Дошло неко такво вријеме да у Паштровићима тврде да је обарање руку измислио Силвестер Сталоне. Још ће неко да тврди да бетл није наша игра.
Пише: Александар Живковић
Волим у својој „чаши вина из новина“ (ВИБ) црногорске локалне медије, особито приморске, али и њима се деси излив сензационализма.
Тако РТВ Будва обавјештава да ће се у том граду одржати обарање руку репрезентација Србије и Црне Горе. Лијепо. Да и то отрсимо, па да послије нема више збора ко је кога, када и ђе надјачао. Вељу, обрадовах се тој вијести.
Но, не лези враже. Тврде у истој да је сад прилика да се додатно популаризује овај спорт у Црној Гори „која све више добија своје мјесто на регионалној сцени“. Још веле да је култни статус том спорту дао Силвестер Сталоне у филму „Over the Top“ (1987).
Ја подуже од тог филма памтим, а не памтим када то обарање руку у Црној Гори није било популарно. Добар спорт, имао је јасна правила, мада га, истина, нијесу у спорт бројали; сједиш, све је у зглобу и психи, учио ме је отац.
Он није имао неку шакетину, али могаше ком драго руку да обори. И најнапуцанијим ђетићима. Мићуновићима и те како, чак једном Перутовићу, а Сјеклоћама ни броја се не зна… Милије му је било да некоме обори руку него не знам шта… у возу, у кафани, тријезан ил’ пјан…
Говорио је да је обарање руку ствар интелигенције а не снаге. Као и преферанс. Љути кад изгубе од њега у обарању руке или картама, гунђали су: „Симо да и у го..на игра, волио би да побједи.“
Зачикивао је он и Шумадинце да обарају руке, но код њих се та вјештина била изгубила. Ево, не знам можда је у Србији у популаризацији обарања руку више урадио Силвестер Сталоне него Симо Живаљев, али у Црној Гори то је вазда била домаћа игра
И не брините, по њој одавно Црна Гора има своје мјесто на „регионалној сцени“.
Александар Живковић: „Првак у региону“- на зачељу са досијеима
