Када прилагођавање постане једино начело
Пише: Др Владан С. Бојић, адвокат
Из школске биологије понекад остану у сећању две необичне речи: цртеж папучице и ситно биће које непрестано мења облик. Тек касније, посматрајући друштво, човек уочи да та давна лекција може да подстакне размишљање о људским наравима. Парамецијуми и амебе живе једноћелијским животом, без обавезе да га оправдавају. Од њих нико не очекује доследност, храброст, одговорност. Невоља почиње међу људима који располажу разумом, искуством и слободом избора, а понашају се као да им је за комплетан живот довољно да препознају одакле долази надражај и где се налази храна.
Биологија је, притом, далеко прецизнија од многих наших увида, мисли и речи. Парамецијум има чврсту опну и сталан облик, налик папучици, и креће се помоћу хиљада ситних трепљи. Када удари у препреку, не застаје да размисли: рефлексно устукне, окрене се за мали угао и крене другим правцем, па опет, све док не нађе пролаз. Амеба нема ни то. Нема сталан облик, већ се прелива и пружа лажне ножице онамо где је нешто привлачи, обухвати храну и настави даље, увек у облику који јој у том тренутку одговара.
Тако добијамо два лика друштвеног прилагођавања. Парамецијуми су они који на сваки налог реагују исто, а амебе су они који за сваку власт попримају други облик. Једни задрже форму а немају правац, други немају ни форму. Први представљају послушност без икаквог промишљања, други прилагођавање без начела. Заједничко им је одсуство самосталног моралног суда. Не мислим, наравно, на парамецијуме и амебе, већ на људе.
Друштвени парамецијум уме да буде веома образован. Има диплому, понекад и више њих, титулу испред имена и функцију испод потписа. Влада речником своје струке, уме дуго да говори, уредно да цитира и уверљиво да објасни поступак чији смисао никада није довео нити покушао да доведе у питање. Његова ограниченост открива се тек када треба да употреби сопствени суд. Тада нетремице погледа према челу стола. И мења се.
Пре него што одговори да ли је нешто исправно, мора да утврди ко то предлаже. Исту мисао дочекаће подсмехом или одобравањем зависно од положаја оног ко изговара. Ако се говорник у међувремену попне на друштвеној лествици, и мисао ће добити на дубини. Оно што је јуче било неозбиљно данас ће постати далековидо, без иједне измене у садржају. У томе свету аргумент добија тежину тек заједно с функцијом свог власника.
Реакције су му устаљене као трепље. Пред јачим одмерен, пред слабијим одлучан. На туђу неправду одговара опрезом, на сопствену непријатност огорчењем. Када треба нешто да потпише, пита ко је већ потписао. Када треба некога да заштити, проверава ко га напада. Савест добија реч тек пошто се заврши процена односа снага. А када удари у препреку, не пита се да ли је препрека у праву, устукне, окрене се за мали угао и настави.
Амеба има друкчији дар. Њена предност је у промени облика. Друштвена амеба у свакој средини проналази одговарајуће уверење. Међу националистима брине за нацију, међу космополитама објашњава тескобу националних граница. Пред верницима говори о духовности, пред подсмешљивцима о заосталости вере. Уз строгу власт хвали ред, после њеног пада открива слободу. Сваки пут делује као да је коначно стигла својој кући.
Амеба је и најпоузданији мерач моде. Сваки нови поредак донесе свој речник, и она га прва савлада. Где је јуче био проблем, данас је „изазов“; где је био човек, данас је „видљивост“; где је била мисао, данас је „наратив“. Она не усваја само речи, него и теме, све престижне гестове, чак значке на реверу и људе с којима се слика. Није то знак да је нешто разумела, него да је нешто осетила. Лажна ножица увек се пружа у правцу хране.
Њена прошлост зато захтева стално уређивање. Неке фотографије нестају, неке реченице добијају накнадно објашњење, а пријатељства постају тек случајна познанства. Увек се покаже да није то мислила, да су околности биле сложене и да је, уосталом и тад имала извесне резерве које само нико није чуо, док је њихово изговарање нешто коштало.
Човек, наравно, има право да промени мишљење. Признање сопствене заблуде један је од озбиљнијих доказа интелектуалне зрелости. Али, постоји та препознатљива разлика између онога ко је променио уверење зато што је нешто сазнао и онога ко га је променио зато што је нешто намирисао. Први уме да каже где је тачно погрешио. Други најрадије објашњава да је одувек мислио управо ово што сада говори. Његова уверења верно прате распоред моћи с тачношћу коју аргументи никада нису успели да постигну.
Када амеба коначно стигне до положаја деси јој се још једна промена коју је Стерија давно најсликовитије урезао и описивао. Јучерашњи молилац постаје надмен, јучерашњи слушалац почиње да држи предавања, јучерашњи понизни глас добија заповеднички тон. Облик се поново променио, само што сада амеба верује да је то најзад њен прави облик.
Такво понашање постаје друштвено опасно када добије углед способности. За човека који је изневерио пријатеља, прећутао неправду или променио уверење за положај каже се: „Снашао се.“ Изговорено готово с поштовањем, то кратко објашњење ослобађа потребе да се постави било које следеће питање. Како се снашао? Преко кога? По коју цену? Шта је морао да порекне, кога да остави и шта да учини да би остао тамо где жели?
Када та питања ишчезну, прилагођавање тада престаје да буде једна од важних животних способности и онда постаје једино мерило вредности. Начела се одбацују као непотребна и непрактична, карактер се исмева као крутост и тврдоглавост, а доследност се тумачи као неразумевање стварности. На крају, једина призната принципијелност постаје доследно одрицање од сваког принципа који је престао да доноси неку корист.
Парамецијуми и амебе зато добро и плодно сарађују. Једни одржавају механизам послушности, други му обезбеђују опстанак после сваке промене. Док је поредак чврст, сви тачно знају своје место. Када почне да се љуља, амебе прве осете правац кретања. Парамецијуми још извесно време понављају старе формуле, а потом усвоје нове. Убрзо се успостави позната слика: исти жар, исто одобравање, иста спремност да се засвагда ућутка свако ко поставља незгодна питања. Само су се портрети на зиду мало променили.
Ова појава не припада искључиво политици, иако је у њој најупадљивија. Има је у установама, предузећима, универзитетима, у редакцијама, у судовима и професионалним удружењима. Свуда где напредовање почне да зависи од способности да се прећути очигледно, развијају се посебне вештине преживљавања. Људи науче када се питање не поставља, који се пропуст никада не примећује и чије се незнање назива оригиналношћу.
Временом то бива неписани услов припадања. На састанку сви виде да је предлог лош. Неколицина то каже у ходнику. У сали се онда усвоји једногласно. После неуспеха нико не може да се присети ко га је заиста подржавао. Записник, међутим, чува малу, непријатну истину о заједничком одрицању од сопственог суда. Ту настаје највећа штета. Један човек може да нареди нешто неразумно, неправедно или понижавајуће. Али да би његов налог постао свакодневица, потребни су људи који ће га спровести, образложити, потписати и представити као — нормалан. Неко ће саставити одлуку. Неко ће пронаћи неку погодну формулацију. Неко ће објаснити да није надлежан. Неко ће позвати на мудрост и стрпљење. На крају ће испасти као да се све десило само од себе, а одговорност ће се распршити међу људима који су, сваки појединачно — „само радили свој посао“.
Велики таласи друштвених промена износе ова питања пред читаве заједнице. Посматрао сам их кроз више деценија, за време разних власти. Призор је, нажалост, свуда исти. Док је поредак чврст, послушност се представља као разборитост. Када почне да се љуља, наступа грозничаво ослушкивање. Чека се тренутак у којем ће промена стране постати довољно безбедна, а још увек довољно рана да се може приказати као храброст.
Онда почиње необична трка. Људи који су јуче захтевали тишину данас желе да говоре, а они што су упозоравали да се „не таласа“ први објашњавају историјску величину таласа. Негдашњи чувари поретка јављују се као његови дугогодишњи, само недовољно схваћени противници. Нису им довољни опрост и место у новом времену. Траже заслугу. Гледаш комшију, пријатеља, колегу, оног чије си ставове годинама знао, и не препознајеш га. За неколико месеци пред тобом стоји други човек, и у истом оделу.
Дис је у песми „Наши дани“, писаној пре више од сто година, описао то доба тако да се његови стихови и данас читају као јутрошње новине. Сваки нараштај на Балкану мисли да је та песма написана баш о њему. Можда је у томе највећа оптужба коју можемо упутити сами себи: да се давно један песник није преварио у нама, ни после читавог века.
Промена власти не доказује морални преображај друштва. Он тек треба да се каже и покаже у поступцима: према противнику, према истини која победницима не одговара, према човеку који нема заштиту. Зато ваља постављати та иста питања сваком новом распореду моћи, ма чији он био. Да ли ће се исто понашање мерити истим мерилом? Хоће ли неправда остати неправда када је учини неко коме смо се надали? Хоће ли јучерашњи захтев за одговорношћу преживети тренутак у којем та одговорност стигне до „наших“?
То су питања и за професора који добије новог ректора, за службеника који дочека новог директора, за новинара пред новим власником медија, за сарадника који открије да му досадашњи пријатељ више не може користити. Друштвени преокрети имају и своја мала, свакодневна издања. Неко изгуби функцију, новац, здравље или утицај и одједном око њега остане много празног простора. У том празном простору види се од чега су били сачињени неки односи. Најтежи испит зато долази кад талас прође. Док траје борба, лако је поверовати да ће победа сама променити људе. После победе види се ко је заиста желео суштински праведније односе, а ко приступ истим привилегијама. Види се и хоће ли нови моћници око себе окупљати самосталне људе интегритета или исте услужне пратиоце, сада одушевљене новим именима. Поредак који награђује такву услужност већ припрема сопствено пропадање. Прихватајући оданост без уверења, прихвата и будуће напуштање без гриже савести. Амеба која се данас прелива према њему сутра ће се прелити од њега.
Било би ипак сувише лако ове слике употребити искључиво за туђе портрете. Страх од губитка посла, брига за породицу и искуство одмазде су објективни, реални терети. Нема поштеног суда о туђој храбрости без поштеног разумевања цене коју тај човек плаћа, и од свакога се не може у сваком часу захтевати јунаштво. Али и у страху остаје разлика између ћутања и одушевљеног одобравања, између повлачења и учешћа у прогону. Човек који призна „нисам смео“ сачувао је бар истину о свом поступку. Онај ко захтева да његов страх буде проглашен мудрошћу већ проба да га наметне као правило другима. Од човека се не може увек очекивати да буде јунак. Може се очекивати да своје одступање не претвори у мерило врлине и да не кажњава оног ко није одступио. Карактер се испитује и пред моћником као и пред немоћним. Пред првим, способношћу да се не повијемо; пред другим, способношћу да га не погазимо. Ко се ослободи страха од јачег, а задржи презир према слабијем, још има много посла са собом. Људи, уосталом, нису једнаки ни у томе. Има оних који се роде и одрасту у доброти, па је током живота, под теретом власти, новца и положаја, потроше до краја. Има оних који почну крајње рђаво, а с годинама, кроз искушења и губитке, постану бољи, понекад и истински добри људи. Има, нажалост, и оних које ни прилике ни они сами никад не доведу до добра. И има оних, најређих, који од почетка до краја успеју да остану своји, кроз муке, недаће и промене. Њих то у правилу скупо кошта, понекад скупље него што околина може уопште и да замисли. Ту се не ради само о мирном и спокојном сну. Ради се о мирном свршетку.
Зато парамецијуми и амебе у овом огледу означавају понашања, а не непроменљиву суштину људи. Чим би постали ознаке којима другима одричемо људскост, и сами бисмо служили истој лакоћи суђења коју желимо да разобличимо. Нико није осуђен да заувек гледа према челу стола. Могуће је застати, одбити, признати заблуду, задржати став и онда када више не доноси корист. Ако ове редове неко препозна као опис себе, не пишем их да би био понижен. Довољно би било да се тек мало застиди. За почетак, то није мало.
Карл Јасперс је говорио о граничним ситуацијама: смрти, патњи, борби и кривици, искуствима у којима човек наилази на границе које не може уклонити вештином, планом, рачуницом. Пред смрћу блиског човека не помаже познанство с моћником. Туђа патња не нестаје зато што смо нашли згодно образложење. Учињена неправда остаје део нашег живота и када смо избегли спољашњу последицу. Човек може да сачува положај, а да му остане кривица. Тада постаје видљиво има ли иза друштвене улоге некога ко може да каже: то сам учинио ја, и за то одговарам. Постајемо, по Јасперсу, оно што јесмо тек када у граничне ситуације уђемо отворених очију. Могуће је, дакле, и пристати да се не снађемо. Да пред моћником не нађемо реч која би му пријала. Да пред немоћним не нађемо изговор да га напустимо. Да пропустимо прилику чија је цена туђе понижење. Да останемо без места за столом за којим бисмо морали да се одрекнемо сопственог суда.
Парамецијуму је довољно да опстане, амеби природно да мења облик. Али човек мора понекад да одговори и на питање шта је, опстајући, сачувао од себе. Ако сачува положај тако што изгуби мерило, ако остане прихватљив свакој власти тако што постане непоуздан сваком човеку, ако више нема ничег што не би учинио да остане у игри — шта је он, заправо, сачувао? Прилагођавање је тада већ довршено. Човек је постао погодан и за сваку прилику и неприлику. Само још треба утврдити једно: шта је од њега преостало.
Није највећи успех снаћи се у свакој ситуацији. Треба имати и начело због којег бисмо пристали да се у некој не снађемо.
