Пише: Скендер Куленовић
И у вјечни мрак ми земља свијећа.
Самар орла не товари на ме:
сам ћу лећет усред ове таме
широм крила од својијех плећа.
Нек је вихор, а ја сламка сламе.
Боже, крин сам а тирјанству сјеча.
О човјештва грдна куло стећа,
Прими мене, сједи ми на раме.
Грдна куло, од мале капеле.
С тебе у свијет жеље ми се бијеле.
Ад и рђа дођу – све ми стмине.
Шта ћу – руком сегнем до Његуша
па из гротла свијех врела, кâ суша,
гусле узмем – струна зубма шкрине.