Пише: Др Владан С. Бојић, адвокат
Не знам шта је било с Миланом после 13. јуна 1999. Не знам где је кренуо и када је и од кога стигао, где је после живео, колико је живео. Не знам ни да ли је икада помислио на мене, али то ми је небитно. Не знам му више чак ни презиме. Рекао ми га је када смо се упознали, али сам га заборавио као и многа друга имена и презимена. Јер такав сам. Сви су га звали једноставно Милан. И мени је остао једноставно као бивши поморски официр Милан из Врта Рајевића у Пећи. А Миланове ноге на путу — памтићу све док постојим.
Милана сам упознао нешто раније, у Пећи, у Врту Рајевића. Био је то један од оних дана који, када их после много година призовете, изгледају као да припадају неком другом животу. Врт Рајевића био је старо и познато пећко место, везано и за историју српске војске и њене Врховне команде уочи повлачења преко Албаније. У том врту било је неколико кућа и помоћних објеката. Ту се живело, дочекивали су се људи, приређивали ручкови, дуге вечере разговора, оних који су имали шта да кажу или — прећуте. Милан је, колико сам могао да разумем, ту и живео и помагао око имања. Не знам како је доспео у Пећ, нити како га је живот довео баш у Врт Рајевића. Вероватно је ту нашао место где је могао да ради, заради, спава и настави живот после онога што му се раније догодило.
Тога необичног пећког дана, међутим, о историји се није много говорило (што је права реткост за пећке дане). Био је то диван, изразито сунчан дан. Велики сто у самом врту, петнаестак људи, можда нешто мање, ручак који је трајао седам или осам сати, добро вино и дуги разговори који су се смењивали како то већ бива за дугачким столом када нико не жури. Гост је био невероватно достојанствен — принц Томислав Карађорђевић.
Принца Томислава памтим као необично господственог човека. После свега што је живот учинио његовој породици, бавио се воћарством и јабукама. Аристократија се код њега није показивала титулом, него држањем и умереношћу у свему, и у прекору и у похвали. Ником није замерао ништа, осуђивао никог. Све се огледало у његовом посебном начину разговора, присношћу а дистанцом, неком несвакидашњом природном мером која се не може научити. Тога дана упознао сам још једног човека који је имао — држање. Милана.
Био је некадашњи официр у белој униформи. Поморски официр, како је рекао. Причао ми је о бродовима, пловидбама, лукама и морима, о путовањима све до Кубе. Не усуђујем се после толико година да кажем где је тачно службовао — мислим Задар, можда Пула, Ријека, негде на Јадрану. Није ни важно. Сећам се начина на који је причао. И начина на који је стајао. Прав. Миран. Сувоњавог, чистог лица. Тих човек. Није био весељак, бар га ја таквог нисам упознао, али је зрачио неком необичном топлином. Не намештеном љубазношћу, не жељом да се допадне. Једноставно — унутрашњим миром, питомином.
Некадашњи официр препознавао се у њему и када није говорио ни о војсци ни о мору. А тога дана Милан је углавном водио рачуна о печењу. На дугачком ражњу окретали су се јагње и прасе. Милан је прилазио, нешто премазивао, додавао зачине, проверавао ватру, окретао ражањ, враћао се разговору, па опет одлазио да види је ли све како треба. У томе није било ничег понижавајућег. Напротив свему што би неко подразумевао. Радио је то са истом оном пажњом с којом је, претпостављам, некада радио и свој официрски посао. Није имао потребу да објашњава ко је некада био и зашто сада ради то што сада ради. Ништа код њега није било испод његовог достојанства, јер је достојанство носио у себи.
Током тог дугог дана причао ми је и о себи. Не много. И ни на трен патетично. До тада је већ једном остао без свог света. У погрому из Хрватске изгубио је дом. Породица му се расула по свету. Остао је потпуно сам. Огољено тужан а миран. Недоклан. Рекао ми је, отприлике: „У једном тренутку ми је нестало све.“ И то је изговорио готово као да ми говори које ћемо вино пити. Без самосажаљења. Без оптуживања. Без позива да га жалим. То ме је можда и збуњивало. Јер сам у Београду 5. августа 1995. гледао људе који су стизали у колонама, породице које су у неколико дана остајале без свега. Видео сам очај који се не може сакрити. Милан је своју несрећу носио другачије. У себи. Као чињеницу.
Био је официр, пловио је морима, имао породицу и дом, а онда се једног дана све распало. Породица се расула по свету, а он је, игром прилика које никада нисам сазнао, стигао у Пећ. У легендарни, миљем прекрасан универзум сам по себи — Врт Рајевића. И наставио. Живео је. Радио. Пазио на ватру. Окретао ражањ. Причао о Куби и морима. Стајао право.
Тринаестог јуна 1999. била је то недеља, у послеподневним часовима, напустио сам Пећ. Готово су ме истерали моји најбољи пријатељи. Чудесни адвокат Миливоје Ђуричић најјаче је инсистирао, док су сви говорили: „Тебе ће првог, мораш што пре.“ Питао сам га: „А ти, а тебе?“ Одговорио ми је његовим познатим маниром, уз смех: „Катарина (супруга) је Италијанка, а долазе Италијани, па да бар једном имам вајде.“Сви су говорили да ће ме убити ако останем. Нисам хтео да идем док потмуло, у тишини, нестаје моја Пећ. На крају сам с мучнином сео у свој бели Mitsubishi Colt и онда кренуо у нигде.
Преда мном се указивала колона. Људи, аутомобили, трактори, врева, кукњава, јека, па мук. Оно што је могло да се понесе од једног живота који је до јуче стајао у кући, а сада је морао да стане у аутомобил, на трактор или приколицу. Пут је водио према Црној Гори. Већ смо се приближавали размеђи Србије, Метохије и Црне Горе. На једном делу пута био је пад. Возило је ишло низ њега и поглед није досезао далеко напред. А онда су се, готово ниоткуда, пред аутомобилом појавиле ноге. Људске ноге на коловозу. Сиве, бледе панталоне. Нисам имао времена да мислим. Само сам скренуо. Пренагло. Рефлексно. За длаку. До данас не знам како нисам прешао преко тих ногу. Не знам ни како нисам слетео с пута. Закочио сам најјаче што сам могао упирао сам у кочницу. И стао. У првом тренутку нисам знао шта гледам. Виделе су се ноге. Сиве панталоне. А онда, када сам пришао, и глава. У околностима из којих сам тог дана излазио човек је, нажалост, могао да помисли на све. Нагледао сам се до тада ствари које човек не би требало никада у животу да види.
Пришао сам ближе. Човек је био читав. Био је жив. Погледао сам му лице. Милан. Онај Милан из Врта Рајевића. Онај официр који ми је причао о бродовима и морима. Онај тихи човек који је стајао право поред ражња док смо ми седели за столом и — пили вино.
Лежао је на путу. Био је свестан. Препознао ме је. Почео сам да га вучем и да подижем. — Милане! Опирао се. Гурао је моје руке од себе. Није имао превише снаге, али је био одлучан. — Молим вас, пустите ме. Покушавао сам да га придигнем. — Милане, ја сам. Познајемо се. Хајде, уђи у ауто. Откуд ти овде? Шта се догодило? Опет се јако опирао.
— Пустите ме. Доста је било.
— Милане, улази у ауто.
— Молим вас, пустите ме. Доста је било.
Није био пијан. Ни омамљен. Није био човек који не зна где се налази. Знао је. Можда је управо то било најтеже.Нисам тада знао чега му је било доста. Пута? Рата? Колоне? Сунца? Прогона? Трактора? Тога да други пут у неколико година одлази некуда, а да не зна где ће стићи? Тога да је једном већ у једном тренутку изгубио дом и породицу, па поново негде стао на ноге, а сада му се и тај мали, нови свет поново руши? Ни то не знам.
Само знам шта је говорио, непрестано без даха понављао: — Пустите ме. Доста је било.
Нисам га послушао. Био сам млађи и јачи од њега. Опирао се колико је могао, одгуривао ми руке, није хтео да уђе. Практично сам га унео у аутомобил. Ставио сам га на седиште поред себе. Сео је ту, не зато што је желео, него зато што више није имао снаге да ми се даље одупире. Кренуо сам. Нисмо далеко одмакли, свега десетак километара. Испред нас је стајао — трактор црвене боје. Поред њега крупан човек, бркат, с великим стомаком, у белој кошуљи. Када нас је угледао, раширио је руке с великим олакшањем и изговарао:
— Милане, брате, ђе си? Шта се десило? Тражимо те бре свуда! Шта је то било с тобом?
Зауставио сам ауто и одговорио: — Све је у реду. Добро је. Милан је —потпуно добро.
Тек тада сам схватио да је Милан био с њима. На трактору је било људи. Пуно жена и збуњене деце. Исцрпљени од пута и свега што им се догађало, неки су спавали, неки покуњали. Вероватно зато нису одмах ни приметили да Милана нема. Учинило ми се чак да видим место на којем је седео пре него што је, не знам како, сишао или испао са трактора и остао иза њих. Милан је отворио врата и почео да излази из мог аута. Полако. Мрзовољно. Нисам га више придржавао. Изашао је сам. Није ме погледао. Није ми се захвалио. Нити ме прекорио. Није ми рекао ништа. Ни једну једину реч, ни уздах, слово.
Попео се на тај црвени трактор и вратио међу те људе, на очигледно своје упражњено место. Други пут у животу. Први пут је у погрому уништен његов дом у Хрватској. Породица му се расула по свету. Остао је сам. Негде, некако, стигао је у Пећ, у чувени Врт Рајевића. Ту је поново нашао свој привремен или и коначан кров, и људе, и посао, место. А сада је и одатле прогнан. Опет трактором и опет у колони. Опет не знајући куда.
Сео сам у ауто и кренуо. Требало је да прођем поред трактора и наставим пут. И тада сам осетио да ме Милан гледа. Окренуо сам главу. Гледао ме је. Не умем да опишем тај поглед. Нисам га разумео тада. Не разумем га ни данас. Не могу рећи да је то била захвалност. Не могу рећи ни да је била љутња, мада је можда у њему било нечега што је на љутњу личило. Не знам. И нећу после толико година да Милану приписујем оно што ми није рекао и — откривам шта му је било на души.Знам само да је његов поглед био јако упадљив и каткад у трену претежак. Али упоран. Док сам аутомобилом пролазио поред трактора, Милан није склањао очи са мене. И гледао ме је све док нисам замакао.
Тако смо се растали. Без речи поздрава. Без захвалности. Без иједне речи. Он на трактору. Ја у аутомобилу. И између нас онај његов поглед који ни после двадесет седам година не умем да протумачим. Никада га више нисам видео. Прошло је двадесет седам година. Од читавог тог дана могао бих да заборавим стотину ствари. Ко је био испред мене у колони. Какво је тачно било време. Где сам се после зауставио. Шта сам коме и да ли рекао. Шта сам понео, а шта оставио. Заборавио сам и Миланово презиме. Али две ствари нисам. Миланове ноге на путу. И Миланов непробојан тежак и неодређен — поглед с трактора.
др Владан С. Бојић: Када арбитрарност замени слободно судијско уверење — одговорност је у бекству
Први сам разумео истог тренутка: преда мном је лежао човек и морао сам да га склоним с пута. Други не разумем ни данас. Можда зато и толико дуго титра у мени и траје, не уме да престане, згасне. И не треба га никада ни објашњавати. То је био Миланов поглед. И припада искључиво њему, Милану. Као и оне четири речи које ми је понављао док сам га подизао с пута: — Молим вас, пустите ме. Доста је било. А онда је замакао трактором, гледајући за мном док се могло, док се водокруг изгубио. И више га никад нисам видео.
Кроз Платије ме је пратила невероватно снажна летња киша, брисачи су били потпуно бескорисни, и одједном на пропланку пута с којег се указује Подгорица, забљеснуло ме је сунце. Непрегледни сунчеви зраци уносили су смирај. Онакав исти из погледа Милана.
