Пише: Кејт Хекст
Негде на средини романа Оскара Вајлда Слика Доријана Греја (1891) лорд Хенри даје Доријану жуту књигу. Чудна је то књига: роман без радње, а “тежак мирис тамјана као да се упио у странице да би мучио мозак”. Очаран, он га чита као “некакво сањарење, болест сањања, а то га учини несвесним смираја дана и сенки што су испузале”. Попут лика из тог романа, а уз Хенријев подстицај, Доријан се упушта у непрестану потрагу за узбуђењима. Путује светом трагајући за римокатоличким обредима, парфемима са истока, музиком далеких племенских народа, ренесансним таписеријама и губи се у замишљањима греха својих предака чија нечиста крв тече његовим венама.
Доријан се радује сваком новом осећају све док му не дојади, а онда се поново узбуђује новим сензуалним искуством све док и њега не иживи. Његова тежња за снажним сензацијама постаје прљава и нихилистичка. У настојању да искуси све, по цену губитка свих оних који га воле, Доријану на крају не преостаје ништа. Он је квинтесенцијални декадент, а Слика Доријана Греја је, одмах након што је објављена, била истовремено хваљена и исмевана као оличење феномена названог “декаденција”.
У свом најекстремнијем облику, декаденција је непрекидно стремљење јаким сензацијама, такво да често лелуја на ивици скандала, а понекад је и прекорачује. Када је Доријан Греј коришћен као доказ на суђењу аутору 1895. године, у најсензационалнијем процесу те деценије, морализатори су протестовали против такозваног декадентног покрета.
Израз декаденција је последњих неколико деценија прилагођен маркетиншким потребама да би описао тренутке угађања самом себи какви се могу платити – кутија тартуфа преливених чоколадом или поподне у спа-центру у ланцу средње скупих хотела. Међутим, пошто је постала конзумеристички производ, декаденција је ускраћена за своја сасвим модерна питања о месту које уживање заузима у нашим животима и потенцијалу да нам заувек промени вредности, а та питања је важно постављати.
Декадентни покрет почео је да се шири из Париза средином 19. века. Писци који су тај термин први дефинисали и носили га као беџ били су панкери avant la lettre који су се освртали на Римско царство пропало у апатичну, дегенерисану цивилизацију као преседан сопствене епохе. Поезија Шарла Бодлера у Les Fleurs du Mal (Цвеће зла, 1857) дочарала је перверзно уживање у сведочењу труљења свуда наоколо.
У роману À rebours (Насупрот, 1884) Жориса-Карла Уисманса главни лик се повлачи у вилу да би у самоћи доживео низ сензуалних искустава. “То што она жели”, писао је француски новинар Анатол Бажу о декаденцији 1887. године, “то је живот; она је жедна интензитета живота обликованог напретком, потребно јој је да се напије тиме… и да затрепери”.
Пошто се декаденција преселила у Британију 1860-их година, то настојање да се ствари натерају да “затрепере” постало је одговор на нова и горућа питања која су задирала дубоко у духовне основе западног друштва. Вилијам Томсон објавио је своју теорију ентропије 1850. Чарлс Дарвин објавио је Постанак врста 1859. и Порекло човека (1871). У Есејима и освртима (1860) седморица угледних припадника Цркве Енглеске довела су у питање правоверност Англиканске цркве. Александер Бејн основао је 1876. године часопис Majnd посвећен психологији. Њихова дела поставила су небројена питања научној мисли и изазова религијској вери.
Међутим, према декадентима, сва та питања и изазове спаја један егзистенцијални проблем: да ли је, у огромном временском распону, појединац само пролазно зрнце као што еволуција и ентропија имплицирају; да ли су миграције у урбана подручја раскинуле друштвене и породичне везе којима је одређено како би људи требало да живе; да ли сумња у истинитост доктрине Енглеске цркве отвара крупнија метафизичка питања на каква се не може одговорити. Ако смо сами себи непознати због несвесних нагона које не можемо да разумемо, како се то наводи у теоријама из домена психологије у настанку, како да онда живот учинимо смисленим? Ова питања важна су и данас многима од нас.
У свом озлоглашеном Закључку из Студија из историје ренесансе (1873), књизи која нити је историја нити је много о ренесанси, Волтер Пејтер поставља то питање. Проповедајући из рушевина старих убеђења, он објављује да “ужасна краткоћа” живота и његови непрестано променљиви услови могу да изроде живахну нову свест за коју је сваки тренутак вредан сам по себи. Пејтер указује да: “Горети увек тим блиставим сјајем, одржавати тај занос, успех је у животу… Јер уметност вам искрено предлаже да не пружате ништа друго до најбољег својим пролазним тренуцима и то једноставно ради тих тренутака самих”.
Овде је Пејтер сав устрептао. Његов изврсна претпоставка је да живот не може да буде вреднован по разуму, врлини, дужности, вредном раду или љубазности, пошто су те вредности засноване на климавој вери у Бога и друштво. Уместо тога, живот би требало вредновати и заснивати око “момената” јаких сензација; момената екстазе спасене од реалности коначности наше судбине и – бесмисла.
Често цитирани Пејтеров Закључак имао је потенцијала да буде и ослобађајућ и опасан. Међутим, непосредно по објављивању био је скандалозан. Јер, он Декартово cogito ergo sum мења у sento ergo sum, и његов филигрански, китњасти прозни стил ставља сензуално уживање, а не реализам, у само језгро. Оксфордски бискуп одржао је проповед против Закључка, упозоравајући да би он могао да ученике одведе на “јадну странпутицу”. Имао је право; вероватно и јесте. У намери да учини смисленијим живот појединца, опхрваног условима модерног живота, Пејтерово становиште ствара нове проблеме. Кад стремљење задовољствима постане животни императив, да ли претерано уживање значи неизбежан крај? Ако је човек мерило свих ствари, да ли је са осећајем, а не разумом у његовом језгру могуће понашати се умерено?
Пејтер није желео скандале, тако да је 1877. повукао Закључак из другог издања Ренесансе, али узалуд: он је већ почео да живи свој живот. Или, тачније речено, водио је вишеструке уметничке животе. Прича Доријана Греја само је једна верзија онога што је могло да уследи. Кад лорд Хенри подстрекава Доријана да живи за ужитке, он угрубо преноси Закључак, али Пејтеров наговештај екстазе само је увид у то како би изгледало кад би јој се човек препустио, док нам Доријан Греј показује шта би се догодило када се никада после тога не би сабрао.
Доријанова верзија декадентности хранила је машту људима када је декаденција постала разметљиво отмен дух времена, с тим што то отмен ваља схватити као функционалну реч. У декадентном стилу сажет је став да се до узбудљивих доживљаја долази по сваку цену. У романима попут Слике Доријана Греја то је попримило облик каталога фетишизованих описа ради преношења узбуђења на читаоце.
У животу, пошто се декаденција проширила у безобличну посвећеност уживању ради уживања у различитим привилегованим групацијама, типичан примери били су енглески романописац Роналд Фирбанк, који је куповао прегршти егзотичног цвећа, или римски базен у дневној соби Поле Негри у Холивуду. А зашто да не? Лорд Хенри рекао би да на крају ништа није важно: небеса ће празно јечати, тло под ногама нам се никада неће смирити, добре ствари неће потрајати, док је, у средишту свега тога, крхки смртник заражен и труо, проклет на вечну смрт.
Пошто смо суочени са таквом судбином, наводно нам је потребан нови хедонизам. Да ли би, онда, требало да му прибегавамо до уста пуних тартуфа у базену спа-центра или да се до краја понашамо као Доријан Греј?
У декадентној уметности као и у декадентном животу стил и задовољство били су испреплетени са живим осећајем залудности живота. Сликарско чудо од детета Обри Бирдсли је ненадмашан пример: приказивао је тренутке оргијастичких теревенки јаким црно-белим површинама, инспирисан јапанским дуборезима. У Врхунцу (1893) Салома се спрема да пољуби одрубљену главу Јована Крститеља. Док лебди у ваздуху са његовом главом примакнутом својој, она отелотворава бестидну сексуалну пожуду и антиципира њено испуњење.
Није овде опсцено само то шта Бирдсли приказује, него и како то ради. Фигуре су искарикиране, нацртане су иронично економичним сладострасним потезима који раздвајају уметност од стварног света. Стабљике биљака боцкају воду призивајући алузивност каквог школарца, док крв тече из главе као вијугава трака у локву испод. У позадини се на облаку појављује стилизовано пауново перје као симбол сувишне лепоте.
Људи на Бирдслијевим сликама знају оно што викторијанци нису хтели да признају: ми смо сензуална створења, а наша тела су инструменти пожуде. Таква стилизована представа прави од греха несташлук, гурајући у страну етичке норме без иоле гриже савести. Бирдсли је отишао и даље са својим илустрацијама из 1896. за Аристофанову скаредну комедију Lizistrata. Оне су отворено порнографске, представљају претерано велике пенисе у ерекцији и жене које се додирују и међусобно се мазе. Опсцене су. Смешне су. Да ли су одвратне? Многи викторијанци су мислили да јесу. Али нага тела, представљена Бирдслијевим чисто црним линијама, носе једноставност која укида цензуру морала, или бар то покушава, док екстравагантно детаљно приказане завесе и чарапе позивају посматрача да ужива у еротичности.
Декадентни стил захватао је широк опсег, али је све ишло ка томе да подбада моралистичке претензије викторијанског доба и то тако да је преступ деловао забавно. Пошто је Бирдсли био уметнички директор журнала Жута књига, његова визуелна решења насловних страна била су штампана на дречаво жутој подлози. Боја је била амбивалентни симбол узбуђења и труљења: жутило болести и француских романа (међу којима је и књига која је променила живот Доријану Греју), али и сунцокрета и шартреза.
Упоредо са Бирдслијем, Вајлд је унео декадентни стил и његов етос у дух времена. “Ваљало би саосећати са радошћу, лепотом, бојом живота”, пише он у комаду Жена без значаја (1893). “Што се мање говори о беди живота, то боље…”. Вајлдови епиграми су, попут Бирдслијевих екстравагантних, несташних линија, заводљиви. Њихов стил мами нас да напустимо вредности за које смо мислили да их се држимо тако што се слободно поиграва општеприхваћеним нормама и мудростима.
Ти епиграми убрзо постају тренд. Први компендијум, назван Оскаријана: Епиграми, објављен је 1895. Уследиле су безбројне збирке и имитације. “Савест је непосредна сметња, док су идеали шармантно одуговлачење”, написао је будући сценариста Бен Хехт у дебитантском роману Ерик Дорн (1921). У филму Нисам анђео (1933) Ме Вест каже Керију Гранту: “Кад сам добра, онда сам јако добра, кад сам лоша, онда сам још боља”. А у мемоарима Денди у подземљу (2007) енглески уметник Себастијан Хорсли саветује: “Проблем са тим да никад ништа не радите је, видите, у томе да никада не можете да узмете слободан дан”.
За Хорслија, као и за Доријана и Вајлда, императив задовољства је и стил писања и стил живота. А то се не завршава добро. У примеру из књижевности, Доријан, ошамућен хибрисом, прекраћује себи живот, сам, у срамоти. Већини читалаца промиче поука романа, али нечасна смрт протагонисте осликава потенцијално деструктивне крајеве декаденције. Самопоништење можда и није најгори од њих. У покушају да унесемо стила у разорне егзистенцијалне тескобе, залог је наша људскост: Доријан није само мртав; он је невољен.
Слично томе, учење лорда Илингсворта о уживању може испрва да заведе публику у Жени без значаја, али се испоставља да је он нитков који безочно уништава животе људи који би га волели и који би му донели веће радости од сензуалних ужитака за које живи. У међувремену, Хорсли је био аутодеструктивни денди, а то што је живео за дроге и секс била је стратегија изласка на крај са скоро неподношљивом траумом из детињства. “Да ли сам био повређен”, пита након што га је блиски пријатељ игнорисао, а пре него што уследи циљани епиграм: “Био сам заиста узнемирен. Нема ничег горег од тога него да те не позову на журку на којој вас неће видети мртвог”.
Врцавост је непопустљиви штит који Хорсли користи да би се носио са емоцијама, а то донекле раде и многи од нас. Ако то постане начин живота, такав да се осећа само на површини и на врховима људског доживљаја, он може да постане секс без љубави, укус без хране, вицкастост која заузима место искрености из страха од разоткривања.
Када је декаденција испунила продавнице у читавој шаради стилизованих дезена и мотива, њен ризик и егзистенцијална димензија прагматично су гурнуте у други план. Лондонски Либерти штампао је на тканинама дезен пауновог перја. Жуто платно постало је популарни избор за шивење хаљина, као реакција на скромност пастелних боја. Строго говорећи, дезени Вилијама Мориса на тканинама и простиркама нису били декадентни, али је Вајлд саветовао, према Морису, да људи “не би у својим домовима требало да имају ништа што не умеју да користе или не верују да је лепо”.
Та дивна неостварења Славка Крунића: Савремена декаденција и уметност зачараности
Дакле, Морисови поједностављени цветни мотиви процветали су у декадентној склоности ка разметљивој лепоти. Порука је била јасна: за оне који нису заправо хтели да живе брзо и умру млади декаденција је могла да буде упакована као жетон уз који би купци могли да је накратко испробају “самих тих тренутака ради”. Пауново перје, заједно са орхидејама, жутом бојом и Бирдслијевим оштрим једноставним црним потезима симболизовали су еротичност, скрнављење и – кроз укидање претрпаног реализма високе викторијанске уметности – модерност.
Стрипови Џорџа ди Моријеа за часопис Панч сатирисали су тренд: у “Неумесном питању” кицошки обучени младић стоји усред егзотичног цвећа, китњастих тапета и завеса и, руку положених на срце, говори својим гостима: “Надам се да сам испунио ову собу ничим другим до најсавршенијим лепим стварима…” У том тренутку прекида га “Простодушни Чувар” и, гледајући по соби, пита га: “А шта ћете онда да урадите са овим?”
Простодушан можда и јесте, али Чувар каже управо оно што су Ди Морије и други угледни, озбиљни викторијанци мислили. Не само озбиљни, него и конвенционални. У плишаном сакоу, у пози са извијеним куковима, кицош је феминизиран. Вајлду и другим мушкарцима који се нису уклапали у ригидно викторијанско друштво декадентни стил нудио је алтернативне начине да се буде мушкарац, засноване не само на практичности и храбрости да се задржи покерашки хладно лице, приказаној у авантурама из Дечакове сопствене приче, него и на уживању, креативности и на по мери кројеним оделима, симболу сексуалне различитости као “геј” или “кемп”. Била је то претеча концепта онога шта чини отменог господина, а и почетак друштвене револуције која се проширила кроз кемп у 20. веку.
За Панч су декадентни стилови били претенциозни и квир, али не постоји тако нешто као лош публицитет, па су декаденција и слични концепти постали популарни. У тренуцима успона Новог женског покрета 1880-их, декадентни стилови и мотиви постали су и декларација да је могућ и другачији начин да се буде женско. У краткој причи “Жута соба за пријеме” (1892) Моне Кејрд јунакиња збуњује и узбуњује потенцијалног просца разметљивим ентеријером: сопственом примаћом собом.
У време када су жене идеализоване као “анђели у кући” Кејт Шопен описује фантазију жене за задовољством након дуванског дима у “Египатској цигарети” (1900). Лејди Дајана Купер, једна из групе лондонских младих аристократа боема из 1920-их, писала је о несмањеној привлачности таквих стилова: “Међу нама су одјекивали Жута књига и Обри Бирдсли… Свинбурн је често рецитован. Поносили смо се тиме што се не плашимо речи, не шокира нас пиће и не стидимо се ‘декаденције’ и ‘коцкања’, за разлику од других људи, рекла бих”.
У надолазећем добу културе конзумеризма свако је могао да купи осећај да се разликује од других људи, да се разузда у свету сензација и изврсног укуса. Бирдсли је директно утицао на арт деко дизајн, а када су се заљуљале 1960-е, његов стил понудио је шему за то како уметност и начин живота могу да иду руку подруку у контракултури намењеној масама младих. Креације Ентонија Литла за модну кућу Биба биле су инспирисане Бирдслијевим двобојним илустрацијама, а Џон Пирс креирао је лежерне сакое и блејзере од морисовске тканине за Granny Takes a Trip, бутик на Кингс роуду у Лондону.
Они су, са својим крупним цветовима боје злата извезеним на зеленом лишћу, били симбол пост-ЛСД психоделије. Џорџ Харисон из Битлса је имао један такав. Алузије на изобиље деканденције су подстицали сувласници Granny Takes a Trip Најџел Вејмаут и Шила Коен, који су у радњи држали комплетно издање Жуте књиге, а изнад врата Вајлдов цитат: “Треба или бити уметничко дело или уметничко дело носити на себи”. У време када су се Бирдсли и Вајлд појавили на омоту албума Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band, који су за Битлсе дизајнирали Питер Блејк и Џен Хауворт 1967. године, они су већ били иконе бунтовне омладине.
За оне попут Ди Моријеа и не тако ретких интелектуалаца у следећем веку углађеност декадената делује фриволно, а за неке од њих је то и тачно. Поврх свега, Вајлдово хапшење због “дела одвратне недоличности” са мушкарцем и његово суђење у Олд Бејлију 1895. године деловало је као потврда за оно што је друштво одавно сумњало: декаденција је претерано угађање самом себи и перверзија. А није била, бар не нужно. Али Вајлдов Доријан Греј је искоришћен као доказ против њега на суду и писац је осуђен на две године затвора.
Одлучити се за тартуфе уместо за одисеју у потрази за ужицима је немерљиво сигурније. Међутим, да би се заиста схватила декаденција потребно је пронићи дубље од стила и гнушања и озбиљно прихватити њену сумњичавост према вредностима којима смо привржени. Раздвајање стила од реализма и конфекцијских вредности носи у себи потенцијал да креативно омете начин на који мислимо о себи и о ономе што нам је вредно. Нуди нам да “сасвим затреперимо” и прети да нас гурне преко ивице. У томе је њена опасност, али и вредност.
Превод: Матија Јовандић/Глиф
Извор: Аеон
