Пише: Елис Бекташ
Премда се често спомињу скупа, као двојица највећих српских спортиста, ипак постоји једна битна разлика између Новака Ђоковића и Николе Јокића. Обојица су несумњиво врхунски играчи, један тениса, други кошарке, и својим постигнућима помјерају границе у тим спортовима, оне за које се вјеровало да још задуго неће бити пређене.
Но Ђоковић је током своје каријере више пута резолутно одбијао понуде да рекламира кладионице, за разлику од Јокића који је већ три године манекен и амбасадор кладионице Супербет. У том, нимало безначајном, детаљу лежи разлика између ове двојице горостаса спортских терена. Разлика која Ђоковића оставља на Олимпу великих спортских адепата и узора млађима, а Јокића у статусу врхунског пепача лопте који је послушно пристао на корпоративну похлепу као нужни састојак савременог спорта.
Клађење је један од најмалигнијих канцера савременог друштва, болест чије је лијечење отежано огромним корпоративним напором уложеним да се та болест представи као социјално прихватљива. Посљедице те болести су стравичне али, нажалост, често их је немогуће благовремено уочити јер своју разорну снагу испољавају превасходно у простору породице, излажући је траумама, неизвјесности, сиромашењу, па чак и угрожавању личне безбједности.
Законодавне и извршне власти, не само овдје, веома се млитаво и невољко боре против те пошасти, јер им она доноси огромне приходе, како кроз порез тако и кроз сиве и црне канале финансирања и зато је Ђоковићево одбијање да учествује у промоцији и охрабривању болести клађења тим врједнији чин и потврда његове свијести о хуманистичким и социјалним аспектима спорта, а Јокићево пристајање да потиче друштво на болест представља терет због ког се Јокић никада неће попети на Олимп, без обзира на освојене медаље и импресивне статистике.
