Пише: Синан Гуџевић
У завичајном музеју Новог Пазара изложени су цртежи и портрети Муриза Чоковића. Слике, мања и велика платна, изложене су у атрију Културног центра, педесетак метара даље. Та два простора већ два мјесеца мјесто су ретроспективне изложбе сликара и кипара Чоковића који ће за који мјесец напунити 80 година. Уз изложбу је објављена и пригодна монографија о умјетнику, са прилозима неколицине колега и познавалаца његова дјела.
Муриз Чоковић ми је близак рођак, други братучед. То нека буде речено одмах. Адем, отац његове мајке Емине, био је полубрат Раму, оцу моје мајке Зејне. Дједови и мајке су нам од Куртановића из Врсеница на Пештери. Ова рубрика није била ни досад лишена текстова о мојим рођацима, али је Муриз Чоковић необичнија својта од других. Он је академски сликар. О њему прије ове изложбе нисам писао.
С њиме сам много пута био у друштву, најчешће у Пазару, који пут у Београду, понекад и у Грабу, кажем много, а сви који Муриза познају знају да то много није много. Но, да је наших сусрета било и трипут више, ја опет о њему не бих био написао ништа. Јер су наши разговори ишли на друге стране. То има своју цијену, укида дубље разговоре о умјетничком послу, и некад се такве штете не дају надокнадити. Но нешто мало среће ме није мимоишло, па се нешто надокнадило. Као овога љета, у којем сам у два мјесеца видио више његових слика и цртежа него за цијелог живота до овога љета.
Хоћу да нешто кажем о Муризу и његовим портретима. Четрдесетак њих је изложено на зидовима Завичајног музеја. Тих четрдесетак је његово портретистичко дјело које је могуће видјети. А желио сам, и та је жеља у мени барем једном досегнула пунољетство, да видим једну изложбу за коју пак одавно знам да би је немогуће било начинити. И знам да је никада неће бити. А једно вријеме сам мислио да би се могла начинити.
Муриз Чоковић, академски сликар, педагог, наставник и универзитетски професор, био је тридесет година управник Културног центра у Новом Пазару, бавио се уређивањем програма, руководио довођењем театарских група, набавом филмова за пројекције, био је управитељ заједници од двадесетак радника, а тек је шесторо њих било стално запослено, те је то његово радно мјесто било такво да је једна важна сврха његова посла била да осигура плате и за оне који и које нису стално запослени. У ту сврху су он и његов тим морали смишљати програме, добављати филмове, доводити пјеваче, театарске групе и глумце.
Једини приход данашњег Културног центра, а некадашњег Дома омладине доносили су програми приређивани у великој дворани, која је била час биоскопска час концертна. Знао сам, наравно да сам знао, да је Муриз сликар, знао сам и понеку његову слику, знао сам да је начинио петнаестак кипова партизанских личности из Санџака, да је и кип Вука Караџића у дворишту пазарске истоимене школе његов рукотвор, који пут сам био у његовом атељеу, гледао његове слике и цртеже, на групним изложбама.
Тај најприје наставник па потом управник Муриз би се у јулу или августу макнуо из Пазара. Знао сам да је неколико година ишао у Порторож, и ондје је радио портрете. На великом тргу је имало мјеста за тринаест умјетника, и ни једног више. Сви су имали исте столице за себе и за своје моделе, исте сунцобране. Првих мјесец дана прве године Муризу је посао ишао лоше, па се досјетио да изради рекламу за своју радионицу: према фотографији из неког филмског часописа, начинио је портрет Чарлса Бронсона и поставио га као „фирму“ за бутигу.
Посао је кренуо тако да је понуда с муком стизала да удовољи потражњи. Бронсон је био мјера и препорука. Касније их је за љетних распуста радио у Пули, у Ровињу, у Врсару, па опет у Порторожу, а било је које љето да је портретирао и на Брачу и у Будви. Двадесет година је потрајало то портретско љетовање у Истри, четрдесет мјесеци. И до пет стотина портрета би начинио за два мјесеца. Радио их је специјалним оловкама, пастелним кредама и угљем у бојама марке Conté à Paris, а на посебном француском папиру Canson, формата А3. Кад се код нас заратило, своје љетно цртање преселио је у Грчку, најприје на Халкидики (на првом прсту, у Полyхрони), па потом двадесет година на Тасос.
И тамо је, у Лименасу, цртао по пола хиљаде љетних портрета. Све у свему, продукција љетне израде портрета достигла је бројку од двадесетак хиљада. Тешко сам се помирио са лишавањем наде да се ретроспективна изложба тих портрета не може никада приредити. Ти су цртежи недоступни, јер су разасути по свијету, као писма писана у једном примјерку и послана само ономе коме су адресирана, као театарске представе без снимака. Муриз је нацртао хиљаде лица из бијелога свијета, цртао лица и на лицима очи наврх главе и уши са стране. Људи су били задовољни портретима које им је Муриз израђивао. Никада му се није десило да му икоје од лица које је портретирао одбије да узме свој портрет. Јер је он сваки радио посвећено и настојао да му даде карактер. Није отаљавао посао, он и не умије да отаљава.
А својим је цртањем још и зарађивао за љетовање, па би од зараде својим умијећем знао и уштедити новаца. Он је своју данашњу кућу у Пазару изградио новцем од цртања лица свјетских намјерника за вријеме њихових љетовања. Муризов цртачки дар је рано препознао његов професор цртања и сликар, магијски надреалиста Спасе Куновски. За мене би, да поновим, био подвиг кад би се за неку Муризову портретску ретроспективу нашли и изложили портрети начињени у Порторожу, Пули, Будви и у Грчкој. Али то спада у хипотетичку иреалност. Кад би то било могуће, изложбени простор би могао испунити све собе у кућама у Сјеници, Муризовом родном граду.
Под портретом се у модерном смислу сматра тачан и вјеран приказ лица, или такав који настоји да то буде, дакле представа стварне особе, која постоји или је постојала, а она је људско биће и није божанско ни владарско, нити такво да му се којем приписују атрибути божанскога. Ово је важно имати на уму и више код сликара муслимана него немуслимана, јер исламски херменеутичари на сликање људскога лица не гледају с наклоношћу.
Мутно начело да је приказивање људских ликова грехотно чини од портрета нелагодно питање у конзервативном исламу. Једнозначно упориште за ту забрану Кур’ан не даје. Кад би се такво тумачење прихватило, онда би кућа Муриза Чоковића и његове супруге Ремке била сва од гријеха: он је начинио бар двадесет хиљада цртежа људских лица, његов син Емир је одличан портрет мајстор са хиљадама портрета (десет година је и он љети цртао људска лица на Халкидики и на Тасосу), а и кћерка Ирма је, као и Емир, ликовно академски образована, и влада умијећем портрета. Један портрет је начинила и овоме који пише, ено га у Грабу на Голији.
Ето камо и докле одведе ријеч о портретима. Изум тога умијећа Плиније Старији приписује Бутаду из Сикиона. Овај је изумио да направи прву слику људског лика од глине, а за то му је помогла кћерка. Она је, заљубљена у неког младића (који је отишао далеко у туђину), при свјетлу лампе на зиду нацртала линије сјенке његова лика. Тај је обрис њен отац испунио глином и утиснуо је у зид. Ту притиснуту глину је потом одвојио и испекао. Та испечена слика је дуго чувана у чувеном Нимфајону, све до Мумијева разарања Коринта, године 146. прије наше ере. Свакако је портрет изум паганске културе, сјетимо се само мумијских портрета из римског Египта, оних које је открио Пиетро дела Вале, талијански путописац с почетка 17. стољећа. Ти су портрети, иако чудесни и јединствени (приказују покојнике млађе од 35 година), остали пасторчад повијести умјетности. Два од њих се чувају у Дрездену, посјетиоци једва да знају какав им драгуљ стоји пред очима.
Често ми се ти портрети на мумијама из Фаyма причињавају као Муризови портрети по кућама некадашњих путника на источној обали Јадрана и на игалима егејским. Можда су лица оних које је Муриз цртао већином данас у свијету умрлих, можда их је незасити изјеша Вријеме однио у царство гдје су и она са ликовима на дрвеним плочама положеним преко мумија.
Извор: Портал Новости
