Каква би то била срећа, заснована на несрећи другог?
Замислите да градите палату људске судбине за коначни крај усрећивања свих људи и коначног мира и отпочинка. А замислите и да је у ту сврху потребно и неизбежно мучити до смрти једно једино људско биће, и то не велику душу, већ чак и у нечијим очима смешно биће, не Шекспира већ просто поштеног старца, мужа младе жене којој он слепо верује. Поносан је на њу и поштује је, иако уопште не познаје њено срце. Срећан је и миран. Ваша палата се може изградити само ако је он осрамоћен, обешчашћен и мучен. На његовом обешчашћеном страдању може се саградити ваша палата! Да ли бисте пристали да будете архитекта под тим условом? То је питање. Можете ли на тренутак да прихватите помисао да би они због којих је зграда саграђена пристали да ту срећу приме од вас ако је извор те среће у патњама. То би се можда могло замислити као патња безначајног бића, али бића које је сурово и неправедно усмрћено. Да ли би пристали на то чак и када би стекли ту срећу били срећни заувек? Да ли је Татјанина велика душа, која је тако дубоко патила, могла да изабере другачије?
Не, чиста, руска душа одлучује овако: Пустите ме, нека будем лишена среће, макар моја срећа била бескрајно већа од несреће овог старца. Најзад, нека нико, па ни овај старац, не зна и не цени моју жртву: нећу бити срећна тиме што сам упропастила другог.
У томе је трагедија – у ствари, линија се не може прећи и Татјана испраћа Оњегина. Може се рећи следеће: Али и Оњегин је несрећан. Једног [генерала] је спасила, а другог [Оњегина] упропастила. Али то је друго питање, можда најважније у роману.
Узгред, питање зашто Татјана није отишла са Оњегином има код нас, барем у нашој литератури, врло карактеристичну историју, и зато дозвољавам себи да се задржим на томе. Најкарактеристичније је што је то морално решење питања морало толико дуго да буде подложно сумњи. Мислим да чак и да је Татјана била слободна и да јој је стари муж умро и да је остала удовица, ни тада не би отишла са Оњегином. Али мора се разумети суштина тог карактера. Она види шта је он. Вечити луталица који је изненада у новом и недостижном окружењу угледао жену коју је претходно ниподаштавао. У овој поставци је можда суштина ствари. Девојку коју је скоро презирао сада обожава читаво друштво – друштво, та ужасна власт у којој је Оњегин, упркос његовим универзалним тежњама. Зато се очаран баца пред њене ноге. Ево мог идеала, плаче, ево мог спаса, ево бекства од моје муке. Нисам је видео тада, када је „срећа била тако могућа, тако близу“. И као што се пре Алеко окренуо Земфири, тако се Оњегин окреће Татјани, тражећи у својој новој, хировитој машти решење свих својих питања. Али зар Татјана не види ово у њему, зар давно није видела све то? Она без сумње зна да он у основи воли свој нови хир, а не њу, скромну Татјану као некада. Она зна да је он узима за нешто друго, а не за оно што јесте, да није она оно што он воли, да можда никога не воли, да није у стању да воли икога, иако тако јако пати. Он воли каприц, али и он сам јесте каприц. Када би она кренула за њим, сутра би он био разочаран и са подсмехом гледао на своју заљубљеност.
Он уопште није укорењен ни у каквом тлу. Он је влат траве, ношена на ветру. Она није таква. Чак и у свом очају, у болној свести да јој је живот уништен, она још увек има нешто чврсто и непоколебљиво у чему може да утемељи своју душу. То су сећања на њено детињство, сећања на њену земљу, њено забачено село, у коме је започео њен чист и скроман живот.
Ах, тог гробља тако тихо
Где сада почива моја јадна хранитељка
Испод њеног крста и сенке гране
Ох, ова сећања и слике прошлости су јој сада најдрагоценије; само то јој је преостало, али они спасавају њену душу од коначног очаја. И то није мало, него много, јер овде постоји читав темељ, непоколебљив и неуништив. Овде је додира који има са њеном земљом, са својим народом и са њиховим светињама. А он – шта има и шта је он? Ништа, а она треба да га прати из саосећања, да га забави, да му из бескрајног сажаљења своје љубави на тренутак поклони привид среће, знајући унапред да ће он сутра на своју срећу гледати са подсмехом. Не, то су дубоке, чврсте душе, које своје светиње не могу намерно да обешчасте, чак ни из бескрајног саосећања. Не, Татјана није могла да крене за Оњегином.
Тако се у Оњегину, тој бесмртној и ненадмашној књизи, Пушкин открива као велики национални писац, ни налик икоме пре њега. Једним потезом, крајњом прецизношћу и проницљивошћу, дефинисао је најдубљу суштину нашег високог друштва, изнад нивоа народа. Дефинисао је прошли и садашњи тип руске луталице. Он га је први поистоветио са генијалношћу, идентификовао његову историјску судбину и његов огроман значај у нашој будућности. Једног поред друго ставио је тип позитивне и несумњиве лепоте у личности Рускиње.
АЛИ ПОКАЖИТЕ МИ ЈЕДНОГ ОД ОВИХ ВЕЛИКИХ ГЕНИЈА КОЈИ ЈЕ ПОСЕДОВАО ТАКВУ СПОСОБНОСТ УНИВЕРЗАЛНЕ ЕМПАТИЈЕ КАО ШТО ЈЕ НАШ ПУШКИН.
Осим тога, наравно, у својим другим делима тог периода, Пушкин је био први руски писац који нам је показао читаву галерију позитивних лепих руских типова које је пронашао у руском народу. Њихова највећа лепота лежи у њиховој истини, њиховој опипљивој и несумњивој истини. Немогуће их је порећи, стоје као исклесани. Подсетићу вас поново. Не говорим као књижевни критичар, па стога немам намеру да своју идеју осветлим неком нарочитом и детаљном књижевном расправом о овим делима песниковог генија. О типу руског монаха хроничара, на пример, могла би да се напише читава књига која би указала на значај и значење које ова узвишена руска фигура има за нас, а коју је Пушкин открио у руској земљи, коју је он приказао и обликовао, и која сада вечно почива пред нама у својој скромној, узвишеној, несумњивој духовној лепоти. То је доказ оног моћног духа националног живота који може дати ликове тако наглашене љупкости. Овај тип нам је сада дат. Он постоји. Он се не може оспорити. Не може се рећи да је он само песникова фантазија и идеал. И сами видите и слажете се: Да, он постоји, стога постоји и дух народа који га је створио. Зато постоји витална снага овог духа, моћна и огромна. У целом Пушкину ођекује вера у руски карактер, у његову духовну моћ. А ако има вере, има и наде, велике наде за руског човека.
Са надом у све добро и славу,
Гледам напред, лишен страха, рекао је сам песник другом приликом. Те речи могу се директно применити на целокупну његову националну, стваралачку делатност. Па ипак, ниједан руски писац, пре или после њега, никада се није тако интимно и братски повезао са својим народом као Пушкин. Ох, међу нашим писцима имамо много стручњака за људе. Писали су о људима са талентом и знањем и љубављу. Ипак, ако их упоредимо са Пушкином, онда, са једним или највише два изузетка међу његовим најновијим следбеницима, видеће се да су они заправо само „господа“ која пишу о масама. Чак и код најдаровитијих међу њима, чак и у два изузетка која сам управо навео, понекад се појави изненадан бљесак нечег надменог, нечег из другог живота и света, нечега што жели да уздигне народ до писца, и на тај начин да их учини срећним. Али у Пушкину постоји нешто што је заиста повезано са народом, што се у њему повремено уздиже до неких од најнаивнијих емоција. Узмите његову причу „Медвед“ и како је сељак убио медведовог партнера. Или се сетите стихова „Рођаче Јоване, кад почнемо да пијемо“, и разумећете на шта мислим.
Све ове ризнице уметности и уметничког увида оставио је наш велики песник као оријентир за писце који би требало да дођу после њега, за будуће делатнике из те исте области. Може се са сигурношћу рећи да није било Пушкина, не би било даровитих писаца који су дошли после њега. Барем се не би јавили са таквом снагом и јасноћом, упркос великом дару са којим су успели да се изразе у наше време. Али не само у поезији, не само у уметничком стваралаштву. Да није постојао Пушкин, не би се изразило, са неодољивом снагом са којом се појавило после њега (не код свих писаца, већ код неколицине одабраних), наше веровање у нашу руску индивудалност, наша сада свесна вера у моћ народа, и коначно вера у нашу будућу јединствену судбину у породици европских народа. Ово Пушкиново достигнуће се посебно види ако се испита оно што ја називам трећим периодом његовог рада.
Понављам, не постоје фиксне поделе између периода. Нека од дела чак и трећег периода могла су бити написана на самом почетку песникове уметничке делатности, јер је Пушкин увек био заокружена целина, као савршени организам који у себи носи истовремено сваки свој принцип, не прихватајући оне са стране. Оностраност је у њему само будила оно што је већ било у дубини његове душе. Али овај организам се развио и фазе овог развоја су се заиста могле означити и дефинисати, свака од њих својим особеним карактером и редовним генерисањем једне фазе из друге. Тако се трећем периоду могу приписати она његова дела у којима су се превасходно огледале универзалне идеје, у којима су се огледала поетска схватања других народа и реинкарнирала њихова генијалност.
Нека од њих су се појавила након Пушкинове смрти. И у овом периоду песник открива нешто готово чудесно, невиђено и нечувено нити у једном трунутку и нити у једном народу. У европским књижевностима било је људи колосалног уметничког генија – Шекспир, Сервантес, Шилер. Али покажите ми једног од ових великих генија који је поседовао такву способност универзалне емпатије као што је наш Пушкин. Ову обдареност, ванредну обдареност нашег народа, он дели са њиме, и по томе је пре свега наш национални песник. Највећи европски песници никада у себи нису могли тако силно да отелотворе генијалност страног, па и комшијског народа, његов дух у свој његовој скривеној дубини, и сву његову чежњу за предвиђеним крајем, као што је то могао Пушкин. Напротив, када су се обраћали страним народима, европски песници су их најчешће спајали са својим народом, и схватали га по своме. Чак су и Шекспирови Италијани, на пример, скоро увек Енглези. Једини Пушкин од свих светских песника имао је способност да се потпуно идентификује са страном националношћу. Узмите његову Сцену из Фауста, узмите Похлепног витеза, узмите баладу Живео једном сиромашни млади витез. Прочитајте поново његовог Дон Жуана. Да их Пушкин није потписао, никада не бисте знали да их није написао Шпанац. Колико је дубока и фантастична имагинација у песми „Гозба за време куге“. Али у овој фантастичној имагинацији налази се гениј Енглеске; и у јунаковој дивној песми о куги, и у песми Маријиној, Весели гласови наше деце У бучној школи су се чули…
Ово су енглеске песме. Ово је чежња британског генија, његово јадиковање, његово болно предосећање своје будућности. Запамтите чудне стихове:
Док сам једном лутао у дивљини долине…
То је скоро дословна транспозиција прве три странице чудне мистичне књиге, коју је у прози написао стари енглески припадник секте – али да ли је то само транспозиција? У тужној и заносној музици ових стихова налази се сама душа северног протестантизма, енглеског јересиарха, бескрајног мистика са својом тупом, мрачном, непобедивом тежњом и плаховитом снагом његовог мистичног сањарења. Док читате ове чудне стихове, чини вам се да чујете дух времена, реформације. Разумете ратоборну ватру раног протестантизма, а на крају и саму историју. Ви то чините не само интелектуално, већ као онај који пролази кроз наоружани табор секташа, пева са њима псалме, плаче са њима у њиховим верским екстазама и упражњава са њима њихову веру.
Затим ставите религиозне стихове Курана или „Имитације Курана“ (Пушкинова поема, прим. прев.) поред Пушкиновог протестантског верског мистицизма. Није ли он овде мухамеданац? Зар није ухватио сам дух Курана и његовог мача, наивну величину вере и њену страшну, крваву моћ?
А ево и античког света. Ево Египатске ноћи. Ту седе богови земље. Они седе на леђима свог народа и презиру његову генијалност и његова стремљења. Они више нису веровали у тог генија. Они су постали богови у изолацији и полудели у својој изолацији, у муци од своје смртне изнурености. Одвратили су се фанатичним бруталностима, сладострашћу пузавих ствари или женке паука која прождире свог мужјака.
ПОСТАТИ ПРАВИ РУС, ПОСТАТИ ПОТПУНО РУС (А ОВО ТРЕБА ЗАПАМТИТИ), ЗНАЧИ САМО ПОСТАТИ БРАТ СВИХ ЉУДИ, ПОСТАТИ, АКО ХОЋЕТЕ, УНИВЕРЗАЛНИ ЧОВЕК.
Не, намерно ћу рећи, никада није постојао песник са универзалним саосећањем попут Пушкиновог. И не ради се само о његовом саосећању, већ и о његовој дубини, реинкарнацији његовог духа у духу страних народа. Та је реинкарнација скоро савршена, а самим тим и чудесна, јер се тај феномен никада није поновио ни код једног песника на целом свету. То је тако само код Пушкина. И по овоме, понављам, он је никад виђена појава за коју се никада није чуло, а по мом мишљењу, пророчка појава, јер… јер је ту био изражен национални дух његове поезије, национални дух у њеном будућем развоју, национални дух наше будућности, који је већ имплицитан у садашњости, а исказан је пророчки. Јер шта је снага духа руске националности ако не њена тежња ка коначном циљу универзалности и панхуманизма (у оригиналу всечеловечество) Тек што је постао потпуно национални песник, тек што је дошао у додир са народном моћи, већ је наслутио велику будућност те силе. У овоме је био Видовњак, у овоме Пророк.
Јер шта је за нас реформа Петра Великог, не само за будућност, већ у прошлости и већ потпуно присутна? Шта је за нас значила та реформа? То сигурно није било само усвајање европске одеће, обичаја, изума и науке. Хајде да испитамо како је било, погледајмо мирније. Наравно, то није било једноставно усвајање европског одевања, навика, изума и науке. Морамо да испитамо ствар, да је боље критички истражимо.
Да, врло је вероватно да је на почетку Петар Велики започео своју реформу у овом уско утилитарном смислу. Али током времена, како се његова идеја развијала, Петар је несумњиво послушао неки скривени инстинкт који је њега и његов рад усмерио ка будућим циљевима несумњиво већим од уског утилитаризма. Исто тако ни руски народ није прихватио реформу само у утилитарном духу. Далеки и неупоредиво виши циљ им се несумњиво открио и одмах их упозорио на пуки утилитаризам. Понављам, људи су ту сврху осећали несвесно, али осећај је био директан и веома битан. Заиста, тада смо се нагло поклопили са највиталнијим универзалним панхуманистичким заједништвом! Не у духу непријатељства (као што се могло очекивати), већ у пријатељству и савршеној љубави примили смо у своју душу геније страних народа, све пођеднако, без преференције расе, способних инстинктом скоро од првог корака да разазнају, да одбаце разлике, да их оправдају и помире. Ту смо већ показали оно што нам се тек сада показало – нашу спремност и склоност за заједничко и универзално јединство са свим расама велике аријевске породице.
Да, ван сваке сумње, судбина Руса је паневропска и универзална. Постати прави Рус, постати потпуно Рус (а ово треба запамтити), значи само постати брат свих људи, постати, ако хоћете, универзални човек. Ох, све наше словенофилство и западњаштво је само велики неспоразум, иако историјски неопходан. Правом Русу Европа и судбина свемоћне аријевске расе драга је колико и сама Русија, драга као и судбина његове родне земље. То је зато што је наша судбина универзалност, извојевана не мачем, већ снагом братства и наше братске тежње да поново ујединимо човечанство.
БАРЕМ У УМЕТНОСТИ, У УМЕТНИЧКОМ СТВАРАЛАШТВУ, ОН ЈЕ НЕПОБИТНО ОТКРИО ОВУ УНИВЕРЗАЛНОСТ ТЕЖЊЕ РУСКОГ ДУХА, И У ТОМЕ ЈЕ ВЕЛИКА НАДА.
Ако зађете дубоко у нашу историју након реформи Петра Великог, већ ту ћете наћи трагове и назнаке ове идеје, овог мог маштања, ако хоћете, у карактеру нашег односа са европским народима, чак и у државној политици. Јер шта је руска политика радила ова два века, ако није служила Европи, можда, много више него што је служила себи. Не верујем да је до тога дошло због неспособности наших државника.
Ох, народи Европе знају колико су нам драги. И с временом верујем да ћемо ми – не ми, наравно, већ наша деца која долазе – сви без изузетка схватити да бити прави Рус заиста значи тежити коначном помирењу противречности Европе, проналажењу разрешење европске чежње у нашој панхуманистичкој и свеједињујућој руској души, да братском љубављу укључимо у своју душу сву нашу браћу. Најзад може бити да Русија изговара завршну Реч велике опште хармоније, коначног братског заједништва свих народа по закону Јеванђеља Христовог!
Знам, предобро знам да моје речи могу изгледати усхићене, преувеличане и чудесне. Нека буду такве, не кајем се што сам их изговорио. Треба их изговорити, пре свега сада, у тренутку када одајемо почаст нашем великом генију који је својом уметничком снагом отелотворио ову идеју. Идеја је већ више пута изражена. Не кажем ништа ново. Али углавном ће изгледати дрско. „Да ли је ово наша судбина, судбина наше јадне, бруталне земље? Јесмо ли ми од свих људи предодређени да изговоримо нову реч?“
Говорим ли о економској слави, о слави мача или о науци? Ја говорим само о братству људи. Кажем да је срце Русије, можда више од срца свих других народа, углавном предодређено за ову универзалну, свељудску заједницу. Видим његове трагове у нашој историји, нашим генијалним људима, у уметничком генију Пушкина. Нека је наша земља сиромашна, али овом јадном земљом „с благословом прође Христос, у одећи ропској”. Зашто онда не бисмо чували Његову последњу реч? Није ли Он сам рођен у јаслама?
Опет кажем, бар већ можемо да им укажемо на Пушкина, на универзалност и панхуманост његовог генија. Његова душа већ је могла да садржи у себи генијалност страних земаља, као да је његова. Барем у уметности, у уметничком стваралаштву, он је непобитно открио ову универзалност тежње руског духа, и у томе је велика нада. Ако је наша мисао сан, онда код Пушкина бар овај сан има чврсту основу. Да је поживео дуже, можда би открио велика и бесмртна отелотворења руске душе, која би тада била разумљива нашој европској браћи. Много више и много ближе би их привукао, него што је то случај сада. Можда би успео да им објасни сву истину наших тежњи. И разумели би нас више него сада. Имали би увид у то ко смо ми и престали би да нас гледају тако сумњичаво и дрско као и сада. Да је Пушкин дуже живео, и међу нама би можда било мање неспоразума и свађа него што видимо да их сада има. Али Бог је видео другачије. Пушкин је умро у пуној зрелости својих моћи и неспорно је са собом однео једну велику тајну у гроб. А сада ми, без њега, тражимо како да претпоставимо која је била та његова тајна.
Извор: pages.uoregon.edu
Превод: Данило Лучић
ГЛИФ.РС
