Потекли из истих школа и навикнути на близину центара моћи, новинари и експерти нуде поједностављену, црно-белу слику великих међународних догађаја, готово без простора за гласове који се не уклапају у доминантни оквир.
Пише Беноа Бревил и Пјер Рамбер
Тридесетог априла 1998. Џорџ Кенан, творац доктрине обуздавања Совјетског Савеза с почетка Хладног рата, уздахнуо је од беса и очаја. Амерички Сенат управо је ратификовао проширење Организације Северноатлантског уговора (НАТО) на три некадашње чланице источног блока: Пољску, Мађарску и Чешку.
Кенан је још претходне године упозорио да би таква одлука представљала „најкобнију грешку америчке политике у читавом раздобљу после Хладног рата” (1). Сада је беснео: „Руси ће постепено реаговати отворено негативно и то ће имати последице по њихову политику.” Као први директор политичког планирања у Стејт департменту и аутор чувеног текста у часопису Foreign Affairs, у којем је препоручио да се „Русима супротставља чврстом силом отпора свуда где почну да задиру у интересе” Сједињених Држава (2), Кенан је сада сматрао да Запад, као победник Хладног рата, својом рефлексном агресивношћу пропушта историјску прилику за трајни мир. „Посебно су ме узнемиравале тврдње да Русија једва чека да нападне Западну Европу. Зар људи не разумеју? Током Хладног рата наши спорови односили су се на совјетски комунистички режим. А данас окрећемо леђа управо онима који су извели највећу револуцију у историји која је спроведена без капи крви да би тај режим срушили” (3).
Упозорење је остало без одјека. Као што је Кенан и предвидео, Руси су реаговали „отворено негативно” и напали Украјину, тврдећи да тиме желе да спрече њено приступање НАТО-у. Када су 2008, а затим још директније 2020. и 2021, чланице Атлантског савеза поново отвориле питање украјинског чланства, знале су да Москва то сматра разлогом за рат, што је у мемоарима признала и бивша немачка канцеларка Ангела Меркел (4). После четири и по године крвавог рата, Русија је по свему судећи успела да уклони могућност чланства Украјине у НАТО-у, али уз три озбиљна неуспеха: војни, јер је почетна офанзива запела; стратешки, јер су Финска и Шведска 2023. и 2024. приступиле Алијанси; и геополитички, јер је Москва додатно повећала зависност од Пекинга.
Украјина је, одржавана западном економском и војном помоћи, упркос жестоком отпору изгубила око 20 одсто територије, стотине хиљада младих људи погинулих или рањених у борбама, значајан део становништва који је напустио земљу или остао на освојеним територијама, као и велики део инфраструктуре. Сукоби на Блиском истоку ишли су Русији наруку јер су одвлачили међународну пажњу и противваздушну муницију, али нису довели до преломних промена на линији фронта.
Како застој све више намеће потребу за прекидом непријатељстава, Европска унија и државе чланице које су се највише ангажовале уз Кијев улазе у све тежи период. Амерички председник Доналд Трамп жели да наметне мир који би одражавао војни однос снага на терену и да рачун испостави својим „савезницима”, према којима се односи с отвореним презиром. Брисел зато остаје пред тешким избором.
Може да заузме место Вашингтона у сукобу с Москвом, појача војну и финансијску подршку Кијеву и ризикује отворени рат. Или може да прихвати преговоре о миру и погази заклетве које су европски лидери олако изговарали пред камерама о неопходности победе у „егзистенцијалном рату за нашу Европу и Француску” и о потреби да се „руски режим порази”, како је то формулисао Емануел Макрон 14. марта 2024. на каналу France 2. Као и код многих других кључних питања, Брисел показује мишиће док се спрема за сопствени пораз.
Како прогутати горку пилулу
Од повратка Доналда Трампа у Белу кућу јануара 2025, најратоборније европске владе, балтичке државе, Француска, Немачка, Пољска и друге, уз подршку Европске комисије, преусмериле су политику Уније ка једном краткорочном циљу: поразу Москве на украјинском фронту. Европа, која се некада представљала као пројекат мира и тржишта, сада редефинише сопствени идентитет кроз сукоб либералних демократија с ауторитарним режимима. Индустрија која је крајем деведесетих сањала да сустигне Силицијумску долину у трци за „економијом знања” преоријентише се на производњу противракетних система, тенкова и дронова. Стратегија која је некада почивала на идеји равнотежне силе, уз умерени западњачки курс, сада се све више своди на потребу да се руској претњи супротстави војни и морални бедем. Иако ниједан европски лидер за такав заокрет није добио непосредан мандат грађана, владе су се пред Трампом понашале противно сопственим националним интересима не би ли привремено удовољиле председнику коме судбина Кијева није нарочито важна.
Прихваћене су царинске уцене, изостала је осуда америчког кршења међународног права у Гази кроз пројекат „Ривијера”, европске владе остале су готово равнодушне према отмици председника Венецуеле, а у почетку су подржале и израелско-америчке нападе на Иран. На крају, Европска унија и више њених чланица прилагодиле су финансијску и буџетску политику како би могле да изнесу терет ратних трошкова и помоћи Украјини, која је од 2022. достигла 220 милијарди евра (5).
Како уопште размишљати о миру и уступцима које он нужно подразумева ако је читава будућност уложена у потпуну победу Кијева? Тако настаје зачарани круг. Да би одржала оптимизам и дарежљивост европских донатора, Украјина се упушта у све смелије војне акције, попут удара на инфраструктуру дубоко у руској територији, иако зна да њен противник располаже далеко већим средствима за одмазду. Западни медији сваки такав успех дочекују с готово екстатичним одушевљењем, преувеличавају му значај и хране уверење да би Кијев, уз довољно подршке, ипак могао да добије рат.
Када руски пројектили нанесу толику штету да украјинска престоница остане готово без даха, председник Володимир Зеленски тражи нову траншу помоћи, прошлог месеца чак 27 милијарди долара (6), а европски коментатори одмах преузимају штафету како би лакше прогурали нову дозу одрицања, позивајући се на непосредност и озбиљност руске претње. Од Варшаве до Рима, од Талина до Атине, свакодневица стотина милиона људи све више се равна према често алармистичким вестима о руским саботажама, док истовремено следе резови у социјалним, здравственим и образовним службама.
Војна издашност тражи социјалну штедњу. Насупрот томе, на европској ваги моралних приоритета судбина Палестинаца у Гази готово да нема тежину.
Кључна чињеница јесте да ниједна од тих промена, које се тичу безбедности читавог континента и будућности његових становника, није изнета пред грађане на изборима, па чак ни отворена за озбиљну јавну расправу. Рат и припреме за рат, међународни односи и геополитика проглашени су забраном зоном. Тачније, присвојеним доменом, изузетим из демократске контроле и препуштеним уском кругу самозваних експерата, пензионисаних генерала враћених у службу по телевизијским студијима, бивших дипломата преобраћених у инфлуенсере на друштвеним мрежама, новинара и колумниста који се надмећу ко ће са више патоса представити рат као нужност. Истовремено се систематски склањају у страну или потпуно из јавности избацују сви који не пристају на нову европску неоконзервативну догму.
У либералним демократијама дисциплиновање међународног информисања поприма различите облике. Један од њих јесте парадоксална борба против „лажних вести”, при чему се под тим све чешће подразумева свака информација која одступа од западног наратива. Месец дана пре руске инвазије на Украјину New York Times је тако оценио да дезинформације не чине само нетачне тврдње, већ и тврдње које су „тачне, али нису непосредно повезане са темом” (25. јануар 2022).
По тој логици, подсећање на Кенаново противљење ширењу НАТО-а, на западно мешање у украјинску политику ради довођења „пријатељских” влада на власт или на утицај крајње десних и неонацистичких елемената у украјинској војсци сада би могло да се сврста у дезинформације. Сва три податка јесу тачна и проверљива, али се не уклапају у евроатлантску пропагандну слику и делују као да иду наруку Кремљу. Иронија тог ратног новинарства састоји се у томе што је сваки од њих својевремено детаљно обрађен управо у New York Timesu. У том смислу, украјински председник није погрешио када је оценио да је „најбољи начин да се западне владе увере да доносе исправну одлуку испоручујућиоружјеУкрајинииспоручујући оружје Украјини тај да се на њих изврши притисак преко медија” (7).
Информисање о актуелним сукобима додатно трпи због институционалне затворености. Од француског Министарства спољних послова, где су млади неоконзервативци још од председничког мандата Николе Саркозија у великој мери потиснули последње представнике голистичке школе (8), па до државним новцем финансираних стратешких и геополитичких института, анализа руско-украјинског рата и сукоба на Блиском истоку све више се слива у једноумље које подсећа на либералне коментаторе из деведесетих, опчињене глобализацијом. Нови учесници те игре не представљају никакву опасност по задати поредак. Нови миљеник центристичких медија, Le Grand Continent, портал и часопис основан 2019. на École normale supérieure (ENS), заступа елегантну верзију проевропског макронизма, изразито непријатељску према Русији и опседнуту популистичком претњом, нешто попут софистицираније и вишегласније варијанте геополитичких коментара са France Intera. С друге стране, Sciences Po, који је његов директор Луис Васи, некадашњи шеф кабинета макронистичког министра спољних послова Стефана Сежурнеа, поново утегао у војнички корак, жели истовремено да покрене стратешки институт, Centre for Global Security and Governance, обликован по америчком узору, и да отвори кампус у Бриселу на којем ће се, такође на енглеском, предавати изразито евроцентрична визија, очишћена од критичких приступа.
Простор за плурализам између те две институције танак је колико и лист цигарет-папира. Из тих расадника потиче и трећи елемент система који обликује међународно информисање: управе традиционалних медија, њихови колумнисти и стални гости. Управљачке структуре стварају осакаћену слику међународних односа, усредсређену на неколико опсесивних тема, попут данашње руске претње и поступака Доналда Трампа који наводно онемогућавају да јој се Европа супротстави. Емисија France 5 „C dans l’air”, веома гледана међу наставницима, добро илуструје такву слику света. Од педесет три последње епизоде емитоване између 29. јуна и 14. септембра 2026, тридесет четири биле су посвећене међународним темама. Међу њима, петнаест се бавило злоделима председника Владимира Путина или сукобом Русије и НАТО-а, а деветнаест поступцима његовог америчког колеге. Бењамин Нетањаху не појављује се у програму, као ни Газа, Западна обала, Африка или Латинска Америка.
На раскршћу универзитета, дипломатских кругова, тинк-тенкова и информативних канала, свет геополитичких експерата функционише готово потпуно затворено. Када је некадашњи геополитички коментатор France Intera постао макронистички посланик у Европском парламенту, његов наследник, који је истовремено председник Репортера без граница и колумниста Nouvel Obsa, признао је да је и сам „гласао за Макрона и у првом и у другом кругу” (9).
Да би неко стекао пожељан статус сталног телевизијског госта, потребно је да испуни три услова: да буде атлантиста, проевропски оријентисан и присталица идеализма који моралну надмоћ Запада поставља као основу спољне политике. Када су те потврде лојалности једном дате, по могућству самоуверено и озбиљно попут бискупове проповеди, позиви почињу да стижу са свих страна. Прoизраелски есејиста Фредерик Ансел, на пример, гостује на TF1, LCI, France Info, France Interu, France Cultureu, Europe 1, RMC-u, BFM TV-u, RTL-u, Arteu и швајцарском RTS-u, али и пише или даје изјаве за Libération, Marianne, Le Figaro, L’Express, Sud-Ouest и La Voix du Nord (10).
Ако није доступан, редакције посежу за неким од његових клонова, попут Доминика Ренијеа или Николе Тензера, или за неоконзервативним колумнисткињама Силви Кауфман из Le Mondea, Лор Мандевил и Изабел Ласер из Le Figaroa. Повремено се појављују и нова лица која подмлађују поставу: Жил Гресани, директор Le Grand Continent-а, у интелектуално-макронистичком крилу, или Орелијен Дишен у радикално неоконзервативном.
На хоризонту, тај круг стручњака види само један излаз: рат. Када политички гост BFM TV-а попут Фабијена Русела каже да би било корисније градити болнице и школе него бомбе, водитељка Аполин де Малерб одмах узвраћа: „А шта ако бомбе падну на наше болнице и школе?” (16. септембар 2026). „За нас не постоји друга опција, и жао ми је због тога, осим рата”, тврди Пјер Серван, геополитички коментатор LCI-ја (26. фебруар 2026). Довољно је да регионални воз искочи из шина између станица Турвил и Елбеф-Сен-Обен у департману Сена Маритим, да се поквари неки дрон или да се појави сумњив графит, па да читав рој „експерата” похрли на мрежу X: „Треба то рећи озбиљно и одлучно: ми смо у рату с Русијом” (Сипријен Ронз-Спилаер, 15. септембар 2026).
Са својим наглим заокретом ка миру у Украјини и фасцинацијом Ксенијом Фјодоровом, C News/Europe 1 не нуди никакав „несврстани” поглед, већ само другачију верзију истог сврставања. Медији милијардера Венсана Болореа могу да се диве конзервативној и религиозној олигархији на коју се руски председник ослања, али их истовремено ужасавају јачање држава глобалног Југа, исцрпљивање Запада и слабљење америчко-израелске осовине на Блиском истоку.
Тридесет пет година после распада Совјетског Савеза и Првог заливског рата (1990–1991), јавна расправа о француској спољној политици парадоксално пролази кроз своје велико ледено доба. То присвајање дебате одражава страх власти које су оспорене, било у Француској, Великој Британији, Немачкој или Бриселу, и које у мобилизацији против спољног непријатеља траже извор кохезије што га њихова сопствена политика непрестано поткопава. Али какве шансе има инфантилизација становништва коме држава и дворски медији покушавају да одређују шта треба да мисли, кога да слуша и кога да цензурише, у тренутку када свако преко интернета или књижара може да дође до другачијих становишта?
У Француској се дисонантни гласови о спољној политици толико ретко појављују у водећим медијима да свако гостовање Емануела Тода, Паскала Бонифаса или Џона Миршајмера изазива велико интересовање. Хоће ли ускоро и они бити забрањени или кажњени у име „борбе” против оних који „презиру наше вредности и желе да разбију европско јединство”, како то формулише Урсула фон дер Лајен (11)?
Као савремена верзија инквизиције, кампање идеолошке корекције које Европска унија покреће под орвеловским називима попут „европског штита демократије”, наводно ради борбе против дезинформација, сведоче о распадању либералног просветитељског модела. Представничка демократија полазила је од претпоставке да ће образовани и информисани грађани рационално обликовати сопствене судове и користити слободу мишљења. Два века касније, властодршци се поново замишљају као управитељи савести, готово као инквизитори. И, као некада са проповедаоница, држе придике масама које сматрају рањивим, незрелим и поводљивим, увек спремним да подлегну погрешним идејама.
За очување мира
Да би се пробио идеолошки обруч око питања спољне политике и раскрстило са патернализмом, Le Monde diplomatique објављује Приручник за интелектуалну самоодбрану — Геополитика. Циљ није да се једноставно заузме супротна позиција од владајуће догме, већ да се свакоме омогући да стекне интелектуална средства за обликовање сопственог мишљења, далеко од моралних лекција и готових веровања. Још више него економија, питања спољне политике остављају утисак да припадају затвореном кругу посвећених стручњака, чији представници често подсећају на суд Етјена Боноа де Кондijака о његовим филозофским противницима: „Углед дугују важности тема којима се баве више него начину на који их обрађују”.
Ако је неолиберални катихизис осамдесетих и деведесетих подстакао снажан међународни покрет оспоравања, алтерглобализам, ратоборно јеванђеље европских неоконзервативаца још није наишло на сличну препреку. А управо два кључна чиниоца говоре у прилог томе да су мир и међународна сарадња данас реалистичнији пут од поновног наоружавања и рата: с једне стране, чињеница да оружани сукоби доносе неуспех управо онима који их покрећу; с друге, опасност од уништења планете услед климатског загревања, нуклеарне ескалације или вештачке интелигенције.
У Украјини, Гази, Ирану или Либану државе нападају, бомбардују и прете пред очима међународног права и институција које су створене да чувају мир, али нису у стању да их у томе спрече. Заједничка правила која би требало да обуздају државну моћ једно за другим узмичу пред логиком сирове силе.
Историја је, међутим, показала да се рат ретко исплати, а Сједињене Државе то добро знају. Са изузетком Заливског рата, њихове велике војне интервенције готово редовно су завршавале фијаском. У Вијетнаму, где је погинуло 58.000 америчких војника и између два и три милиона Вијетнамаца, Сједињене Државе су се на крају повукле после осам година рата. Две године касније, 1975, комунисти су заузели Сајгон, управо оно што је Вашингтон својом интервенцијом желео да спречи. Ни двадесет година војног ангажовања и окупације није било довољно да се стабилизује Авганистан.
Америчке трупе повукле су се 2021. у хаосу, а талибани су поново преузели власт. Цена: 2.300 милијарди долара, када се урачунају додатни ратни трошкови, лечење ветерана и камате на дуг (12). Ни биланс у Ираку није много бољи. Инвазија, покренута 2003. на основу лажних тврдњи о постојању оружја за масовно уништење, допринела је дуготрајној дестабилизацији Блиског истока и успону Организације Исламска држава, против које су Американци потом ратовали у Сирији. Укупан трошак те две операције: 2.900 милијарди долара.
Слична разочарања доживеле су и друге силе. У Либији је западна интервенција 2011. заиста довела до пада Моамера Гадафија, али је неколико година касније земља потонула у грађански рат. У Малију француска војска није успела да заустави ширење џихадистичких група, упркос девет година присуства у сахелско-сахарској зони, од 2013. до 2022. Сличну судбину Совјетски Савез доживео је у Авганистану. После више од девет година рата повукао је трупе 1989, а да побуну није успео да сломи. Руско заглављивање у Украјини и данас показује исти парадокс. Рат се често окреће против оних који га покрену: гута огромна средства и дугорочно нарушава међународни углед агресора.
Ништа од тога не спречава повратак силе. Свуда државе поново посежу за војном моћи како би заштитиле сопствене интересе. Према најновијем извештају Стокхолмског међународног института за истраживање мира (SIPRI), светска војна потрошња достигла је 2025. године 2.887 милијарди долара, што је једанаеста узастопна година раста и највиши ниво икада забележен. У Европи су војни издаци за само годину дана порасли за 14 одсто, на 864 милијарде долара: у Немачкој за 24 одсто, а у Шпанији за 50 одсто. Три земље, Сједињене Државе, Кина и Русија, данас чине више од половине укупне светске војне потрошње.
Данас лавови, сутра овце: Где ће почети нови светски рат по Оду Арнеу Вестаду
Тај раст сукобљавања утолико више изненађује што велике силе више нису, као у прошлом веку, увучене у егзистенцијални обрачун око тога који ће модел бити наметнут свету. Ни Кина ни Русија данас не нуде идеолошки пројекат који би представљао алтернативу постојећем поретку. Капиталистичке, олигархијске и засноване на експлоатацији природних ресурса, обе су потпуно уклопљене у светску економску архитектуру насталу после Другог светског рата. И премда крајња десница јача у многим земљама, њен национализам засад не прате експанзионистичке амбиције какве су одликовале велике силе XX века. Национални збор не полаже право на Сар, као што ни Алтернатива за Немачку не баца поглед на Лорену. „Ми смо овде своји”: њихов хоризонт је национални, не империјални.
Још важније, велики изазови XXI века захтевају управо оно што политика силе онемогућава: сарадњу. Климатско загревање може се обуздати само узајамним обавезама, механизмима контроле, заједничким нормама, међународном координацијом и финансијским трансферима. Дакле, готово потпуном супротношћу логици супарништва која данас преовлађује. Сличне дилеме отвара и вештачка интелигенција. Аутоматизација војних одлука носи ризик грешака, ескалације и губитка контроле. Како се вештачка интелигенција све дубље уграђује у економски и друштвени живот, свуда се постављају иста питања: докле треба препустити одлучивање машинама? Како заштитити људе? Ни овде ниједна држава сама не може да утврди правила за технологију чије последице одавно превазилазе националне границе.
После два светска рата велике силе успеле су, упркос међусобним разликама, да се договоре о изградњи заједничког међународног поретка и да створе институције чији је циљ био очување мира. Схватиле су да њихова безбедност зависи и од заједничких правила и механизама. Њихови данашњи лидери требало би да говоре о дипломатији и деескалацији. Уместо тога, предност дају поновном наоружавању и ратоборним изјавама.
Савремена геополитика уме веома добро да описује нове облике сукобљавања, а стручни часописи препуни су софистицираних анализа хибридних, информационих и економских ратова, сајбер-сукоба и технолошког надметања. Али где су истраживања о условима мира, о стабилној коегзистенцији различитих интереса, о механизмима поверења или о начинима да се спречи да локална криза прерасте у сукоб великих сила?
Другачија геополитика је могућа.
(1) „A fateful error”, The New York Times, 5. фебруар 1997.
(2) X (George F. Kennan), „The sources of Soviet conduct”, Foreign Affairs, New York, јул 1947.
(3) Thomas L. Friedman, „Foreign Affairs; Now a word from X”, The New York Times, 2. мај 1998.
(4) Angela Merkel, Liberté. Mémoires, 1954-2021, Albin Michel, Париз, 2024.
(5) Подаци доступни на сајту Европског савета.
(6) Jeanna Smialek и Siobhán O’Grady, „Ukraine says it needs $27 billion more. Europe wants to know why”, The New York Times, 9. септембар 2026.
(7) „Donald Trump will ‘never’ support Putin, says Volodymyr Zelensky”, The Economist, London, 16. септембар 2023.
(8) Alain Gresh, „Enquête sur le virage de la diplomatie française”, Le Monde diplomatique, јул 2008.
(9) Pierre Haski, цитиран код Paul Sugy, „Reporters sans frontières, un arbitre des élégances médiatiques aux partis pris embarrassants”, Le Figaro, Париз, 18. децембар 2025.
(10) Jules Blaster, „Cher Frédéric Encel”, Blast, 28. јун 2025.
(11) Ursula von der Leyen, „Discours sur l’état de l’Union”, Commission européenne, Брисел, 16. септембар 2006.
(12) Према пројекту Costs of War Универзитета Браун.
Извор: Le Monde diplomatique
