Пише: Емануел Тод
Превод: Анђела Милић
Неоконзервативни есејисти и већина медија свет приказују као сукоб два табора: с једне стране Кина, Русија, Иран и Северна Кореја као „ауторитарне силе”, с друге савез либералних демократија. Колико та подела заиста објашњава данашњи свет? Историчар Емануел Тод, који доводи у питање ову тезу, ретко добија простор да изложи своје аргументе. Он отвара и друго питање: да ли амерички притисци и претње доприносе јачању ауторитарних тенденција управо у земљама које се налазе на мети Запада?
Француски телевизијски студији у којима се разглаба о геополитици поново очајавају: Доналд Трамп по други пут понижава Володимира Зеленског и поново се зближава са Владимиром Путином. Као објашњење за тај заокрет „најмоћнијег човека на свету” најчешће се наводе цена дизела и приближавање америчких мид-терм избора, односно избора на половини мандата. Као и обично, влада најстрожа краткорочна перспектива. Затим углавном следе јадиковке због идеолошке блискости руског и америчког председника, бујица моралних осуда „издајника” Трампа и захтеви да се Европљани још снажније ангажују уз Украјину. Емануел Макрон, предводник „коалиције вољних”, поново улази у центар дебате, док његова сопствена земља, генијално дезорганизована распуштањем парламента, тоне у хаос. „Трећи светски рат” разликује се од претходна два по степену интерпретативне збрке какав историја до сада није познавала.
Године 1914. знало се ко се против кога бори, иако је Италија 1915. напустила савез са Немачком и Аустроугарском како би им се супротставила на страни Француске, Уједињеног Краљевства и Русије. Када су Сједињене Државе 1917. ушле у рат, а Русија из њега изашла, однос снага се променио, али је остао очевидан: државе, савезници и непријатељи, крвав али једноставан свет. Идеолошке доследности, међутим, није било: царска Русија била је савезница француске и британске демократије против „сила осовине”.
И између 1939. и 1945. знало се ко ратује против кога. Табори су у основи били исти, с тим што је Италија овог пута променила страну у јулу 1943, после слома режима Бенита Мусолинија. Ту се мора говорити о идеологији, али уз једну важну напомену: британски, француски и амерички либерализам савезнички су стајали уз совјетски комунизам против немачког нацизма, италијанског фашизма и јапанског милитаризма. Током тог Другог светског рата главни удар немачког напада поднео је Совјетски Савез, а не Француска, и тада се говорило да је управо он „спасао цивилизацију”.
Када данас кажемо да је Трамп спреман да се удружи са Путином како би добио америчке изборе, налазимо се у сасвим другом појмовном свету. Можемо ли уопште говорити о светском рату? Број погинулих достиже такве размере само у Украјини и, наравно, у Гази. У Ирану су једино државни руководиоци, масакрирани у два наврата, претрпели стопу губитака која подсећа на рововски рат или на деловање Вермахта у руској равници 1941.
Другачији поглед на геополитику
Данашњи европски витезови Запада финансирају и наоружавају, али сами не ратују. На Блиском истоку Американци имају тек неколико десетина погинулих. Такав асиметрични рат, вођен технолошки надмоћним средствима или преко локалних плаћеника, више подсећа на некадашње колонијалне ратове.
Зашто га онда називати светским? Зато што заиста постоје два блока чији ће сукоб преобликовати равнотежу света. Пораз Запада који је у току произлази из његове индустријске слабости, а она је последица глобализације која је финансијализовала западне економије. Русија, Иран и Кина, уз Северну Кореју, показују да су способни да производе далеко више оружја. Поново се појављује основна једначина два претходна светска сукоба, који су били подједнако економска надметања и кланице. Са једном разликом: индустријска суперсила која се још није директно укључила у оружани сукоб данас је Кина, а не Сједињене Државе. Управо смо сазнали да су мотори нових руских млазних дронова кинеске производње.
Кина као арсенал диктатура, као што су Сједињене Државе некада биле арсенал демократија?
Ту долазимо до кључног питања које нам омогућава да изађемо из интерпретативне збрке. Да ли се савез Русије, Ирана, Кине и Северне Кореје може поредити са системима савезништава који су структурирали Први и Други светски рат? И шта је заправо западни блок? Савез Сједињених Држава, европских земаља, Јапана и Јужне Кореје против некакве „осовине зла”, или нешто сасвим друго?
Када је реч о Русији, Ирану, Кини и Северној Кореји, и даље се налазимо у свету држава, и то у основи националних држава, у којима народ, држава и власт чине обједињену целину.
Оне, осим тога, деле заједнички идеал суверенитета, који бране од америчке тежње ка хегемонији. Њихов одбрамбени концепт почива на практичном одбацивању америчке парадигме: једна сила, Сједињене Државе, жели да уређује светску економију и одређује вредности света, док јој се те националне државе супротстављају.
Застрашујућа политичка хипотеза
Сва четири режима могу се описати као „ауторитарна”. Али да ли је то довољно заједничко идеолошко обележје? Могу ли кинески атеизам, руско православље, ирански шиизам и етницизовани севернокорејски култ породице Ким заиста припадати истој културној целини? Озбиљније питање гласи: могу ли се у исти кош ставити севернокорејски тоталитаризам, кинески једнопартијски систем, Путинов президенцијализам и ирански „режим мула”? Интензитет државне контроле над појединцем веома се разликује од случаја до случаја. Слобода кретања, на пример, у Русији је очувана. Ирански режим нарочито је тешко дефинисати. Настао из верске револуције, успоставио је мноштво институција замишљених да се међусобно уравнотежују под влашћу врховног вође. По мом мишљењу, изборни плурализам који је он надзирао требало је да се, по окончању западних агресија, развије у демократију. Али, као што ми је још почетком 2000-их објаснио један ирански дипломата, амерички напади сваки пут истовремено јачају стратешки положај Ирана и конзервативни табор у земљи. Спољна агресија непрестано ставља национално осећање у службу ауторитаризма. Управо смо видели крајњи пример тог механизма након обезглављивања режима америчко-израелским нападом.
До оваквог тумачења доводи ме општа антрополошка веза између старог породичног система и савременог политичког темперамента. Централни породични систем у Ирану јесте нуклеарна породица, као у Париском басену или англосаксонском свету, уз патрилинеарно обележје (1), које ипак није толико снажно колико се обично мисли. Положај Иранки у образовном развоју то показује, баш као и њихова стопа фертилитета, која је већ двадесет година на нивоу француске. Руска породица је, напротив, комунитарна, што значи ауторитарна и егалитарна, при чему једнакост у односима међу браћом претеже над ауторитетом у односу између оца и сина. Одатле способност Русије да у XX веку изведе две револуције: рушење царског режима 1917, а затим комунистичког између 1989. и 1991. И кинеска породица је комунитарна, али у њој преовлађује вертикална, ауторитарна компонента, што објашњава отпорност Комунистичке партије Кине. Корејска матична породица није егалитарна, па је комунизам тамо постао династички.
Грегори Репски: Макрон, најгори председник у историји Француске?
Намеће ми се једна идеја. Шта ако је јачање ауторитаризма у Русији под Путином, као и у Ирану, последица америчке претње? Руска држава морала је да се заштити од западних интервенција, које су, на пример, спроводиле „невладине” организације под покровитељством ЦИА. Идимо до краја ове застрашујуће политолошке хипотезе: у условима америчке хегемоније можда се национални суверенитет може очувати једино кроз ауторитарни политички систем.
Та хипотеза о условима суверенитета води нас и ка разумевању природе западног табора. Његови политички режими несумњиво су плуралистички, али било би сасвим смешно описивати тај блок као савез суверених националних држава.
Најпре зато што већина земаља „савезница” Сједињених Држава, чланица Европске уније, отворено прихвата идеологију превазилажења националне државе, односно одрицања од суверенитета. Тај пројекат већ је веома одмакао. Земља чланица попут Француске, будући да припада еврозони и прихвата да „Европа”, односно у стварности подручје дифузне немачке доминације, контролише њену трговинску политику, више нема економску сувереност. Предстојећи председнички избори биће пука комедија ако чланство у Унији унапред спречава председника да води било какву економску политику у тренутку индустријског и буџетског слома. Француска геополитици пружа фасцинантан пример државе која губи суверенитет упркос томе што поседује нуклеарно оружје.
Погледајмо поједностављено, али у целини, Западну Европу. Виши средњи слојеви, одвојени од радничких и нижих слојева различитим образовним, верским и економским механизмима, одрекли су се идеје суверенитета у истом покрету у којем су прихватили Европу и атлантизам (2). Та структура европских друштава одређује геополитичку природу западног табора и објашњава веома необичан облик његовог распада, који произлази из пораза Сједињених Држава пред Русијом и Ираном.
Западни блок је, сасвим једноставно, нарочито од Николе Саркозија и повратка Француске у НАТО, простор америчке војне, политичке и културне доминације, империјална целина у којој су се виши средњи слојеви одрекли идеала суверенитета. Унутрашњи плурализам европских политичких режима у великој мери је привид. Широм Европе виши средњи слојеви, вођени идеологијом западних вредности и под контролом атлантистичког политичко-војног система, имају задатак да се супротстављају народним партијама које званични медији означавају као крајње десне или крајње леве.
Сједињене Државе, као средиште система, остају заиста плуралистичке, иако их је масовно финансирање политике од стране богатих слојева претворило у плуралистичку плутократију. Милијардери из нафтног, технолошког и финансијског сектора сукобљавају се међу собом, а та игра омогућава стварне промене политичког курса, нарочито у геополитици.
Трампове осцилације у том смислу није тешко објаснити (3). На власт долази као председник пораза и покушава, у првој фази, да изађе из рата у Украјини тако што амерички неуспех прикрива стратегијом скретања пажње: понижавањем Зеленског и Европљана, претњама Канади, Куби и другима. Међутим, избор ратоборног и русофобног Фридриха Мерца у мају 2025. даје стратезима у Вашингтону утисак да се, уз немачки индустријски ангажман, може поново покренути релативно јефтин рат исцрпљивања против Русије. Почиње друга фаза. Тако Трамп у јуну наређује Џону Ретклифу, директору Централне обавештајне агенције, да помогне Украјинцима при нападима на руске рафинерије нафте. Од јула се удари појачавају.
Нада се враћа у француске телевизијске студије. Западни табор као да поново проналази своје антируско јединство. Али спектакуларни успех отмице венецуеланског председника Николаса Мадура у јануару, који је такође био део стратегије скретања пажње, заварао је чак и самог Трампа о стварним америчким могућностима. У фебруару покреће операцију, прикладно названу „Epic Fury”, којом почиње ирански фијаско. Исцрпљивање америчких залиха ракета, раст руске војне индустрије и координација руских, иранских и кинеских ресурса стварају ванредну ситуацију. Почиње трећа фаза. Хормушки мореуз је блокиран, западна економија подрхтава. У измученој Украјини прети потпуни слом. Кијев треба напустити, и то што пре, јер ће 2027. по свој прилици бити година расплета. Трамп поново мора да скрене пажњу: ново понижавање Зеленског и ново пријатељевање са Путином. Руси, као шахисти, поново пристају да америчком председнику помогну у његовом илузионистичком трику.
Појмови су сада постављени. Време је да у неколико реченица разумемо понашање европских лидера који желе да своје народе задрже у сукобу са Русијом и поведу их ка новом сиромаштву. Наставити рат „у име Европе”: управо у томе је шала.
У антропологији постоји картографско начело конзервативности периферије: када се нека иновација шири из једног центра, периферне области које она није захватила чувају старије стање система. Данашњи председник Сједињених Држава, са својом колебљивом свешћу о поразу, представља иновацију. Он је центар. Европски лидери су периферија. Они нису разумели шта се догађа. Касне. Желе да наставе рат, али сигурно не зато да би заштитили Европу. Они су стара америчка партија која је код нас и даље на власти, архаизам у империји која се распада. Европски народи зато настављају рат у име некадашње Америке.
Тод Емануел је аутор књиге La Dislocation. Conversations avec Diane Lagrange, Gallimard, Париз, септембар 2026.
1) Идентитет, привилегије и презиме преносе се са оца на сина.
(2) О узроцима и последицама тог одрицања видети L’Illusion économique, Gallimard, Pariz, 1998, i Après la démocratie, Gallimard, 2008.
(3) La Dislocation. Conversations avec Diane Lagrange, Gallimard, Pariz, septembar 2026.9
Извор: Le Monde Diplomatique
