Јуна 1985. власти Србије одобриле су наставак градње храма Светог Саве на Врачару започете пола века раније. Значајну улогу у доношењу те одлуке имали су „црвени“ патријарх Герман и тадашњи председник (Председништва) Србије Душан Чкребић
Господина Германа сећам се још из свог детињства из Врњачке Бање где је он био парох, а са његовим сином Властом ишао сам у исти разред основне школе. Као дете сам био на сахрани, односно испраћају преминуле Властине мајке из Бање за Дренову. Добро се сећам тога релативно младог, маркантног и наочитог свештеника Хранислава Ђорића, који је имао тако прекрасан глас да се сва врњачка црква орила када је он служио службу Божију. Заправо, врњачка црква имала је два пароха, старијег Милана Ржаничанина који је тада већ био прота и знатно млађег Хранислава који је био и парох за Ново Село које тада није имало своју цркву.
Прошло је много времена и ето, стицајем околности, поново смо се срели – ја као представник српске државе, а господин Хранислав Ђорић, или како смо га ми Врнчани од миља звали „поп Храна“, сада као патријарх српски Герман. Први сусрет у Извршном већу трајао је скоро три сата. Доста времена је требало да бар мало обновимо успомене на протекле догађаје, да поменемо људе које смо познавали у Бањи и да се међусобно распитамо за многе. А онда смо прешли на сва она питања за која је Црква имала интерес. И тада и у свим каснијим сусретима први захтев патријарха био је да се дозволи наставак изградње храма Светог Саве на Врачару. После тога долазила су друга питања, захтеви, проблеми, својевоље локалних органа, појединих председника општина, злоупотребе власти у односу на Цркву и слично.
Господин Герман је умео да разговара са представницима државе и власти, показујући велику упорност али и толеранцију. Умео је да процени да ли и колико на неком питању треба инсистирати у ком времену или га оставити за бољу прилику, испољавајући велики смисао за приоритет ствари. Али, око неких питања није се никад колебао нити је желео да прави компромисе. У таква питања убрајају се сигурно наставак градње храма Светог Саве и признавање аутокефалности Македонске православне цркве на начин како је то Македонија мислила да треба да се учини. Ставове од раније које сам и ја као председник Извршног већа Србије наследио од својих претходника а који су се састојали у томе да се уместо храма Светог Саве подигне дом Светог Саве и у оквиру њега Музеј СПЦ-а, Патријаршијска библиотека и Музеј фресака, патријарх је енергично одбијао речима: „Што се Српске православне цркве тиче, она је заинтересована искључиво за наставак изградње храма и никакву замену и промену намене СПЦ не прихвата.“
Мислим да све ово треба да се зна и зато говорим о томе, макар тек сада, када господина Германа више нема међу живима. Господин Герман је био човек пун људске и народне мудрости и за сваку ситуацију имао је кратку причу или пример из обичног живота као поуку. Својим личним ангажовањем много је допринео да се односи између Цркве и државе одвијају без великих криза и потреса и уз значајну помоћ српске државе Српској православној цркви која је ипак била минорна у односу на све оно што је СПЦ-у одузето након рата. Његова мудрост и стрпљење били су кориснији и пробојнији од јаких речи и исфорсиране љутње. У условима високе идеологизације друштва од стране партије на власти, господин Герман је успевао да отвори свака врата и, бар што се Србије тиче, да пуном снагом допринесе доброј међусобној сарадњи. Сведок сам и судионик тог времена и сматрам да могу о свему томе поуздано да говорим. Господин Герман је у оним условима водио брод Српске православне цркве виртуозно, не изневеривши ниједан витални и дугорочни интерес Цркве којој је био на челу. Има прилика када понеко, не бих рекао да је то добронамерно, патријарха Германа назива „црвеним“ патријархом ваљда због његовог ангажовања код ондашње власти када се борио за интересе СПЦ-а у једном по њу врло тешком времену. Нема сумње да је господин Герман руководио СПЦ-ом у много тежим општим условима него што су данашњи или они пре Другог светског рата. Он никада није величао режим, већ је у оквиру њега тражио излазе за обезбеђивање виталних интереса СПЦ-а, као што то чини и садашњи патријарх у другом времену и када су у држави на власти друге идеолошке опције.
Била ми је част и задовољство да у томе сарађујем са господином Германом и са архијерејима из тог доба. Наравно, све ово односи се на време које се по много чему разликовало од данашњег.
Можда након ослобођења земље и успостављања нове власти наставак изградње храма Светог Саве на Врачару и није био најважније питање Цркве када је она имала врло великих проблема са променом карактера власти у Југославији, материјално осиромашена и скоро потпуно опустошена. Али, нема сумње да је она стајала на принципијелном становишту да изградњу овог храма чија идеја датира из XИX века а сама изградња из тридесетих година XX треба наставити и да је за Цркву, њен опстанак и углед у земљи и дијаспори то од капиталног значаја. Политичка одлука да се не наставља градња мучила је како СПЦ тако и вернике за чије је осећаје ондашња власт мало марила. Тако је на Врачару опстајала једна рушевина која није служила на част новој власти, која додуше није као бољшевичка рушила цркве и мењала им намене (бар колико ја знам), али је веома тешко и рестриктивно давала дозволе за градњу нових цркава. Локалне власти скоро да су се утркивале у томе ко ће бити рестриктивнији у издавању дозвола за новоградњу. Ето у таквом, политички скученом амбијенту пролазиле су године. Било је сусрета, обично после седница Светог архијерејског сабора, на коме архијереји подносе извештаје о стању и проблемима у својим епархијама као и бројне жалбе да у појединим градовима СПЦ од градских власти врло тешко добија локације за изградњу нових цркава, па када их и добије онда су та места по правилу врло удаљена од градских насеља. Коментаришући ове појаве господин Герман би ми говорио: „Они не схватају да је СПЦ народна црква и да је њој место у насељима где се одвија живот. Не живимо ми данас под Турцима па да своје богомоље и манастире градимо у забитима како бисмо их од варвара сачували.“
Ја сам добро знао да је забрана да се настави изградња храма Светог Саве донета после рата у ствари политичка одлука идеолошког карактера, донета у политичком врху Србије, а не у Скупштини и да нема легитимитет. Она се одржавала и преносила годинама на новоизабрана тела и руководеће људе, снагом политичког става, а да је није никада донео нити потврдио ниједан компетентан државни орган Републике нити је као званична одлука штампана у „Службеном листу“ или „Службеном гласнику“. Тако сам и ја с временом, силом прилика, као и моји претходници, следио овакве ставове и давао негативне одговоре на захтеве патријарха господина Германа и Синода СПЦ-а да се дозволи наставак изградње храма Светог Саве. Међутим, када сам био изабран за председника Председништва Србије у мају 1984. године, проценио сам да је могуће да битно утичем на промену давно заузетог става против наставка градње овог храма. Морам рећи да сам без тешкоћа као председник Председништва Србије исходио пристанак осталих одговорних људи у Републици да се ова политичка одлука промени. У самом Председништву Србије тада нико није био против тога.
Јуна 1985. године предложио сам патријарху господину Герману и тадашњим члановима Синода СПЦ-а да дођу на разговор у вилу Извршног већа Србије у Ботићевој улици на Дедињу и у сусрету с њима саопштио сам им да могу наставити изградњу храма Светог Саве. То је било непосредно после одржавања редовног заседања Светог архијерејског сабора.
Патријарх српски господин Герман је прво говорио о заседању Сабора и проблемима с којима се суочавају по епархијама уз напомену да ембарго на наставак изградње Храма представља дубоку рану на срцу СПЦ-а и да све друго скоро да је маргинално у односу на то. Морам рећи да сам слушајући све то био дубоко потресен јер је након његовог излагања требало да му саопштим да скидамо тај ембарго. Са извесним узбуђењем саопштио сам господину Герману и члановима Синода да СПЦ може да настави изградњу храма уз неопходно поштовање републичких грађевинских прописа. Овом разговору присуствовали су и тадашњи председник Извршног већа Србије Бранислав Иконић и председник Републичке комисије за верска питања Живомир Станковић. Иако је ова вест деловала шокантно, великодостојници СПЦ-а, не кријући радост и задовољство, задржали су неку своју достојанствену смиреност која је вероватно била последица вишедеценијског стрпљења и неугушене наде.
Због овога сам поносан без икакве лажне скромности јер је то учињено у време када је у нашем друштву било још много отпора према СПЦ-у, безброј предрасуда али и препрека демократском преображају Србије. Након тога приредио сам у име Председништва и Владе Србије ручак за све учеснике у разговору, који је протекао у изванредном расположењу. Било је и шале. Полазећи од наших великих инвестиционих тешкоћа у изградњи смедеревске жељезаре и од тога што се њена изградња продужила у то време у недоглед, у шали кажем: сада ће и СПЦ имати своју муку и своју жељезару, што је, наравно, изазвало смех. Међутим, господин Герман ми је врло мудро одговорио следећим речима: „Господине председниче, градићемо према свом губеру“, додајући при том и следеће: „СПЦ је своје манастире и богомоље градила и обнављала стотинама година. За све нас и за нашу цркву ово је велики дан.“
Како сам се својевремено детаљније упознао са предратним конкурсом за архитектонско решење храма Светог Саве, када су у најужи избор ушла два рада од којих је један био проф. Несторовића и Дерока и још један чијих се аутора више не сећам, одлучено је да се усвоји пројекат Несторовић-Дероко, али да се обогати неким решењима из овог другог пројекта. Никад о висини храма није било речи, изузев искључиво у контексту о могућој промени намене грађевине у дом Светог Саве, што је убрзо отпало као тема разговора. Негде је то забележено или запамћено, па се чак покушало, наравно недобронамерно, и да се злоупотреби овај разговор. Мислим да је проф. арх. Бранко Пешић као главни пројектант и протомајстор дао коначан изглед храму чија је градња настављена и нико из ондашње власти нити од политичара није му се мешао у посао. Он је хвала Богу жив и ову моју тврдњу може и сам да потврди.
Растали смо се предвече у пријатном расположењу. Као да је тада лакнуло и њима у Цркви, али и нама у власти. Сутрадан сам написао писмо председнику Скупштине општине Врачар Радовановићу са молбом да се у свему што је неопходно нађу при руци и помогну Патријаршији око свих формалности, од грађевинске дозволе па надаље, уз поштовање закона и прописа како би се наставила градња храма.
Истине ради требало би још рећи да старији српски политички функционери који су раније били у Србији на високим положајима, па и неки од њих који су својевремено учествовали у доношењу одлуке о забрани наставка градње храма Светог Саве, нису сада правили никакве тешкоће, манифестујући на тај начин неку врсту прећутне солидарности са млађима, али као да су се тиме и искупљивали за једну давно донету политичку одлуку која је годинама вређала српски народ. Захвалан сам им што ми нису сметали, а могли су, и што су ме пустили да за ту одлуку, као млађи, пренесем пуну одговорност. Тако сам практично скинуо забрану и омогућио даљу изградњу храма Светог Саве, не чекајући на промене у политичком систему које су се касније догодиле. Ако се може рећи а да не звучи нескромно, тиме је бар донекле спасена част мојој генерацији која је смогла снаге и храбрости да стави ван снаге једну политичку одлуку својих претходника, одлуку која је била у суштини нецивилизацијска и која је годинама притискала српско биће, његову част и националну свест.
За време градње на позив протомајстора проф. арх. Бранка Пешића посетио сам у неколико махова градилиште храма. Последњи пут у априлу 1989. године. Управо се хидрауличким путем дизала огромна централна бетонска купола. Са градитељског и инжењерског становишта то је био врло интересантан подухват европског значаја. Замолио сам проф. Пешића да та посета буде сасвим приватна и без публицитета. У то време био сам члан Председништва ЦК СКЈ. Сматрао сам, с обзиром на моју функцију у Партији, да није баш упутно да се то чини, што ми је арх. Пешић и обећао, јер увек има недобронамерних или оних који ће ту моју посету злоупотребити. Обишао сам градилиште које је стварно деловало импресивно. Након тога ушли смо у управну зграду градилишта – бараку – код проф. Пешића. У том трену стигао је и Њ. св. патријарх господин Герман. Било ми је сасвим јасно да га је Пешић обавестио да сам на градилишту. Седели смо ту и разговарали. Господин Герман није крио своје расположење и задовољство динамиком изградње а посебно оџивом донатора из дијаспоре. Један младић ме запитао да ли може да нас фотографише, одговорио сам му да може. Сутрадан је заједничка фотографија патријарха, протомајстора арх. Пешића и моје маленкости изашла у „Политици“. То је било, нажалост, моје последње виђење и разговор с патријархом господином Германом. Он се непосредно после Видовдана разболео и више није устајао из болесничке постеље.
Почетком маја 1989. у савезној скупштини један делегат (посланик) из Санџака поставио је питање, али више у облику приговора и критике, како је могуће да један високи партијски функционер обилази и брине се за изградњу сакралних објеката. Није било никакве сумње да му је сметала моја посета градилишту храма и виђење с патријархом. Знао сам да ће се код нас увек наћи понека ситна душа.
Наставак изградње храма Светог Саве био је незаобилазна тема наших бројних разговора, али било је и других значајних питања. Српска православна црква из Другог светског рата изашла је осиромашена, лишена великих манастирских поседа, задужбина и легата, а у Хрватској опљачкана од усташа и материјално и људски скоро уништена. Богословски факултет је био изопштен са Београдског универзитета. Целокупна школска инфраструктура СПЦ-а пала је на слабачка леђа тако осиромашене Цркве. Није ми познато како се СПЦ сналазила у другом послератном времену, али добро знам за период од 1974. године када сам изабран за председника Извршног већа (сада Владе) и касније Скупштине Србије. Слободно могу рећи да сам се, што се материјалног положаја СПЦ-а тиче, трудио и ангажовао у складу са својим уставним овлашћењима.
Пре свега реч је о изградњи Богословског факултета. Локација, дозвола за изградњу и материјална помоћ било је оно што је Србија као држава у то време обезбедила. Полазио сам од тога да је за будућност Српске православне цркве то кључна ствар, ништа мање значајна од храма Светог Саве, јер факултет омогућава да се СПЦ кадровски и интелектуално на квалитетан начин укорени у српски народ посредством школованих људи. Док је наставак изградње храма Светог Саве започете давно пре Другог светског рата пружао Цркви сатисфакцију и углед у православном свету а посебно у српској дијаспори, Богословски факултет јој је давао и интелектуалну димензију. Иако смо временом упадали у озбиљне економске тешкоће, настојали смо да се обећана помоћ реализује, о чему најбоље могу да посведоче епископ жички господин Стефан Боца, који је био и председник Одбора за градњу Факултета, и сада епископ бачки господин Иринеј Буловић, који је тада био на Богословском факултету.
Учињено је доста да се побољша материјални положај свештеника и да се обезбеде њихова права из домена здравственог и пензионог осигурања. Обнова манастира као историјских споменика српског народа и директна помоћ Хиландару биле су стална државна брига. Србија је то радила непосредно јер, осим у време када је амбасадор у Атини био Милован Марковић, у читавом послератном периоду у Федерацији није наилазила на неопходну подршку и разумевање. Али, као да је и братство Хиландара мало зазирало од јавности због те помоћи коју му пружа у то време социјалистички режим. Ми се том помоћи нисмо посебно хвалили управо схватајући деликатност њиховог положаја. Око одржавања цркава и манастира тешкоћа је било тада мање на Космету, али више у Војводини. Нажалост, руководство Војводине се доста дуго индолентно понашало према обнови фрушкогорских манастира, а укидањем општине у Сремским Карловцима свели су ово значајно место српске културе и духовности на месну заједницу и тиме га осудили на пропадање.
Једном приликом у разговору господин Герман се пожалио да сваким даном све више расту потребе за оснивањем нових епархија, а да СПЦ за то нема материјалних могућности. Питам шта је потребно да би се основала врањска епархија. Неопходни су: епископско седиште (двор), зграда за црквени суд и просторије за разне друге епархијске послове. Кажем господину Герману: „Па добро, предложићу Извршном већу да се преко Скупштине одобре средства СПЦ-у за потребну изградњу.“ Господин Герман је отишао задовољан.
Епархијски дом је изграђен, нешто већи него што је првобитно договорено а Врањска епархија основана. То је само један од многих примера добре сарадње с господином Германом и Синодом СПЦ-а.
И у време јаке једнопартијске идеологизације било је могућности да се доста учини. Као и увек, све је зависило од људи, њихове политичке ширине и личне културе. Данас, када се не штеде погрде на протекло време и тадашњу власт, поред оних милитантних и заслепљених биће, као што је одувек било, и оних других, објективних, поштених и непристрасних људи који ће рећи истину и који се неће поводити за мржњом, већ ће објективно оцењивати како нас који смо носили терет одговорности државног посла тако и нашу ближу прошлост. Истина може да чека.
Душан Чкребић
Извор: Време